U zadnje vrime učestale su otmice brodova u somalskim vodama. I svaki put se stresnem. Sitim se da kad sam počela pisat da sam drugi post pisala o tome.
Sitim se da su te otmice bile nešto čega sam se bojala panično. Kad god bi znala da mi je muž u tim opasnim vodama noćima nisam mogla spavat. Vjerovatno odatle i moja današnja povremena nesanica. Noćno lutanje bespućima interneta i blogova.
Netko kaže da zbog straha i nervoze jede puno, puno više.
A ja danima ne bi mogla normalno jest. Samo onako, nasilu, priko volje.
A da ne govorim da mi se i boja kose skroz prominila.
Znajuči kakva sam, muž mi često nije ni govorija sve na telefon. Uglavnom je sve bilo u redu. A tek bi kasnije, kad bi slušala priče čula ustvari pravu istinu.
Jednom sam pitala nešto u vezi tih otmica. Samo je reka.... nije ti to ništa strašno!
I danas je otet jedan brod.
On je blizu, ali meni je isto neki grop ugrlo.
" Ima nešto vrijednije od zlata
To su tvoje ruke oko moga vrata."
Post je objavljen 19.04.2009. u 00:22 sati.