Pripadan tebi

PRIJATELJSTVO

Već dosta dugo po glavi mi se vrti ova tema. Uglavnom zbog nedostatka vrimena a ponekad i zbog skroz nekih drugih stvari zaobilazila sam pisanje.

Prijateljstvo. Blog prijateljstva.
U zadnje vrime svaku malo izbije neka svađa, prepucavanje i tračanje priko blogova. Pa sam tako malo razmišljala o prijateljstvu.





Ovde sam više od dvi godine. Svatko od nas osoba je sa svojim željama, snovima, sposobnostima. Svojim tugama i radostima.
Svatko od nas poseban je na neki svoj način. Preko bloga predstavljamo se kako znamo. Netko pjesmom, pričom, netko slikom, zafrkancijom.
Svatko od nas želi da ga netko čuje, posluša. Možda da čuje riječi utjehe.
Isto tako svatko od nas sam bira blogove koje će čitat. U kojima će guštat, koje će komentirat. Ili neće. I na osnovi ispisanog traži ono nešto. Traži onaj klik radi kojeg će se i dalje vračati. Traži srodnu dušu.





Naravno da ni ja nisam iznimka.
Kad čitam tražim toplinu, nježnost, iskrenost, vrckavost.
I osim ispisanog teksta pratim i komentare. Pa sve skupa nastojim nekako posložit u jednu sliku. Jako je teško o nekome donit ispravnu sliku samo na osnovi riječi u virtuali.
Virtuala je ipak poseban svit, svit za sebe.
U virtuali tražite riječi koje kao da ste vi pisali, kao da je netko čitao vaše misli.
Ponekad otkrijete rečenice, stihove, koje kao da su vama upučene, kao da su pisane samo za vas.
U virtuali je sve dopušteno. I uglavnom su svi idealni. Svi se vole i nitko nikoga ne vara.





Ali, nekako se srodne duše uvik nađu.
U ove dvi godine otkad sam ovde upoznala sam dosta blogera. Iako u početku nisam mislila otkrivat tko sam i od susreta bižala ka vrag od tamjana, s vrimenom je to kao postalo normalno.





E sad, ne znam da li ću baš uspit objasnit šta želim reč. Čitanje blogova, komentiranje je jedno. A susret uživo je skroz nešto drugo. I ja to uopće ne bi nazvala prijateljstvo. Put do pravog prijateljstva je dug.
Blog – prijatelji su svi oni čije blogove čitam, komentiram, ne komentiram. Uglavnom, oni koji se nalaze na mojoj listi.
Blog – susreti, kave, ugodna su druženja.
Da bi blog prijateljstvo postalo pravo, iskreno prijateljstvo najprije mora postojat onaj prvi pozitivni klik. Ono nešto šta se osjeti, nešto pozitivno. I triba polagano proć upoznavanje u real lifu, stvarnosti. Jer malo tko od nas baš sve iznosi na ekran. Bar ja ne. Malo tko je od nas spreman baš sve, sve ispisat po ekranu.





Kažu da sam zatvorena osoba. Vjerovatno jer o svojoj intimi, svojim osjećajima ne volim pričat. Rijetko kome, ali stvarno rijetko, pričam o sebi. Ja sam jednostavno takva. I netko me prihvati, netko ne. I to je jednostavno tako. Jer Bože moj, ni meni nisu svi jednako dragi. Ali ako mi netko nije drag onda o njemu uopće ne pričam.
Za pravo prijateljstvo nije dovoljno čitanje, komentiranje, pogotovo ne u stilu divno, krasno, cool.
Pravo prijateljstvo je puno, puno više.
Pravi prijatelj uputit će ti kritiku. A ti se nećeš naljutit.
Pravi prijatelj zna kad ti je potreban. I priskočit će uvik. I razumit će bez puno riči.
Pravi prijatelj nije licemjeran. Neće osuđivat.
Pravi prijatelj neće drugome pričat o onome što mu je povjereno.
S pravim prijateljem si opušten, smiješ se, plačeš, bez kočnice.
Imate li takvog prijatelja?





Ostatak posta sam izbrisala. Da ne bi netko doživija šok od ovoliko riči.
I zato šta sam o tome već pisala. Ali evo, nekoliko natuknica…. čisto ako netko želi komentirat……
Virujete li u prijateljstvo muškarca i žene?
Ili ćete kad vidite dvoje koji nisu par odma promislit da su ljubavnici?
Šta je naravno, još uvik uobičajeno u našim malim sredinama.





Uh.... sama sebi se čudim koliko sam ispisala.
Samo neznan je li do juga, kapučina ili sunca?