Opusti se, spusti ručnu, piši!
Tribalo bi bit lagano kao i vožnja auta.
Meni vožnja nije lagana.
Pisanje? Ni pisanje. Samo ponekad.
OK. Sve sam napravila po uputama.
Ručnu sam spustila. Za opuštanje evo kraj mene čaša bevande. Bile.
U sobi mir. Ništa se ne čuje, tek ispod balkona poneka mačka.
Lupkanje sata i blagi udarci po slovima.
Kucanje kiše po škurama.
Tiho, tiho rominjanje.
Još jedna u nizu skoro pa besanih noći. Uz knjigu.
Zažmirim.
Sklopim oči.
U glavi samo šum mora. Tih, lagan.
Udara u žalo. Šuška.
U daljini galeb.
Škripa žala. Kotrlja se, šuška.
Nigdi nikoga. Samo moje stope na žalu. Moru.
Jedan.
Dva.
Tri.
Trag.
Mir.
Samo lagano udaranje mora.
Tiho, tiho.
Skoro nečujno.