Marketing
PISMA I PLES DO ZORE
Pomalo sam došla ksebi od cjelovečernjeg pivanja i plesanja.
Ali da počnemo nekako iz počeka.
Udala se moja mala susidica, cura koju sam kratko čuvala dok je bila malecka i dok nije pošla u vrtić. Koja je mrzila vrtić iz dna duše. I kad se konačno uputila u vrtić, svako jutro je vrištala niz skale: O sta vi te me u njeeeee!!!
Neću u vrtiiiiiiić!
I koja je svaki dan kad se vračala iz vrtića najprije vatala za moju kvaku.
Jer, bilo je nama dvima super, šetale smo po gradu, igrale se, pričale pričice, moji prijatelji su je obožavali. Pa tako i dandanas prepričavamo kako je ona svome ocu objašnjavala….. Pa ti neznaš….. i počela nabrajat ekipu, i to po nadimcima.
I tako ti neki posebni trenutci vrate nas u prošlost. I zato se meni povremeno činilo kao da se udaje jedna od mojih cura. I zato sam povremeno bila cila malo zamantana.
Kad smo se počeli okupljat dočekala nas je mandolina i pisma.
I spiza!
Prekrasno uređeni i servirani stolovi.
Mmmm…. Ovde je bilo lipih bokunići…. Pršut, salata od hobotnice, škampi (sirovi, nisan probala), školjke.
Tikvice, balancane. Probala ih, ubacija mi brat na pijat i stvarno su bili dobri.
Ovde sad moran ubacit i ove ribe jer je moj Nećak stalno zuja okolo i tražija od mene digitalac da ih slika!
Onda je pomalo izašla lažna mlada.
I konačno mlada. Lipa, sritna i vesela. Svih nas je pozdravila, pivalo se, plesalo i pomalo smo se uputili u crkvu.
Nakon vjenčanja uobičajeni protokol, slikavanje, čestitanje i pomalo smo se uputili u salu.
Prvi valcer, pa ples, pisma. Muž je bija zadužen za kameru, ja to ne volim. Meni je puno draži fotoaparat. E, da, uspija je i on skoknit jednu večer, tako da smo bili kompletni.
Spiza.
Piće. Mislili smo se šta pit i po odabiru moga brata odlučili se za bilu bevandu. I nismo falili.
Cure, obe moje i bratova, piju pivo. Sve tri zajedno su uspile popit jedno pivo. I pribacile se na koka kolicu.
Jilo se, pilo, pivalo, plesalo cilu noć.
Došlo je nared i bacanje buketića. Cure su se digle ali i nisu baš nešto žvelto skakale i vatale buketić.
I moja je stala u pozadinu.
Skidanje i bacanje podvezice je bilo baš zanimljivo. Mislila san da će momci nestat bez traga i glasa, a oni se okupili i najedanput stali pivat: Kolko nas ima…. Jebote kolko nas iiiimaaa!
U malo kasniju uru došli su nared i kolači. To mi je ipak bilo malo previše.
Od prilipog krokanta osta je samo ovaj natpis!
Pomalo su nam počeli padat điri.
Pozdravljamo mladi par i roditelje i idemo pomalo doma.
Post je objavljen 05.05.2009. u 08:15 sati.