| < | rujan, 2008 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | |||||
Listopad 2025 (1)
Rujan 2025 (1)
Siječanj 2025 (1)
Prosinac 2024 (1)
Listopad 2024 (1)
Rujan 2024 (2)
Siječanj 2024 (1)
Prosinac 2023 (1)
Listopad 2023 (1)
Rujan 2023 (2)
Svibanj 2022 (1)
Ožujak 2022 (1)
Siječanj 2022 (1)
Studeni 2021 (1)
Rujan 2021 (1)
Kolovoz 2021 (1)
Lipanj 2021 (2)
Svibanj 2021 (3)
Travanj 2021 (2)
Ožujak 2021 (4)
Veljača 2021 (13)
Siječanj 2021 (16)
Prosinac 2020 (1)
Studeni 2020 (1)
Listopad 2020 (1)
Rujan 2020 (1)
Kolovoz 2020 (1)
Srpanj 2020 (8)
Lipanj 2020 (4)
Travanj 2020 (1)
Ožujak 2020 (1)
Veljača 2020 (1)
Siječanj 2020 (3)
Lipanj 2019 (1)
Ožujak 2019 (1)
Siječanj 2019 (1)
Listopad 2018 (1)
Ožujak 2018 (1)
Travanj 2017 (1)
Veljača 2017 (1)
Siječanj 2017 (2)
Travanj 2016 (1)
Siječanj 2016 (1)
Srpanj 2015 (2)
Veljača 2015 (1)
Siječanj 2015 (1)
Rujan 2014 (1)
Srpanj 2014 (1)
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Opis bloga
O autoru bloga:
Mladen Smud
Mjesto stanovanja Velika Gorica
Starost 70 godina
Otac četvero djece i djed pet unučica i dva unučića
Hobby - Go, drevna kineska igra
Duhom mlad, kao da se još ni rodio nije i često se pita: 'Jesam li uopće?'
Životna filozofija - jedinstvo svijeta po Gospodu
Životna snaga - ljubav (tako on to misli)
Godine su da se broje, a život nama je darovan
Ovaj blog otvorio je za dušu. Život mu je darovan i on ga s ljubavlju daruje djelima Gospodnjima po Gospodu.
Religiozan nije, ali vjeruje iskreno do viđenja uz hvalu za postojanje
U životu on ništa ne posjeduje, mada se ponešto i piše svijetom na njega
Zahvalan za život i darove po Njemu.
Na putu iz vječnosti u vječnost
Sve vas voli i one koji razumijete, a i one koji ne.
e-mail: mladen.smud@gmail.com
Čuka
Linkovi
Blog.hr
Forum.hr
Monitor.hr
javascript:%20void(0);
annaboni
Auroraisa
Bugenvilija-foto
Bugenvilija-text
danila1
deni(daniel
Dordora2
duliba
EuM
fra_gavun
Go-misaona igra
gogoo u prirodi
gustirna
hajjnezir
ima jedan svijet
kapi sreće
maslačkove zbirke
(Norra
OTISAK srca
preživjeti
promatram, razmišljam
rijeke žive vode, potecite, neka Duh se razlije...
sewen
Smotani
sven adam ewin - superfaca
... šok ...
Trill
Vatrene vijesti
Voljela sam umjetnika
Zagora
alba-istriana
anaris
kicker
mamablogerica
modrinaneba
novipocetak50
nutrina
proziran svijet
soba za utjehu
sv
tayana
tvrtkodolić
zlatnazitnapolja
Zanimljivo
Na rubu znanosti
Posjetili ovaj blog od 06. 01. 2020.
pri_Mladenu
Nekaj sasma osobno … ;)))
- 15:59 -
Komentari (35) -
Isprintaj -
#
Veli mi Franc, da niš ne pišem o kamenčićima, a z njima se puno družim. Praf imaš Franc, al znaš, nis dosadan štel biti. To kaj ja delam s kamenčićima razmeti treba. Bi mogel, onak, o doživljajima sa raznih turnira dost toga napripovedati, al ono kaj je lepota kamenčića v igri koju igream, je ipak nekaj posebnoga.Viš Franc, sam si malo pregruntal i mi zgledi, da bi ipak nekaj mogel. Prvo bi moral škvadru upozoriti da sam praf zateleban v to crno i bijelo kamenje, pa bum morti nekaj, tu i tam rekel, kaj se bi moralo posebno razmeti, kaj na primer onak: ‘Taj vidi v tom nekaj posebnoga.’ Pa, lepo, prijateljice i prijatelji dragi, ja van od malih nog volim gruntati svakaj. Kak mali, se sećam, kak mi je srce zalupalo, kad sam slučajno videl šahovsku ploču. Nekaj me k njoj vleklo. Nis dugo čekal, da upoznam šah. Vu srednjoj sam s prijatelljima organiziral jednu od jakih zagrebačkih školskih šah-sekcija. Pokrenuli smo i školski list. Sav sam bil v nekim turnirima. S prijateljem iz škole sam se učlanil u Šah-klub ‘Mladost’. Tam smo nas dva bili nekolko godina kak inventar il za šah-pločom il na biljaru. Kak mi je kraju dolazila srednja škola, jedan drugi ptijatelj me povlekel igrati jednu drugu igru. Bila je to drevna kineska igra go. Smo našli pravila vu ‘Plavom vjesniku’. Je on na hameru nacrtal ploču i zrezal prek 300 kružića od kojih je pola pocrnil z tušom. Bila je to naša prva go-garnitura. Sve je bilo dobro dok nebi propuh nastal i zbrkal kružiće i tak pokvaril partiju. Povezali smo se s još nekolko dečkih iz Zagreba, kaj su takaj pravila vidli vu ‘Plavom’ i ubrzo se dogovorili da osnujemo prvi hrvatski go-klub. Dogovoreno, napravljeno. Nas nekolko smo tak pioniri goa u Hrvatskoj. Smo se ubrzo upoznali s, tada puno jačim, fantima z Ljubljane. Nismo im bili ‘ni do koljena’ v gou. Tak je to počelo. Od onda, pa skroz do danas sam uz kamenčiće. Nisu više papirnati kružići, več plastični i to lečastog oblika. Ima ih 180 bijelih i isto tolko crnih v jednoj garnituri. Tu je i ploča na koju ih se sve, malo po malo, nore skipati. Metati ih treba na sjecišta crti na mreži od 19x19 međusobno okomitih crta. Kaj sad mi to z tim delamo? Naizmjenično stavljamo crne, pa bijele, na ploču. Jedan igrač je crni, a drugi kaj mu ostane (bijeli). Nakon puno posla z kamenjem, na kraju prebrojimo, koji je više praznih sjecišta okružio svojim kamenčića. Tome dodamo zarobljeno kamenje, kaj ga zvadimo z ploče. Lepo, kaj ne? Arheolozi su v Kini skopali kamenu go-garnituru i zmerili joj staros oko 4.000 godina. Onda se već to igralo. Valda je zmišljena ranije. Kad? Pojma nemam, a nit sam čul da ko ima, a one od prije 4,000 godina neznam kak pitati. Rado bi, al još nis našel načina. Bum vam v jednom postu na sličnu temu nekaj spričal. A sad da vam velim kaj sam ja to tak zanimljivoga v gou pronašel. Dobro, po celom svetu sam stekel prijatelje. Dobro, puno sam mladih naučil igrati i neki od njih su zavoleli ovu igru. To mi je posebno drago. Dobro, svi skup se zanimamo nećim kaj ni štetno ni loše, a jel dobro? Bute sami vidli kroz razne postove, a nekaj morete videti i na blogu ‘Go-misaona igra’. Tam pišem o natjecanjima, problemima i slično v gou. Dobro, go razvija pozitivne osobine čovjeka kao osjećaj za odnos dijelova i cjeline, racionalnost, planiranje i predviđanje, kreativnost, poštivanje čovjeka, skromnost kao osnovu realne procjene, balansiran odnos suprotnosti i još toga. Dobro, go nas upoznaje sa psihom čovjeka kao nužnim čimbenikom stvaranja. Dobro, puno toga bi još mogao navesti, ali ono što me ponijelo, a stvorilo se u meni nakon nekog vremena igranja goa, jest duhovnost ove igre. Znate kaj? Slažemo kamenje, crno i bijelo. Ono stvara neke oblike u međusobnom odnosu. Kamenčići su kamenčići. Realni su i tu stoje na svojim mjestima. To je to. Gledamo u njih i brzo, ak nas zanima,. shvatimo da ima tu puno toga kaj se razmišljati da o njima. Imamo cilj igre, a to je pobjeda. Treba nadjačati protivnika ovladavanjem većim dijelom pioče od nejga. Vidite, tako ulazimo u jedan poseban svijet i to svijesno. Bože moj, ne baš svi, al oni koji go zavolimo, odemo tamo negdje u onaj prostor gdje misao vlada. Znate što je tu očaravajuće? Skupa sa protivnnukom odlazimo negdje iznad ploče, a ustvari van prostora, gdje nam se misli susreću. Tražimo jedan drugoga. Kao stalno pitanje stoji: ‘Kaj on hoće s tim svojim potezima?’ Isto radi i on. Često se i nađemo. Tada nam se često susretnu pogledi uz jedan pravi, iskreni, prijateljski osmjeh. Ne, nismo mi neprijatelji, već veliki prijatelji . Otkrivamo svijet, otkrivamo jedan drugoga. A ogromna je vrijednost, što kod toga otkrivamo i sebe. U tome otkrivanju sebe, često sam znao, čak i glasno, konstatirati: ‘Koja sam ja budala.’ Koje li divne spoznaje, da si samo čovjek, sklon pogreškama. Ne treba tu klonuti. Zašto, kada smo konačno vidjeli istinu? Treba pogledati što je krivo rađeno i naučiti. To učim danas mlade igrače. Često i danas vidim moje mlade sljedbenike kako poluglasno, kao i ja često, konstatiraju: ‘Kako sam glup.’ Vidim kako ga to kosne, ali i to da je naučio, da treba nešto mijenjati. Da, tako je, ali ta naša spoznaja o našoj pogrešivosti nas čini u prednosti prenma onima koji kod sebe to ne vide. Jesmo glupi, ali ne toliko koliko oni, koji kod sebe to ne vide. Nije loše biti griješan, ali jest ako ništa ne činiš da se to promjeni. Što i kako? Tu smo da zajedno poradimo na tome. I ja, s već podosta godina, još uvijek učim. Go je moj učitelj. Imam učitelja starijeg od 4,000 godina. Tak, tolko za početak. Sada ću malo s postovima o zbivanjima u vezi goa. Pokušati ću vam to prikazati s duhovne strane. Već ste valjda vidjeli, da u njoj nalazim onu pokretačku osnovu života i osnovu postojanja. Nadam se da ću biti zanimljiv. Možda ponekoga zainteresiram za go. Bilo bi mi drago. Sve upute i informacije možete od mene dobiti, a mogu vam mailom poslati i pravila igre. Prijateljice i prijatelji dragi pozdravlja vas i voli vaš Mladen … :) |
Jest ono nešto
- 16:38 -
Komentari (23) -
Isprintaj -
#
....., tamo u dubini; mislima kada krenem, odričući sve šro mi se svijetom daje. Jest ono nešto u dubini mene, gdje sve ‘što jesam’, ništa postaje. Jest ono nešto u dubini mene, gdje još se čutim, gdje još jesam; bez išta, a širinom bez kraja. Jest ono nešto u dubini mene, od kuda sve se rađa, gdje korjeni su života. Jest ono nešto, kao ništa, a ustvari sve. Pitaš me tko sam? Ja, što postah rođenjem svijetom. Došao sam bez imena, bez išta u posjedu svome. Učili me da jesam. Učili me posjedovanju. Učili me da sam tek dio, svega što pojmiti mogu. Učili me moje - tvoje, naše - njihovo. Učili me da budem netko. Ništa od toga naučio nisam. Zagledan u onu dubinu u sebi nikako da shvatim kako sav svijet zaboravi odakle je došao?. Kako zaboravi tko je ustvari? Ne, nije to ništa. To je sve. Time tek radosno moguće je ići vrtovima života. Života koji, kao i uvijek, ishodište ima u toj dubini. Vidjeh, rekoh i tek da dodam: ‘Ne idi čovjeće bez čvrste točke, puta da ne izgubiš. Put u nepoznato i izgubljeno carstvo koban može biti. Tek vježbaj srce i dušu putem istine i ljubavi, a put će se tada sam polako otkrivati. Neka te vodi ruka Istine i Ljubavi. Jednom češ tako shvatiti tko si.’ Malo sam inicirao, ali pazite na put opaskom na kraju. Neka vas životna radost i ljubav prate i voli vas vaš Mladen … :) |
I za glibom se puta najti more
- 15:46 -
Komentari (40) -
Isprintaj -
#
Vu leta, kaj su nam data, svega se najti more.Kak mali z veseljem bi sve šteli. Kaj da nam je sve tu nami dato; sve kaj videti moremo. Kak leta mineju, nekak za videti nam je, da ni sve tak kak nam zgledi. Se premišlavat počnemo. Već smo vidli i predi da nekak se više vidi, nek se more. Tak puno toga projde polek i kaj da ga ni bilo ni. Nam lepše stvari za oko zapneju, al nemremo sve imeti. Dost toga prejde i polek volje naše. Ni se štelo nek tak da nebu. Se tak čovek nafči, da svet je velki i da puno toga prejde po neki volji kaj ni naša. Kaj da svet je to z puno razne volje. I tak si čovek nekakvi put zbere i po njem prejde kroz živlenje napred. Se po malo dela, da bi bolje bilo i da lepše bi bilo čoveku i onima kaj z njim skup ideju. Se tak z vremenom dost toga priskrbi i sve to nekak zgledi. Je, al bilo bi morti preveć lepo, da na putu črez živlenje ide sve samo tak, kaj bi se reći moglo, napred. Se i v gliba dojde. Tak čovek pak nekaj nafčiti more. Če glib duboki ni, se lahko zvleče. Kaj je teži i ak se ponavla, bi neki, kaj skup ideju, mogli na drugoga puta prejti. Za skup iti ni lahko, kaj se i glibi skup zdelati trebaju. Skup ih, če je volje, lakše se prejti more. Se lakše povleči more, če se ruka da. Ima lepote i v putu kaj se glibe prejti treba. Onaj bez njih ni ni pravi put. Na glibu se vidi kome je ko nekaj. Živlenju glibi lepotu daju. Na njem se lubav proba. A kad se ga prejde, za videti je da i za glibom puta ima. Če se skup prejde živlenje je još lepše. Če neko na njem z puta prejde, se nekaj nafči. Nekak se drukše sveta vidi, gda sam z sobom pripovedati počneš. Vu dobru i zlu skup, se na početku veli. Leta kak mineju se i zaboravi. Al kaj vredi pamtit, ak v srcu se zgubi ono kaj živlenju sbagu da. Naj Bogek sve to blagoslovi i svim kaj su v glibu nafčili sebe najti oči otpre. Prijatelji dragi znajte da i za glibom puta ima. I tam ima onih, kaj kak I taj kaj se z sobom spominja, sveta sami glediju. Vu živlenju lepota je skup prek glibih iti, verovati da skup ste jači, a vera ta bu vam lubav vašu još večom napravila. Tak mi došlo, pa sam to nahitil. Valda ste već prokužili, oni kaj me pratite, kaj i kak klajkavski spripovedam. Sad vas sve lepo pozdravlam, od srca, kaj vas voli vaš Mladen … :) |
Krug ustrajnosti i promjena
- 14:20 -
Komentari (23) -
Isprintaj -
#
Promatram kako voda potokom teče. Žubori. Kamenčić svaki zaobilazi kao igrom nekom. Osjeća li kamenčiće? Igra li se njima? Kamenčići ponosno odoljevaju, ali voda ne posustaje. Upornim nastojanjem tu i tamo malo i pomakne po neki. Okrene se pokoji, ali se uskoro zaustavi i ponovo nastoji ne dati se. Nastoji provesti volju svoju, ali kao da je voda upornija. Ustvari kao da su uporni oboje, ali voda je nekako jača. Stalno nadoknađuje izgubljenu energiju. Osjeća li kamen to? Kakav je to njihov odnos?Sjedim tako i gledam. Igra? Što osjećaju sudionici njeni? Osjećaju? Šljunkovita plaža. More. Valovi se neumorno poigravaju kamenčićima što plažu čine. Zapljusnuvši guraju ih na kopno i potom povlačeći se, vuku ih nazad u more. Gledam kamenčoće. Svi su glatki i kao da nastoje postati potpuno okrugli. Dosta učestalo vidim i razne u bojama. Zeleni, crveni, ljubičasti. Kao da su stakleni. Bit će da je netko, dosta ranije, bacao staklo u more, a more uradilo kamenčiće od njega. Staklenčići! Gledam te kamenčiće i staklenčiće kako neumorno idu tamo amo. Kako im ne dosadi? Što osjećaju? A valovi? Uvijek jedno te isto. Koja im je to fora? Kakovo zadovoljstvo? Kao da su oni netko. Oblaci, što nebom plove, nestašno se prevrću, nastajuć i nestajuć. Gomilajući se, stvaraju veče nakupine kišonosnih tvorevina. Nastaju razlogom nekim. Igraju li se to oni, ili se to netko sa njima igra? Kako je biti oblak? Postaneš velik i jak i onda se takav iscjediš i nestaneš. Kakav je osjećaj pretvarnje u more kišnih kapi? Vodena silina, što kap po kap je nakupi, bujicom postaje. Snažna i moćna, što sve pred sobom ruši. Kao da neka panika uhvati silno mnoštvo nakupljenih kapi na tlu. Sila neka ih odvlaći u predjele niže. Kao kiša bili su kap do kapi u velikom mnoštvu, a ovdje na tlu objediniše snage. Voda, taj silni medij prirode! I sve to po malo i na sitno. Ustrajno. Kap po kap. Tko to čini? Kap svaka posebice? Sve one zajedno? Čini li te netko nevidljivom moći? Kapljice, zašto? Što te vodi putem tvojim? Uvijek bude kao da moraš. Uvijek bude da to jedini je put. Kao da te netko stalno doziva. Ne riječima, već nuždom. Nisi ti samo 'voda'. Čini te i sve ono čime je tvoje ponašanje dato. To je kao i u ljudi. Ima nešto gdje i ti odustaješ. Kada se dovoljno zagriješ rastočiš se zrakom isparena. Vjetrovi te ponesu u visine. Tamo češ oblacima opet vodom biti. I s tobom se netko igra. Ima netko nevidljiv, što sve ovo pokreće. I kroz ljude prolazi većini neprimjećeno. Može tako, jer čovjek je zaigran slobodama misli, što ga nose u svijetove njima stvorenim. Svijetovi su to u kojima voda i ne mora teći. Al' svjetovi ti rasplinu se kada sučele se sa svijetom stvarnim. Potok, more, oblaci; zaigrani krug. U krugu tome i čovjek nasta. Duga je to priča ustrajnosti i sila promjene. Na razmeđi toj čovjek postade. A voda? Voda i dalje, ko nijemi svijedok, priču života priča. Srdačno vas pozdravlja i voli vaš Mladen ... :) |
Dolazi još jedna jesen
- 11:14 -
Komentari (33) -
Isprintaj -
#
Smirujuće jesensko jutro protkano rijetkim kišnim kapima djeluje mi kao nastavak sna. Neke emocije nastavljaju put svojih promjena. Prolazim, po tko zna koji put, jedan od njihovih krugova. Na mah uhvatih sebe u krugu takovu. Kao da je obojana stvarnost nekom posebnom bojom. Boja je to što stvarnosti daje značaj; boja što nema boje, već se samo čuti njome. Zastadoh u krugu tome. Gle mene kako dajem tonove i neki značaj posebni. Sve kao da se vraća potvrdom da jest tako, da jest svijet ono što nije, jer obojah ga bojama takovim. Zaronjen u svoje snove javom putujem, svijetom svojim. Ta zar to stalno nije tako? Da, ja stalno određujem boje i tonove, a mislim da to ustvari jest svijet takav. Određujem svijet svoj u mjeri moći svoje bojama i tonovima. Tumačim i razlažem. Koliko često rekoh: ‘Da, to je tako.’ Sada se pitam: ‘A kako?’ Ja umjetnik sam svog života u tuzi i radosti, komplikator do dramatskih raspleta. Naravno, sve to u svojoj mašti. A lagana jesenska kišica i dalje smirujuće obilježava dan. Kiša kao kiša. Dan kao dan. Kao pješćani su sat što zrnca pijeska propušta. A ja? Što? Pratim kišne kapi i ispraćam još jedan dan. E, prijatelji moji dragi, jesen nam, izgleda, dolazi. Još jedna jesen ko jeseni što su. Srdačno vas pozdravlja i voli vaš Mladen … :) |
Kaj je tu kaj?
- 15:22 -
Komentari (34) -
Isprintaj -
#
|
Osećam tolko toga kaj bi reči štel. Su me kak maloga učili kaj i kak treba delati, kak se ponašati, kak i kaj misliti i delati, kaj sve to zapraf je. Sam uglavnom bil poslušan, al si nis dal pamet soliti. Takva je kakva je, al je moja. Tak me jako smetalo, ak kaj nis razmel. Nek kak, nek po svom. Mi to bil nekakvi kriterij o meni. Bogek dragi, kolko put sam sam sebi rekel: 'Bedak jeden.' Je bilo i ružnejših mišljenja, al je bilo glavno ono v meni. Sam se tak jadno osećal, će kaj nis mogel razmeti, a bilo je takih stvari. V školi nis se štel zvlačit. Ak nis znal, nis znal. Mi problem bil ak nis razmel. Jedno je bilo znati, a drugo razmeti. Sam učil vu srednje za elektrotehničara. Lepo je to zgledilo, al svejeno nis zadovoljen bil kaj nis zapraf razmel kaj struja je. Posle sam čul priču o elektronima, pa onda o onima u vanjskim atomskim ljuskama atoma, kaj se lako preseljavaju na ne velke vanjske poticaje. Radi toga curiju elektroni po žici. Pital sam se zakaj uopće ti elektroni curiju. Valda ih nekaj tera. Nebi oni sigurno samo tak išli na špancir po žicami. A svi ideju na jednu stranu. Kaj sumanuti su. Kaj ih tak vleće i zakaj? Veliju da minus ide na plus. Kakav sad minus i kakav plus?. Rekli su da je minus višak elektrona, jer su oni minus. Ni mi nigdar jasno bilo zakaj su oni minus. Tam gdi ih ni je onda plus. Il, morda je tam nekaj kaj je plus? To nas nisu učili. Onda sam to nekak prihvatil, da je to ko seoba naroda od tam di ih je puno, tam di ih ni. Išlo se po dobrim putovima di se more. To su vodići struje. Mogel bi to zeti kak zdravo za gotovo, al nikak da se pomirim s tim, kaj mi još navek ni jasno. Elektron je minus. Kak i zakaj? Kasnije sam čul da je sve materijano napravljeno od atoma. Atomi imaju jezgru i elektrone kaj kružiju oko nje. Oni su minus, a jezgra plus i tu su nekak zglihani. To je kak sunce i plkaneti. Sve se tu nekak vrti. Oni udaljeniji elektroni od jezgre lako odletiju, kaj nekak ne osećaju nekaj puno za jezgru. Jako im je daleko. Nu toj udaljenosti imaju takve elektrone samo neki elementi i legure, uglavnom metali. To mi zovemo vodići. Vite sad ovo. Elektroni ne voliju biti skup. Mam bežiju jeden od drugoga. To je tak kaj su svi minus. Minus i minus nejdeju skup, jer onda je to još veči minus. Ak ih narivate silom je jako velki minus. To se zna dogoditi v oblakima. Tak nastajeju gromovi. To struja preskaće i kroz zrak, kaj je elektronih v nekim oblakima tak puno, da nemreju zdurati. Oni tak ko da pukneju. To more bit med oblakima ili prema dole, na zemlju. Ti elektroni u vanjskim ljuskama su pravi metež napravili. Zbog njih svakaj ima svoju nabijenost z viškom elektrona il ih pak fali. Da, i nisu to samo metali. Tu sad dolazi nekakvo električno polje. Bez njega niš. Kak bi elektron kužil kam mira ići ili cureti. Mora se okolo znati, da tu ima elektronov zviška ili zmanjka. To se zna prek toga polja. To je ko kad vidiš zgodnu curu il cura zgodnog dečka i mam nekakvo polje nastane, al to je koji put opasnije nek struja. Vite, sam skužil da zapraf ta polja sve to rihtaju. Da njih ni, kak bi struja znala da treba cureti i kam, na koju stranu. Morti bi elektroni išli tam kam moreju, al bi to moralo sve biti jhako brzo da metež ne nastane. Ipak bi se nekak moralo znati. Je sad je postalo važno to polje, a to je nekaj kaj se ne vidi, nit se more v ruki odnesti il kak se znalo reči: 'Vu kanti.' Tu je, a nema ga. Mozak se po malo bunit počel. Kak sad? Pa, su me učili da postoji ono kaj se vidi. Su rekli da je to materijalizam. A sad odjemput je važno nekaj kaj je, a nema ga. I tak sam si počel zamišljati sveta po novom. Sve se tu nekaj menja i sve se zna, ak se razme. Če se elektron pojavi za flanjke, ak kužiš ta polja mam ti je jasno da se za vuglom neki elektro smuca. Treba početi kužirati stvari. Vite, i ni tu kraj. Ima i takvih elektronih kaj bi mogli, al nejdeju nikam. Tu i tam projde nekaj kaj samo primeti da su tu i to je gotovo. Naj buju, al je važno da su zabilježeni. Se tu sad pojavilo i nekaj kaj su pripovedali, dok sam mali bil, kak čudo. Magnet. K njemu sva železa skačeju. Stvarno čudo. Taj pak ima isto nekakvo polje, a zoveju ga magnetno. Kaj je sad to? Tam električno, a tu magnetno. Kaj je to nekaj drugo? Kaj se po njemu dozna i zakaj je? Tam kod električnoga su bili elektroni, a kaj je sad tu? To mi je isto žmikalo pamet. Ko i kaj privlaći, se to nauči, ali zakaj? Kak sve to v zraku zgledi i jel uopće nekak zgledi? Fajn je vremena prošlo da bi tu kaj vrednoga videl, al još i danas nemam mira po tom pitanju. Znate kaj, zgledi kaj da je to prije svega, a ja kaj da bi štel z ovim kaj vidim razmeti ono osnovno. Figu. Z tim magnetima nekaj je dost važnoga. Ste čuli za kompas? Od kad ga ljudi upotrebljavaju? On dela zato kaj je Zemlja isto nekakvi magnet i ima dva pola magnetna. Bili bi i oni suprotni. Al se + i – potrošilo na elektriku. Tu su onda oni starejši, kaj su za to zmišljali imena, rekli nek bu sjeverni i južni. Pa to su tak pripovedali još i stari moreplovci. Da, al tu je ipak nekaj zanimljivoga. Pri struji, se mam elektroni preseliju na drugu stranu, ak je između vodić i sve je gotovo. Pri magneti tak nejde. Sjever i jug se makneju na suprotne strane i tak celu okolinu, koja je magnetno aktivna. rihtaju na taj način. Oni su kaj neki redari i čuvaju taj red. Niš se tu ne sprazni. Tak se i čitav svemir rihta. Če se kaj najde neporihtano nastane namjera da se porihta i tu se stvara neka sila. Kaj da se nekaj mora napraviti. Aj ti magneti, sve po njihovom mora biti. No ipak je to samo za magnetno aktivne materijale. Kak njih puno ima v Zemlji i drugim planetima i oni se rihtaju. Znate kaj mi tu mira ni dalo. Ak takav magnet furate pored vodića v tom vodiću uznemirite elektrone. To magnetno polje ih, kak neki vetar, tera da letiju van z onih ljuskih i oni napraviju raspodjelu elektrona u takvom materijalu. Svi prejdeju na jednu stranu. Tam nastane minus, zato kaj su elektroni takvi, a na drugoj je plus. To su ljudi počeli kak generatore upootrebljavati. Pak nekaj kaj se ne vidi, a evo dela nam struju. Kasnije sam doznal da električna i magnetna polja se moreju skup pokazivati i tak su eto tu i elektro-magnetni valovi. Pa su tu frekvencije, pa su tu amplitude, pa je tu svetlo, pa je tu i materija sa svojom kompatibilnom građom ... Bogek moj dragi, pa ovaj svet je sasma nekaj drugo nek kaj su mi negda pripovedali. Vite, ni sad nisam zadovoljan z tim kaj mi pripovedaju. Gledam ja i dalje. Sve to ima neku vezu. Je, al se pitam kakvu i kaj je to zapraf. A danas imamo radio, televiziju, mobitele, kompjutore i kaj sve ne. Morete si zamislit kak je v zraku od toga? Kaj mislite, jel to i na nas deluje. Nebi se niš čudil da prosviramo. Kad bi nam mozak razmel te kodove, kaj bi sve znati mogli! Danas sutra, ko zna. Samo se pitam kam sve to ide? I tak su me poslali da učim elektriku, da bi bracek nekaj bil v životu. Da, al ono kaj zapraf jesam z ničim se prefarbati nemre. Nisu važne škole. V njoj il bez nje, ja navek tražim ono kaj zapraf je. Kaj ima kakva škola di se to uči? Neki veliju filozofija. Pojma nemam. Ja sam elektrotehničar. Dalje niš nis završil. Preveć me zanimalo ovo o čem sam pripovedal, a i nis primetil da se negde uči. Ono gde morti nekaj takvoga je, za to nis kapaciteta imal. Ja zapraf niš nis znal i navek sam gruntal dalje. Pa vite kak navek neki novi oboriju spoznaje onih starijih. A negda su oni straiji mislili kak su otkrili ono najvažnije. Morti, al za njihovo vreme. Danas hoćeju napraviti crnu rupu. Jel buju neki tam kasnije i nju odbacili? Možda, ak se do njih dojde. Sad se ja pitam: 'kaj to me vleće? Zakaj moram znati?' Tak su našli cjepanje atoma i onda su to v ruke zeli oni kaj se v atome ne razmeju i za solidne novce dali onima kaj nekaj znaju, da im atomsku bombu napraviju. To su znali upotrebiti. Svako dela kaj zna i može, kaj ne? Se pitam kaj buju z crnom rupom delali oni kaj ju ne razmeju, a lovu imaju. Ovi kaj sad z tom rupom isprobavaju trebaju novce. Trebate ih vi? Morti vas se za dobre novce da naputiti na nekaj. No, da nebum zločesti. Nebum sad o pretakanju materijalmih vrednosti. Ja sam tu kaj izolator. Tak, malo sam se pak raspisal. Nis planiral, al je išlo. Prijatelji dragi pozdravlja vas i voli vaš elektrotehničar Mladen ... :) |
Zidovi
- 18:38 -
Komentari (41) -
Isprintaj -
#
|
Jednom, u vremenu i prostoru do kuda siže pamćernje moje, uz nastojanje viđenja razumijevanjem, slutim početak. Naučio sam postojanjem svijesti, kojom sam ljudski dat, razlučivati početke. Naučio sam da sve ima svoj početak i kraj. Naučio sam da postoje odnosi među konačnostima. Vidjeh da u odnosima mojim postoji stanje moje, što odnos taj oslikava. Vidjeh da nešto u svijetu viđenja mojih nije isto to što gledam. Spoznajom toga ne izgubih tlo pod nogama. Naprotiv, otvoriše mi se vidici novi. Ja mogu mijenjati svijet svoj! Ja mogu djelovati u svijetu stvarnome! Pokušavam vidjeti kakovo je djelovanje moje. Dragi prijatelji, svi mi smo slični ko djeca istih roditelja, mada različiti i svijetom roditelja raznih. Šro činio sam? Ono nešto maleno, što pokrenuo je proces održanja procesa, stvaralo je uvjete svoga opstojanja. Jeli to bila grčevita borba za opstanak ili ljubav? Život je donosio stalna iznenađenja. Iz početnih pogrešaka naučio sam da postoje neželjene posljedice i stvorila se potreba prepoznavanja dobrih i loših uzroka. Svijet je poprimio obilježje suprotnosti i to nastojanjem moga opstanka. Tako sam to vidio i usvojio, a puno sam toga i naučio. Stvarale su se zaštitne barijere za sigurnost od neželjenih razvoja, dok su se oni dobri usvajali. Kriterije sami stvaramo. Mnoge su godine prošle. Mnogi izgradiše skoro nepremostive zidove za svoju sigurnost. Puno toga proglasili su zlom. Zastrli su si vidike kojima stvaraju svoje prosudbe i toliko suzili prostor sigurnosti, da su ostali prikraćeni za životnu radost. Gledam to. Vidim slično i u sebe, mada već neko vrijeme sam vrlo kritičan prema tome. Što sam to radio. Nastojim shvatiti i razumijeti, a sâm sam si onemogućio ispravno viđenje. Sav sam unutar svojih kriterija sigurnosti. Nastojim razumjeti i vidjeti smisao života, a najveći dio života sam otjerao od sebe. Kako vidjeti Istinu ovako ograničen? Razne smo ograde gradili. Postali smo pravi majstori zabrana i obrane i to na svim područjima života. Odlazim mislima nastojeći dokućiti početak. Tamo gdje prve pogrešške učinih. Da osjetim tu dvojnost prije prvih odluka. Jeli njima moj život dat. U dvojnosti toj jest i strana koju sam skoro i zaboravio. Ona strana što sve priznaje i voli. Ona koja je bezpočetna i vječna. Ona je stalno uz mene, ali kao da više ne odlučujem. Ponio sam je sobom u dubini svijesti. Čujem je povremeno u njenoj tišini. Ona je čuvar moj, jer njome jest istina moja. I kada se pitam tko sam i ponirem u dubine svoje, nalazim to nekrajno i nepočetno. Nalazim Nju. Hvala ti Bože što je još ovdje i što je nađoh. Kao da vidi van zidova, jer za Nju zidovi ne postoje. Osjećam u radosti da Ona jest ta kojom će se javiti Duh postojanja. Mislim da jest to ono što neki nazivaju Duh Sveti. Ona jest vijesnik i nositelj ljubavi Gospodnje. Prijatelji dragi, služim se riječima. Tako to mi ljudi činimo uobičajeno pri prenosu obavijesti, mišljenja, viđenja … Znam da to nije ono što nastojim prenijeti. Svatko će to na svoj način. Uzdam se u to da to je Istina sviju nas. Svi smo krenuli odanle i svi smo zidove stvarali. Ograđeni tako svijetlost Gospodnju vidjeti ne možemo. Vidite li svoje zidove? Osjećate li da izvan njih ima nešto? Osjećate li da i tamo jest svijet Gospodnji? A sada ću za usporedbu spomenuti neke vjernicima poznate radnje i puteve. Čuli ste da Bog prihvaća siromašne i one koji su se odrekli svijetskih bogatstava. Ta zar oni nisu maknuli zidove zabluda? Što molitvom se čini: onom iskrenom i skrušenom? Zar njome ne poniremo do onih naših dubina gdje počinje Gospodnje prostranstvo; ono mjesto u sebi gdje nalazimo ono što smo umalo zaboravili. Prijatelji dragi,Gospodin Bog je u nama, ali mi smo sami stvorili zidove od kojih ga ne vidimo. Uzdigli smo se ‘visoko’ i zaboravili na ono maleno u nama u čemu jest istina i ljubav. Dozvolimo sebi postojati; postojati u svijetu Gospodnjem; u svijetu ljubavi, radosti u kojem se radujemo ptiću, psiću, travki i vama draga bračo i sestre, na radost Gospodina Boga Oca sviju nas. Dragi vjernici, sa onu stranu zidova je naš veliki učitelj Isus Krist, a ima tamo još mnogo divnih duša u carstvu Gospodnjem. Sve vas pozdravlja i voli vaš Mladen … :) Tako me zovu u životu ovome … I još nešto. Za ovo nam nisu potrebni nikakovi dodaci ni poticajna materijalna sredstva. Vaša volja, srce i razum naći će put, put iskrenosti i ljubavi … |
Sličice sa štaka (nema više)
- 00:26 -
Komentari (39) -
Isprintaj -
#
|
Čovek sa šarafom Oglasio se mobutel i prekinuo mi spavanje. Rano je kasnoljetno sunčano jutro. Šest je sati. Mozak strelovito traži izlaz iz nastale situacije. Vrlo brzo razjašnjavam samom sebi, da pola sata ništa bitno ne znači. Navlačim poplun, glava na jastuk i nakon što ugodno prodrhtim, nestaje neželjenoga slijeda. San me uljujao neki u meni lijep svijet. Kako je lijepo bar još malo odspavati! Odlučio sam se za još pola sata i dižem se spontano. Zurim u mobitel. Nastojim pročitati koliko je sati. Ne razaznajem dobro, ali izgleda kao da je trojka u deseticama minuta. Sati su slično ‘06’. Izgleda da sam pogodio samobuđenje. Kada je tako, zaslužio sam još petnaestak minuta. U slijedećem pokušavanju očitanja točnog vremena kao da je petica na deseticama minuta. Bit će da je deset do sedam. Sada bi se stvarno trebao dići. Možda bi se pokušao za još ponešto nagraditi, ali tada nastupa prava budilica. Iz susjedne sobe javlja se dedino zlato. Maleni još ne hoda, a nezna niti uobičajene riječi za govor na našem jeziku. No, ima on svoj. I tako čujem, isprva po tiho: ‘Tatica’, i onda : ‘Tatn’. Vrlo brzo je tu i neki slijed glasova koji ja neznam ponoviti. Sve je to u početku nekako pažljivo, ali kako se ništa bitno ne događa, on po malo pojačava. Ja sam se, međutim, na to digao. Fala maleni, dedu si probudio definitivno. Slijedi moj ritual kojim pripremam organizam za ispravnu regulaciju šečera u krvi. U tome podosta uspjevam. Jutarnji šečeri su mi ko u male bebe. Normalan šečer mi je uvjet za ostalo zdravlje, a kako izgleda, još se držim. Pojeo sam svoju svakodnevnu porciju sirove zobi sa nešto sirova mlijeka. Uzimam štaku i torbu. Nisam zaboravio lječničku dokumentaciju. ‘Bok, đenja.’, i odlazim. Idem busom za Zagreb, kroz pothodnik na tramvaj četvorku i kod trauma dole. Ulazim i prilazim prijavnom šalteru. Samo četvoro tamo!? Nisam valjda opet nešto promašio? Odmah sam na prijavi. Gospođa zaprima potrebne papire i kaže mi da idem pred ambulantu broj tri i da će me tamo prozvati. Dolazim tamo, a ljudi ko u priči. Gipsovi na rikama, nogama. Svima su face nekako jadne. Sjede i čekaju red. Neki sa manje iskustva u takovim situacijama su pomalo nervozni, ali nemaju podršku u tome od nas iskusnih zečeva po tom pitanju. Znamo da će trajati. Sve je to za naše dobro, a ima nas nažalost, poprilično. Doći će red i na nas. Naslonio sam se sjedeći na štaku i pomalo drijemao. Nadoknađujem jutarnji manjak. Odjednom začujem kako sestra glasno prozbori: ’Smud!’ ‘Ja sam’, prozborim dižući se i krećem put vrata u ambulantu. Tek što krenuh, sestra će: ‘Gospon Smud, prvo na rengen. Tamo će vas prozvati.’ Okrećem se na lijevo i kratko njoj uputih jedan: ‘Hvala lijepo.’ Kod rengena slijedi još jedno strpljivo čekanje. Kao i uvijek, isplatilo se. Dočekao sam. Mlada rengenologinja, valjda ih tako naziovaju, odmah mi kaže da skinem sve sa lijeve noge i da se legnem na stol. Imam ja već iskustva u tom. Uzimam olovni pokrivač i stavljam preko doljnjih organa, ustvari gornjeg dijela hlača. Odmah i komentiram: ‘Bum to del, maker mi više i ne treba.’ Ona, ne budi dužna, nadoda kratko: ‘Čujte nikada se nezna.’, na što slijedi moj osmjeh i mislim si: ‘Ošla baba s kolačima.’ ‘Nogu na levu stranu, pa malo na koso. Tak i sad budite mirni.’, ode u drugu prostoriju, a ja čujem škljocanje i zujanje. Evo nje nazad i veli: ‘Sad na leđa.’ Mislim si kak me lepo namešta i to samo za nekakvo škljocanje i zujanje. Kaj sad? Tak mora bit. ‘Sam gotov? Mogu ići?’ ‘Je. Možete.’ ‘Fala im lepo.’ Vraćam se u čekaonicu pred ambulantu, natrag. Još jedna tura čekanja. Pa, većinu sam odradil. Doktor rentgensku sliku dobi direkt na ekran svog kompjutora. Skoro da mu više i ne trebam za odluku o meni. Evo, dišel je red na mene. Ulazim u ambulantu uz glasno: ’Dobar dam’, što je bilo prihvaćeno i uzvraćeno. Ušao sam noseći štaku u ruci i hodajući bez njene pomoći. Valjda su to vidli. Ja svojim vidom nisam primjetio da li su primjetili. Sjedam na slobodnu stolicu i odlažem štaku. Moj doktor kirueg, šaljiivdžina i ljudina kratko: ‘Kako ste?’ ‘Dobro. Doma hodam bez štake, a po vani s jednom.’, objašnjavam ja svoje stanje. ‘Kakve su vam to cipele?’, primjećuje. ‘Doma negde imam i drugu sandalu, ali je dugo nisam nosio zbog problema s nogom. Nisam je mogel pronaći.’, opisujem i ovaj svoj problem. ‘Stanite na prste.’, on će meni. Ja stamen, ali kao da izgubim ravnotežu i na tabanima sam i ponovim. Vidi doktor, da to meni ide. Pita me potom: ‘Kaj će vam ova štaka?’ ‘Ma, to mi je za po vani. Znate, kad hodam tu I tam me zna štrecnuti. Sa štakom sam nekak sigurniji.’ Gleda me i vidi moj problem, pa predlaže: ‘Mogli bi Vi i kacigu metnuti. Onda budete još sigurniji.’ Vidim ja kaj govori i kratko ja njemu: ‘Fala, razmel sam Vas.’ Krene on na slijedećeg pacijenta, a ja još dodajem, da imam još dva pitanja i to za osiguranje i za bolovanje. ‘Kaj delate? Kakv vam je posel?’ ‘Na kompjutoru.’, ja odgovaram. ‘Maaaa, možete vi ići delati.’ ‘Fala, a za osiguranje?’ ‘Imate kakve špapire?’ Pokazujem, a on kratko. To ćemo kad završi lječenje, a vi se javite na kontrolu za četri meseca.’ ‘A šaraf?’, pitam. ‘Bumo obda vidli.’ I tak sam ostal z šarafom. Setil sam se jedne stare poslovice koja glasi. ‘Ko nema u glavi, ima u nogama.’ Sinulo mi odmah: ‘Šaraf!’ Ak mi v glavi fali, al ga imam v nogi. Nekak, kaj da sam ponosam. Ne fali mi šraf. Nema veze gde je, al ga imam. ‘Fala lepa i vidimo se za četri meseca.’ Izašel sam nekak ponosno z štakom v ruki. Tak sam zišel z bolnice i prešel dalje črez Zagreb grad. Idem odmah do doktora industrijske medicine, gde s ozljedom spadam, da odmah reguliram biolovanje. Tam reda ni bilo. Digel sam zdravstveni kartion i ravno doktoru. Par ugodnih rečenica i doktor mi zaključi bolovanje s petkom. Znači još tri dana za psihičku pripremu. I dalje nastavljam sa štakom u ruki. Pomalo mi zgledi kaj štafeta. Idem odmah u firmu da predam doznake. Tam si popripovedam z društvom. Dugo se nismo vidli. Odlazim doma z tramvajem, busom i po malo pješke. I sve to z štakom v ruki. Došel sam doma i odložil štaku. Kaj da sam se z njom pozdravil. Buju još malo tu, a onda bum ih vrnul socijalnom. Morti mi buju trebale, ak mi vadiju šarafa. Prešlo je i to. V knjigi života sui je mesta zelo. Ja sam još nekaj naučil. Mislim onak kroz sebe. Pa jedino tak se zapraf uči. Nisu znanje hrpe informacija. Kad to kroz čoveka projde, e to je nekaj sasma drugo. Dragi prijatelji srdačno vas pozdravlja i voli vaš Mladen (pazite, bez štaka) … :) |