| < | rujan, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
Listopad 2025 (1)
Rujan 2025 (1)
Siječanj 2025 (1)
Prosinac 2024 (1)
Listopad 2024 (1)
Rujan 2024 (2)
Siječanj 2024 (1)
Prosinac 2023 (1)
Listopad 2023 (1)
Rujan 2023 (2)
Svibanj 2022 (1)
Ožujak 2022 (1)
Siječanj 2022 (1)
Studeni 2021 (1)
Rujan 2021 (1)
Kolovoz 2021 (1)
Lipanj 2021 (2)
Svibanj 2021 (3)
Travanj 2021 (2)
Ožujak 2021 (4)
Veljača 2021 (13)
Siječanj 2021 (16)
Prosinac 2020 (1)
Studeni 2020 (1)
Listopad 2020 (1)
Rujan 2020 (1)
Kolovoz 2020 (1)
Srpanj 2020 (8)
Lipanj 2020 (4)
Travanj 2020 (1)
Ožujak 2020 (1)
Veljača 2020 (1)
Siječanj 2020 (3)
Lipanj 2019 (1)
Ožujak 2019 (1)
Siječanj 2019 (1)
Listopad 2018 (1)
Ožujak 2018 (1)
Travanj 2017 (1)
Veljača 2017 (1)
Siječanj 2017 (2)
Travanj 2016 (1)
Siječanj 2016 (1)
Srpanj 2015 (2)
Veljača 2015 (1)
Siječanj 2015 (1)
Rujan 2014 (1)
Srpanj 2014 (1)
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Opis bloga
O autoru bloga:
Mladen Smud
Mjesto stanovanja Velika Gorica
Starost 70 godina
Otac četvero djece i djed pet unučica i dva unučića
Hobby - Go, drevna kineska igra
Duhom mlad, kao da se još ni rodio nije i često se pita: 'Jesam li uopće?'
Životna filozofija - jedinstvo svijeta po Gospodu
Životna snaga - ljubav (tako on to misli)
Godine su da se broje, a život nama je darovan
Ovaj blog otvorio je za dušu. Život mu je darovan i on ga s ljubavlju daruje djelima Gospodnjima po Gospodu.
Religiozan nije, ali vjeruje iskreno do viđenja uz hvalu za postojanje
U životu on ništa ne posjeduje, mada se ponešto i piše svijetom na njega
Zahvalan za život i darove po Njemu.
Na putu iz vječnosti u vječnost
Sve vas voli i one koji razumijete, a i one koji ne.
e-mail: mladen.smud@gmail.com
Čuka
Linkovi
Blog.hr
Forum.hr
Monitor.hr
javascript:%20void(0);
annaboni
Auroraisa
Bugenvilija-foto
Bugenvilija-text
danila1
deni(daniel
Dordora2
duliba
EuM
fra_gavun
Go-misaona igra
gogoo u prirodi
gustirna
hajjnezir
ima jedan svijet
kapi sreće
maslačkove zbirke
(Norra
OTISAK srca
preživjeti
promatram, razmišljam
rijeke žive vode, potecite, neka Duh se razlije...
sewen
Smotani
sven adam ewin - superfaca
... šok ...
Trill
Vatrene vijesti
Voljela sam umjetnika
Zagora
alba-istriana
anaris
kicker
mamablogerica
modrinaneba
novipocetak50
nutrina
proziran svijet
soba za utjehu
sv
tayana
tvrtkodolić
zlatnazitnapolja
Zanimljivo
Na rubu znanosti
Posjetili ovaj blog od 06. 01. 2020.
pri_Mladenu
Na redu je nova generacija malih igrača
- 14:39 -
Komentari (31) -
Isprintaj -
#
Lagano pokucam na vrata. Čujem da nekoga ima sa druge strane. Polako otvaram. Natpis na vratima je 'Ravnatelj'. S druge strane poznato mi lice s osmjehom. 'Samo uđite', i pruža ruku. 'Dobar dan. Kako ste?', ja onako s nogu prihvaćam ruku na pozdrav. Istovremeno i od njega riječi iste. Sjedam uz stolić za goste. Kreće ugodan razgovor. Srećemo se tako svake godine jednom i to u rujnu. Školska nastava se već razmahala i učiteljice su već u normalnoj poslovnoj kolotećini. Tek je krenuo drugi školski sat. Pričam o radu s mladima po školama Velike Gorice. Slijedi razgovor o klubu, pa općenito o mladima i svijetu koji ga okružuje sa nebrojeno zamki. Prelazimo polako na temu života. Za mene je to ko tjerati žabu u vodu. Obojica smo već ljudi u godinama s podosta životnog iskustva. Školsko zvono nas upozorava da je vrijeme za akciju. 'Vi već sve znate', kaže mi ravnatelj: 'Učiteljice su vam sada u maloj zbornici.' Svake godine u svakoj osnovnoj školi moga grada pokrećem rad po jedne školske go-sekcije. Negdje se radi s više uspjeha, a negdje manje. Prošle godine se na jednoj od škola već na startu u listopadu, ugasila aktivnost. Malene su više zanimale druge aktivnosti. U jednoj je pak radila sama starija generacija, a novih se nije odazvalo, iako sam obišao, s po jednim školskim satom upoznavanja s goom, sve treće razrede u gradu. Učenici skoro redovno na tom satu kažu kako im je to interesantno i da će dolaziti na rad go-sekcije škole, a kada vrijeme rada dođe, malo ih je. No, i to je različito, od škole do škole. Zainteresirani učenici trećih razreda, a i oni stariji od ranijih godina, koji žele, dolaze na go-sekciju, koja na svakoj školi radi jednom tjedno. Vrijeme rada je s početkom oko 18 sati. Ranije ne može, jer trebam stići iz posla, pa kući uzeti kamenčiće i papirnate ploče za igru. Prošle školeske godine samo jednom nisam mogao doći spriječem poslovnom obvezom. Nemam auto i nisam vozač, pa često u sporom javnom prometu brinem da ne zakasnim, a nemoćan sam išta promjeniti. Radim to s puno volje, ali vremena baš i nema. Velika Gorica ima četiri osnovne škole i jedan Centar za djecu s teškoćama u razvoju, a to je pet go-sekcija, koje rade po dva školska sata predvečer. Pet je radnih dana u tjednu i kapaciteti su moji do kraja bili popunjeni. Prošle godine jedna go-sekcija nije radila, pa sam mogao u Zagreb u klub na go. Vrijeme nosi svoje. Nešto mi se vid počeo, kvariti i moram početi navraćati liječnicima. Ne bi se smio sekirati i dizati glas, jer šečer i procesi u oku to ne podnose blagotvorno. Odlučio sam ove godine krenuti na samo jednu školu i Centar. Tako ću moči ujedno i kvalitetnije se posvetiti učenicima te škole. Evo me tu sam. U Centru već je go-sekcija u punom zamahu uz već četiri održana radna druženja. U maloj zbornici, gdje su učiteljice nižih razreda, već je živo. Ulazim. Veliki je odmor i ima se nešto više vremena. Većina učiteljica me zna, ali vidim i pokoju novu. Sve je već jasno, pa ovo je već osma godina kako ovako dolazim u rujnu ovdje. Slijedi dogovor s učiteljicama trećih razreda o školskom satu, koji će one meni dati. Nema nikakovih problema. Imam blagoslov. Učenici starijih razreda su sve to već ranijih godina čuli i vidjeli. Ove godine je pet trećih razreda ovdje. Tri su u jutarnjem turnusu. Učiteljica 3e mi kaže, da kod nje mogu odmah sada na treći sat. Nema problema, jer sve sam za tu prigodu ponio sobom. Poslije toga četvrti sat ću u 3d. Oni sada trebaju imati engleski, a jezike drži učiteljica za engleski i ona ide iz razreda u razred i nebi mogao remetiti njen raspored. 3c razred dogovaram za petak prvi sat ujutro. Dogovorio sam tako prvi turnus. Uzimam svoje dvije plastične vrečice s potrepšinama za ovakav sat i krećem u 3e. Početak je sata. Razredna učiteljica kazuje djeci što će se raditi i prepušta mi razred. Meni je ovo poznata situacija. Stavljam pokaznu magnetnu tablu 9x9 na školsku ploču, koje su u ovoj školi magnetne. To mi baš i treba. Vadim nešto crnih i bijelih magnetnih kamenčića i pričvršćujem ih, zahvaljujući njihovim magnetima, na školsku ploču. Okrećem se razredu. 'Dobar dan djeco, ja sam Mladen ....član sam ..... Danas ću vam pokazati jednu igru ....' Ide to iz mene ko iz mašine. Ponovio sam to, uz manja odstupanja i prilagođavanja trenutnoj situaciji, nekoliko stotina puta ranijih godina. I sve to istom uzrastu. Raspričao se ja, a i djecu uključujem, pazeći da se sve to ne otme kontroli nekim neredom. Igraju se kamenčići na pokaznoj ploči. Padaju pitanja. Smišljam usporedbe s sličnim situacijama iz života. Maleni su većinom brzo ukapirali o ćemu se radi, pa ja pomalo izazovno krećem dalje u složenije situacije, ukazujući na ono što je bitno. Neki me čak i preteknu nekim zaključcima. Ima i onih što lutaju u nekim samo njima znanim prostorima. Njih ne diram. Tamo im je bolje, ali nastojim biti zanimljiv, kako bi se oni, možda sami od sebe, prenuli. 'Jeli ovo do sada sve jasno?, pitam. Slijede skoro svi u jedan glas: 'Jeeeeee!' 'Pa dobro,' kažem kupeći kamenčiće s pokazne ploče: 'A sada trebam dragovoljce za igru na ploči.' Nisam stigao izgovoriti do kraja, a velik broj učenika redovno diže ruke i čuje se sa svih strana ono: 'Ja, ja, ja,....'. Kao po pravilu biram jednog dječaka i jednu djevojčicu. 'Tko će biti crni i igrati prvi? Hoćete se dogovoriti ili ćemo bim-bam-bus?' Najčešće dilemu prekida djevojčica i kaže. 'Ja bum bijela.' Pitam dječaka da li se slaže s time, a oni redovno pristaju.' Odigra se jedna partija, pa biram nove protivnike i tako sve do školskoga zvona. Na ploči sam na početku sata napisao obavijest o vremenu rada školske go sekcije. Napisao sam u svakom razredu isto: 'Go – svaki ponedjeljak od 18:00 do 19:30 – tko želi – besplatno'. Napominjem im da si to upišu u informativke i daju roditeljima na uvid. Redaju se treći razredi, a ja se razigrao pričajući. Sve to doživljavam kao jedno lijepo druženje. Igramo se i učimo. Dolazim i poslijepodne prije prvog popodnevnog sata. Tu je učiteljica 3b. Daje mi prvi sat, a to je odmah. 3a ima na početku dva sata engleskoga, pa ću imati najmanje jedan sat pauze. Prođe sat u 3b ko keks. Odlazim u obližnji park i sjedam na klupicu. Vadim japanski go-žurnal i malo gledam neke situacije i probleme. Poslije drugoga sata je veliki odmor. Zatekao sam učiteljicu 3a, ali onu glavnu, što je na bolovanju, a samo je navratila. Mlađa kolegica, koja je mijenja, dolazi malo kasnije, ali i ona prije školskoga zvona za kraj drugoga sata. Mlađa, zamjenska učiteljica, konstatira da danas ne može dati niti jedan svoj sat. Planirala je kontrolni iz matiše. Ja ko ja, redovno puštam drugima da odluče, ali u meni je želja, da što prije uđem i u taj 3a. Osjeća se to. Starija učiteljica smiruje mlađu i kaže joj da je sve to jednostavno. 'Pustiš gospodina na ovaj sat sada, a ti poslije odradiš dio kontrolnoga, a dio ostaviš za sutra. Čak će tako i djeci biti lakše.' Slušam i divim se vrijednosti iskustva. Pa nije škola mlin za meljenje djece. Treba sve to smirenije. Nije sramota ne znati, nego ne pokušati doznati, ako je potreba tome. Sve je OK i ja sam i u 3a. Tu su mi dvoje već poznatih igrača goa, koji već imaju kyu. Njima kažem da prate i šute, kako bi ovi što još neznaju više naučili. 3c sam odradio u petak ujutro. Mislio sam da će biti pospani i tihi, ali nije bilo tako. Bili su najglasniji od svih, a s par posebnih hiperaktivaca su na mahove bili teže zaustavljivi. Malo su skretali van teme, ali je sve išlo ok. I ovdje se na kraju igralo pred pločom. Ova škola ima sada pripremljenu novu generaciju trećih razreda za rad u go-sekciji. Koliko će li ih doći u ponedjeljak? Vidjeti ćete to u go-blogu u utorak, gdje ću izvjestiti o prva dva školska sata rada ove go-sekcije za ovu školsku godinu. Čude mi se obično ljudi kako to, i u toj mjeri, radim besplatno. Ništa nebi moglo zamjeniti zadovoljstvo rada, a kada bi mi netko platio za to, tada to više nebi bilo to. Djeca, i ja s njima, se igramo. Meni je ovo lijepo. Plaću dobivam u firmi gdje radim i to mi je za život. Veki i ja možemo s time. Nekako ne želim hraniti crva u sebi, koji stalno traži više. Dovoljno nam je. Za ova zadovoljstva bi možda i ja trebao platiti, ali Bogu hvala što možemo i maleni i ja s njima se ovako igrati, radeći turnire, osvajati male diplome i raditi nešto smisleno. Život nisu stvari. Život je ono među nama svima, pogotovo djecom, jer ako sada to nauče moći će mijenjati svijet na bolje. A ponešto novca u klubu? To je za putne troškove na turnire, jer maleni moga grada uz go mogu putovati i na poneki međunarodni turnir. Bilo je i izvanrednih rezultata na Europskom prvenstvu za mlade, kao prije četiri godine u Francuskom Cannesu. Go još nije popularan kod nas, ali u Japanu, Koreji i Kini je to posebno vrijednovana vještina. Igrajući je shvatio sam to. Go je više od igre. I tako se već osmu godinu igram s malenima moga grada. Često me ponetko od njih pozdravi, a ja se pitam: 'Koji si, jer godine su već prošle, a rastete ko gljive poslije kiše.' Sa svima sam na ti, ali nekima kućni odgoj to teško dozvoljava. Ove godine Mladen će u 'E. Kumičić', a svi iz ostalih škola možete doći tamo. Ako vas bude puno, organizirati ćemo se nekako. Prijatelji/ce moji/e dragi/e sve vas srdačno pozdravlja i nadasve voli vaš Mladen |
Lutanje po bregima
- 15:20 -
Komentari (17) -
Isprintaj -
#
|
Svanul je lep i sunčan nedjeljni dan. Nekako mi se neda iz kreveta. U petak sam bio na velesajmu, pa me još drži neki umor od štrapaciranja po paviljonima. Već pred dva tjedna sam odlučil danas ići na Hunjku, a sada se borim sam sa sobom: 'Dignuti se ili spati, pitanje je strašno.' 'Ma još malo, zakaj ne.', i okrenem se na drugu stranu. Lepi moj jastučić. Slike se spremešaju i opet je tu ono lepo bestežinsko stanje snova i nestanak u nekim prostorima nekauzalnosti. I preletelo je tak vura i pol ko keks. Otprel sam oči i opet se pitam ono pitanje strašno. 'Dignuti se ili spati.' Pridignul sam se u sjedeći stav. Zemem kutijicu s euglukonima. To svako jutro i večer drapim po tabletu, a posle nje niš nesmem jesti pol vure. Vjutro mi je to još pol vure nagradnoga za spanje. Frknul sam jen euglukonček i pak se vlovil svog predragog jastučića. Ma sam fkral još deset minut prek pol vure, onak za dobru volju. Kak sam popil euglukončeka, sam si pripremil zob s mlekom. Svako jutro tak šalicu zdroblene zobi z mlekom pripremim za onih pol vure, da se zmekša. Već sam se kak konj navikel na zob. Da ne zemem, bi mi falila. Pojel sam zob i prešel v dućan, da Vekiju nabavim nekaj za jesti dok se ja pentram po Medvednici. Sebi sam zel litru mleka, jenu čokoladu i koreninu kruh. Čokoladu kakti nebi smel zbog cukora v krvi, al kad se pentram bi mi mogla dobro dojti. Nis debeli, pa bi mi mogel cukor fajn opasti, a za to je tu ta čokolada. Strpam to u torbicu za prek ramena i dodam još jenu košulju i čarape. Oblečem bakandže. Prošli put sam na Puntjarku išel v sandalama i znam da to ne vredi. Ostavim Vekiju dve banke, da bi za kavu i sitnice imal i krenem. Bus do Zagreba. U Importaneu z bankomata zemem stotku, jer bi rado gor na vrhu krknul graha z kobasicom. Sledi tramvaj četvorka do Draškovićeve, pa četrnajstica do Mihaljevca, pa petnajstica do Dolje. Dalje vozi cipelcug. Znal sam ja da to za mene ni više kak mačji kašelj. Znam da se bum trebal fajn potruditi, da bi zišel na neki vrh, a htel bi na Hunjku ovaj put. Zel sam z sebom i digitalac od Zvonca. Nezna on, al je fotič pri meni. Nebu se valda ljutil kaj bum koju fotku z bregih napravil. Sam si odmah rekel, da drugi moreju ispred. Nikoga je nebi htel prestignuti. Čovek lako zajde u neku igru prestizavanja, a za mene bi to bilo pogubno. Riknul bi na pol. I sve je išlo putem kak i pred dva tjedna. Usput sam ponekaj i sliknul i del bum tu u post na slide-show. Naj i vi vidite kak to zgledi. Morti vam se dopadne, pa i vi krenete. Ni bilo baš lako, al nis išel ni kak leptirić. Očekival sam da bu z mukom, pa sam sam sebi rekel da idem polako kak v šetnji. Ak dojdem gor, bu super. Došel sam do vode. Sam se setil Okeca i velim da se moram umiti i popiti si bar malo vode. V mislima na Okeca tak sam i napravil. Putem sam prestigel jenu mamu s dve kčerke. To prestizavanje je dost trajalo, al ni bilo z mojom namerom. Malena je svaki čas zastajkivala i navek je nekaj morala popravlati, podfrkavati, vezati, odvezivati. Znam kak je to kad jedva more, a nebi to htela reči. I tak sam se od njih odlepil i stigel do prvog odmorišta. Tu je odvojak za Hunjku. Ravno bi došel na Puntjarku, a tam sam išel prošli put. Sam potražil grm, kaj mi je trebal, jer je još tekučine viška v meni bilo, makar sam se izznojil dobro. Valjda je to pitanje izbacivanja toksina. Sedim na klupi kad čujem, od grupe mladih, kak neko viče :'Mladen!'. Okrenem pogled u tom smeru i vidim da neko maše. Ni daleko, al mi oči više nisu za prepoznati ih. Se dignem i pridem i vidim Ana. Tu je sa studentskom škvadrom. Malo se pospominjamo i krknem si mleka. Oni bi dalje, a ja im velim da bum ja polako iza, svojim tempom i da idem za Hunjku. Za tren ih više nis videl. Ovi mladi trčkaraju okolo po bregima. Skinul sam mokro i oblekel suhu košulju i krenul. Na drvetu piše 'Hunjka' i ja vedro tim putem. Malo niže je pisalo 20 minut do Hunjke, ak ja to nis krivo videl. Ljudi svi deru za Puntjarku. Vrlo brzo sam ostal sam v šumi. Javlja mi se sumnja u ispravnost puta, al ipak ima markacja i ja ih pratim. To je valda za Hunjku. Došel sam do velke čistine, gde je valda vetar ranije potrgal šumu. Lepi je pogled dol na Zagreb. Idem dalje i vidim lepo odmorište s krovnim djelom za slučaj kiše i klupice okolo. Sve to v šumi. Idem dalje i vidim crvenu tablu zabitu v drvo. Piše na njoj: Puntjarka 35 minut, Hunjka 50 minut i još nekaj kaj me ni zanimalo. Setim se onih 20 minut niže i se zmislim kak već pol vure lunjam sam šumom. Pa nis išel natraške? Još sam se i pentral. Pa nekakvi vrh bi na kraju trebal bit. Nis valda zalutal na Himalaju. Već je i sunce dobro prešlo dnevnog puta. Ak nastavim tak, da se ta brojka minut povećava, mi nebu vremena za po danu vrnut se natrag. Si mislim da ni lepo v šumi po noći bez lampe. Razmišlam i o veprima. Da ga sad vidim, ovak sam, bi se na njega zatil. Se morti splaši. Je i živina v strahu, kad tak neku drugu živinu sretne, a posebno ak je ratoborna. Ja bi zapraf sve to glumil, da se pajcek splaši i pobegne. Če se nebi splašil, bi ja moral petama vetra dat, al tu pa nis siguran, kak bi to zišlo. Konačno sam srel jenog čoveka. 'Dobar dan. Prosim kaj je to put za Hunjku?' Me nekak čudno pogledal i veli da je. 'Kolko još ima?', ga pitam. Veli mi, 45 minut. Ajd, to je bar manje od 50, si mislim. Sejeno se nebi štel zafrkavati z vremenom, da me kmica na bregima v šumi ne vlovi. Velim mu kak je Puntjarka bliže i da sam mogel malo ranije skrenuti. Mi se čovek nekak smiloval i veli da i ovud mogu do Puntjarke, al da ni tak strmo kak tam. Je duljše, al lakše. Veli nek samo nastavim i da bum došel do razdvajanja putih za Hunjku i Puntjarku. I sam tak pak ostal sam z šumom. Mi se čini da su me divlji pajceki v čudu z grmlja gledali. Pem ipak za Puntjarku, al je to put kojega nis znal. Hodim. Noge boliju, al moreju. Si razmišljam kak sam inače pun filozofije, a di je to sad. Kolko vredi ono kaj sad razmišljam? Ajd sad da uživam u lepotama šume, kad noge bi najrajše riknule od boli i nemoći. Trudim se gledati cveteke po putu. Šuma, pa tu i tam koji tiček. Bi morti sve to bilo super, samo da sednem. Medtem ja mečem nogu pred nogu. Ide. I gle vidim kućicu koju prepoznam. 'Samoća' se zove i to na njoj piše. Pa sem tu pred Puntjarkom, samo kaj sam došel z desne strane. Sam lajzal nekak okolo. Sad još čist malo strmoga komada i tu sam. Puntjarka! Ljudi kak mravih. Puno ih je došlo z autima po cesti. Našel sam na jednoj klupici mesta za sesti. Mi je najvažnejše bilo sest. Glad? Pa o tom ni ne razmišljam. Sedim i gledim, kak kakvi bedak. Drugo mi ni ne treba. Je tak prošlo nekaj vremena i mi nekak žeđ došla. Kaj da sam odjemput dehidriral. Se dignem i kak zombi v hižu do šanka. 'Jenu žuju prosim.' Ni me ni briga kaj košta, samo da je tu. Je mala nestala v meni skor v trenu. Zidem van i mi se javi novi nagon. Bažul s kobasicom, vau! Je već i nestala gužva. Mi jena kolegica, kaj sam je tu srel, rekla, da sam graha mogel imati i za badav, kaj su ga planinari tu delili. Sam videl, al nis znal, a onda me još glad ni prijela. Noge su bile važne. Sad vidim prazan kotel. Su sve planinari pojeli. I treba. Sam si kupil porciju. Mi zapraf ni ni bilo važno kolko košta. Prekjučer su me na velesajmu zjožili za grah z kobasicom za 50 kunih. Tu sam prošel za samo 21 kunu. Sad i vi znate da je na Puntjarki jeftinejše nek na Velesajmu. Još sam si malo odsedil i po poznatom putu nazaj. Su bile ovaj put bakandže i ni bilo problema. Sam moral štopati, a od tog noge boliju, al nekak drukše, nek kad se penje. Drukše se mišići napinjeju. Zišel sam z toga još za dana, al sam doma v Goricu došel po noći. Morem vam reči da je sve ovo prešlo z lakšim posledicama, nek pred dva tjedna. Valda dolazi nekakva konda. Sledeću nedelju pak pem v brege. Nagovaram i Vekija i njegovu škvadru. Morti hrpu velikogoričkih teenejdžera napuntam na pentranje. Poglečte sad i slide-show z ovog pentranja. Lepi vam pentrački pozdrav i sve vas voli vaš 'planinorec – he, he...' Mladen |
Bezimeni ...
- 14:39 -
Komentari (25) -
Isprintaj -
#
Imena su da se pišu,Čitaju potom. Svatko ime svoje Osobno ima. Stvarima su data, Imenicama zvata. Misao bez njih Postojala ne bi. Svatko na svijet Bezimen je došo, Da darivan bi bio Imenom svojim. Kroz život ime Nosio bi svoje, I u svijesti njime Određen bi bio. Imenom bi kazivali, Imenom bi posjedovali, Imenom bi svjedočili, Imenom bi ljubav svoju darivali, Imenom bi kao bili. Ime je da se kaže, Da se misli, Da se ima. Štitili bi ime svoje Kao sebe sama, Jer čast svoju Imenom bi svjedočili. Imenom smo netko, Jer kako biti Bez imena, do itko? Bez imena: Zvati se ne može, Kazivati se ne može, Misliti se ne može, Posjedovati se ne može, Voljeti se ne može. Ne onako, kako se to Uobičajeno čini. Gradeći sebe tako Imenom svojim od rođenja, Stiže se do stanja Kada ime dalje ne može. Smirajem života Odlazi se tamo Gdje ime ne može. Ostati će ovdje u svijeta, Da sjećanjima svijedoći, Imenom o čovjeku Što ga nosio I gradio. Bezimen je došao I bezimen odlazi, A ime njegovo ostaje ovdje gdje ga i dobi, Da svijedoći O nekom bezimenom, Što ime je to nosio životom. Ime ne može do u života biti. Tko to ime nosi? A ja obraćam se tebi. Tebi što isto tako neko ime nosiš, Što dadoše ti ga, Da bi znali, Da bi mogli Baš tebi pružiti. I ja bezimen sam I ime mi dadoše. 'Mladen Stjepan', Rekoše pri krštenju. Slijedilo se ono prvo. Mislio sam da sam Mladen, A misao mi pogled ravna. Tko sam, Da bi ime imati mogao? Trud ulažem. Vidim jasno. Život, svijet, prolaznost, I ljubav što radost života nosi. Vama braćo i sestre, Što kao i ja ime dobiste, Dolaskom na svijet ovaj, Vama bezimenima obraćam se, I kazujem vam, Da vas volim i vidim. Ne kao imena, Ne kao riječi, Ne kao misli, Ne kao posjednike, Već kao bezimenu braću, Takove kakovi zaista jeste. Gospode imena nisu po tebi. Po Tebi smo to što jesmo. S ljubavlju vaš bezimeni Što ime Mladen nosi |
S radošću vam objavljujem...
- 14:54 -
Komentari (38) -
Isprintaj -
#
Srpnja i kolovoza prošle godine sam uređivao svoj prvi blog s temom go-igre. Bilo je u njemu raznih rezultata s natjecanja, opisa rada s djecom po školama, ponekih tema iz same igre, go-problema, ali ja nisam mogao da povremno ne stavim i poneko svoje viđenje općeživotnog značenja. Go je igra koja, kako kažu, mijenja čovjeka. Igrajući bijelim i crnim kamenčićima na ploči s linijama, koje se za standardnu veličinu sijeku u 361 sjecištu, naizmjeničnim stavljanjem kamenčića prati se neki balans odnosa suprostavljenih boja. S obzirom na to, da je cilj osvajanje prostora, kojima su kamenčići ograda, kreće se odnosom zamišljenih prostora i ograda i raznih mogućnosti s tim ciljem. Kao i u životu, postoje namjere, kojima se suprostavlja suprotna boja. Nastoji se prodrijeti u onaj prostor mogućnosti, koje čovjek često poistovječuje namjerama svojim. Realnost želja i stvarne mogućnosti čine igru u nama. U tom pogledu radimo sami na sebi. Taj naš stav prema sebi rezultira odnosom prema drugima, a vraća se u vidu naše uspješnosti. Takav pristup dovodi me često do usporedbe s raznim životnim situacijama. Radeći goom na sebi uočavamo sve više naše pogreške u procjeni sebe. Mnogi u života griješe i samo povečavaju potencijal, da bi izmjenili rezultat. Tako ulaze u sve žešće sukobe i nametanja svoje volje drugima. Igrač goa često uviđa, da je potrebna samo mala promjena na sebi, da se bolji rezultat postigne. Gledajući tako, sve više se otvaraju novi vidici na život. Vidio sam da go stvarno, voljom samoga čovjeka, sudjeluje u pozitivnim promjenama osobnosti ljudske. Rekao bi, da je go božanstvena igra, ali za one koji su spremni takovom je prihvatiti. U tom prvom blogu 'Go-misaona igra' povremeno sam stavljao takove usporednice sa životom. U području komentiranja, a idući i po blogovima stečenih prijatelja blogera i blogerica, pokazala se potreba većeg rada na području koje ne pripada samom gou. Tako mi je jednom 'razumica' napomenula u komentaru, da bi ja trebao otvoriti novi blog, gdje bi pisao o svom viđenju nevezano uz go, jer je nekako nespretno razvijati te teme na go-blogu. Priključila se tome mišljenu i 'helixica'. Vidio sam i ja razložnost. Što da go-blog opterećujem svojim osobnostima. I otvorio sam, na prijedlog dviju dragih mi blogerica, novi blog kojega sam nazvao 'primladenu'. To je upravo ovaj blog. On je krenuo u svoje postojanje 18. 09. 2005., a to je upravo prije godinu dana. Prijatelji/ljice drage/i blog slavi prvi rođendan!!! Sretni autor bloga, Mladen, s veseljem vam se obraća ovim postom. Neka se družimo još mnoga ljeta uz radost i sreću. Pozdravlja vas i nadasve voli vaš Mladen  |
Kak je to meni zgledalo ...
- 15:18 -
Komentari (13) -
Isprintaj -
#
Budim Vedrana. On još spava. Kako i ne bi, jer došao je doma poslije 3 u noći. Odlučio sam krenuti na vrijeme i biti na Mihaljevcu oko 9 sati. 'Veki, ako se ne digneš za pet minuta, ja odlazim.' Pokretom ruke mi je dal znak da me čul. Nakon pet minuta otvaram vrata sobe i kratko kažem: 'Odlazim, Bok.' Samo je mahnuo rukom, spavajući dalje. Busom od Gorice do kolodvora. Dižem na bankomatu stotku. To je moja uobičajena suma na tom uređaju. Na neki način tak štedim. Odlazim u Konzum i kupujem litru mleka i neki čudni žgoljavi kruh. Uvjek nastojim kupiti što crniji. Da ga napraviju od vuglena, ja bi ga sigurno kupil. Zel sam i jednu čokoladicu od tri i pol kune. To tak, ak me vlovi kriza. Sam slatki, a mršav sam dost. Ovak bez svoga špeka, ak se preveć zmučim, da me kriza ne vlovi. Sve to zrivam u torbicu Japan Air Linesa i van iz Importanea. Vidim tramvaja ni na vidiku i odmah okrenem levo i cipelcugom do Jelačić placa. Tam sam naletel ravno na četrnajsticu. Čak sam malo i potrčal. Taki sam bil na Mihaljevcu. I tam sam došel ravno na petnajsticu. Kak smo svi, kaj smo iz četrnajstice išli dalje za Dolje, prešli v nju, krenula je. Gledam z tramvaja kak se ovih nekolko letih, kaj me tu ni bilo, dost toga ovde zgradilo. Si mislim kak naši ljudi ipak imaju love. Stigel je brzo tramvaj do kraja. Zidem van i odmah na levo. Na nogama imam sandale, nekakve kakti apostolke, zaprav penzionerski tip. Sam i čarape del radi kamenčića, da me ne pikaju odozdol, kad uletiju u sandalu. Hlače sam oblekel, onakve, do malo ispod kolena. Gore potkošulja i samo šulja dugih rukav. Ko me videl, ni mu na kraj pameti moglo past, da je to neki planinar. Su ljudi mislili valjda da idem tu negde. Idem, onak odlučno, pravac na Tunel. Projdem kroz njeg i nastavim asfaltiranim putom pravac Žica. Kak sam došel kod žice, vidim, svi kaj su pokraj, ispred i iza išli, krenuli štengama na žicu. Ja, pored parkiranih autih, cestom dol prek ceste kojom se vozi na Sleme. Prejdem cestu i na Bišćevićevu stazu. Bil sam tu, čist sam, na početku. Odoše 'planinari' žicom. Nis se nekaj prenavljal i nekakvi oštri tempo zel. Znam da nemam konde i zakaj da krepam na pol. Polahko, sigurno, kaj mi je i tak dost. Imam strplenja. Noga pred nogu i sve sam dalje od ceste. Još neko vreme čujem dole aute onih kaj se pelaju skroz na Sleme, a morti skreneju i na Puntjarku. Kak sam se malo udaljil, vidim da često ide dost ljudi prema meni. Kaj da se vraćaju. Zgledi da ima onih, kaj rano vjutro kreneju gor i odmah se vraćaju. Morti su neki gor i prespali od jučer, pa se žuriju doma nekaj pojesti. Ja sve lepo, z puno zadovoljstva, svakom: 'Dobar dan.' Naravno i oni isto tak. Tu v brdima je to normalno. Počeli su me neki i prestizavati. Ne marim, kaj nis krenul na trku, nek da dojdem gor na Puntjarku. Prošel sam pored pojila, al nis pil. Tam sam srel jednog, kak sam procenil, vršnjaka. Mu velim kak sam, kak mlađi, mogel tu i trčati. On mi se pravda i veli da nejde dalj. Mu to dost. Zakaj da forsira i muči se, a veli da ima još dost posla doma. Je lepo tak reči, kaj je na duši. Sam ga poslušal i razmel. Veli, da kad vrati kondu, bu išel i dalje. Došel sam tak, po malo, i do odmorišta, malo prije skretanja za Hunjku. Sam si sel. Bilo je tu i dost mladoga sveta, a za čas se taj broj njih povećal. Vidim kak su skor svi zapalili cigarete. To valda da im nebu slabo od friškog zraka, kaj nisu navikli. Treba čuvati zdravlje i brzo zapaliti, da im se od friškoga zraka ne zamanta. Vesela spika. Ja si popijem nekaj mleka i odrapnem rukom kruha, pa kriškica čokolade. Kak sam to smazal, put pod noge. Sam znal da je ono najteže pred menom. Idem polahko. Počelo je jako strmo. Bar meni je tak zgledalo. Nebum stal, kaj idem do vrha. Već i kaplice znoja mi se skupljaju na nosu i kapljeju. To je normalno. Malo škaklja, al stepem z glavom ili obrišem rukom. Majica je kaj da sam z bazena zišel. Nek, tak treba. Noge još moreju. Svi me prestizavleju. Nek, bum ih gor našel. Prešla su me i dva vršnjaka, al ne u nekoj brzini. Sam ih pustil. Ne volim u takvim prilikama ići odmah iza. Nek se odlepiju, jer biti flaster, bi me moglo koštati jače krize. Imam ja iskustva. Kad su se odlepili, ja polako dalje. Već osetim kak noge, kak da cviliju. Znam drage moje, smo se malo zapustili. Bute vi bile za mesec dva berajt i išle tu kak v dućan. Verovale su mi i išle dalje. Me prešajbala čitava velka grupa dečkih i cur. Sam ih, zapraf, pustil. Ajte deca! Vidim ispred jednoga od one dvojice vršnjaka. Ga je frend ostavil, a on se muči. Strmo je. Sel je na zrušeno drvo i me pričekal. 'Dobar dan, kaj vas je prijatel ostavil?', ga pitam. Veli on meni na to: 'On je kak Bandić.' Čul je da Bandić sve ovo napravi za 45 minut. Ja mu ne verujem, a ak Bandić slučajno to pročita nek se očituje v komentaru. Si mislim, da bi ovo mogel nači po Googleu. I tak nas dva nastavimo skup. Njemu je 65 let i velim v sebi, da se dobro drži. I tak smo pripovedali i nogu pred nogu došli na Puntjarku. Tam sveta ko vu priči. Moj kompa ode svom 'Bandiću', a ja vlovim mesto pri jednom stolu, da odmorim noge. Sunce sije, a ja baš ne vidim dobro. U zadnje vreme mi desno oko fajn oslabilo i vidim već iskrivljeno z njim. Levo se još drži, al tak ne vidim dobro udaljenost i dubinu. Gledam ljude, al ne prepoznajem nikoga, a na malo dalje ni poznate nebi mogel. Sedim tak i si razmišljam ili čak i ne. Skinul sam ono mokro i stavil rezervnu košulju iz torbice. Ljudi nosiju klopu iz kuhinje. Najviše je tu graha s kobasicami. Odem i ja pogledati, al je velki red. Nis nekaj gladan, pa velim, da bum i bez OK. Sednem si još na drvenu ogradu na granicu sunca i hlada. Prešel sam onda ispud kuće. Još malo odmoril i krenul prema dol. Na spuštanju mi je bilo nespretnije, nek kad sam išel gor. Sandale nisu za brege. Noga je preveč slobodna i htela bi pobegnuti. Kamenčići mi smetaju. Na strmom delu je bilo još ok. Trebal sam samo kočiti, da se ne skotrljam. Na ravnijem, niže, su mi smetakle neravnine. Na kamenčićima su mi se često noge htele sfuflati. Jemput sam tak i opal, al sam se dobro dočekal. Da nis, bi zletel strmom nizbrdicom kroz šumu. Kaj da sam po jajcima hodil. Me jen mladi dečko videl i priskočil, a ja velim da niš ni. Čak sam mu rekel da me sram kaj mi se to dogodilo. Mi veli, da me može voditi do dol. Bogek dragi, kaj sam na to spal i to na spustu laganom pred kraj. Razmel sam. Z sandalami više nejdem tak. Noga mora biti dole učvršćena cipelom. Na kraju sam nesiguran bil i na ravnoj cesti. Psihologija. Gor sam bil vuru i pol. Graha s kobasicom nis ni kušal. Jedva sam se spustil. Mišići su vibrirali na nogama. Tramvaj broj 15, pa broj 14, pa broj 7 i na kraju bus za Goricu. Doma horizontala da se mišići malo, oporaviju. Danas je četvrtak i još navek kad krenem na štenge, prema dole, potiho jauknem. Mi je, zgleda, ono nizbrdo više traga ostavilo od pentranja. Dragi moji, tak je to, z mog vugla gledanja bilo. Sam odlučil, da v nedelju 24. rujna pem na Hunjku, ak bu dobrog vremena. Za dalje bum videl kud i kad. Sve vas srdačno pozdravlja i voli vaš Mladen :) |
Idem v nedelju na Puntjarku ...
- 08:41 -
Komentari (32) -
Isprintaj -
#
... da se malo razgibam. Navek nekaj gruntam. Velim kak je nekaj dobro i kak ni dobro, da ni dobro, i da bi trebalo delati tak, da bu dobro i na nekakvi način tak delati, da ono kaj ni dobro više nebu. I tak pripovedam drugima kaj im ne vredi i ka treba menjati to kaj ne valja. I tak mi lepo vreme ide v tom mudrovanju. Pripovedam kak nekaj treba delati, a sam niš od toga. Ma dobro, puno toga kaj ne valja ja ne delam, il mi se samo tak čini. Ne pušim, ne ločem, ne razbacivam se z novcima, al se nekak v zadnje vreme premalo gibam. Zadnji put sam na Slemenu bil prije četri lete. Zapraf na Puntjarki. Prije toga je isto tak dost vremena bilo bez pentranja po brdima. A volim se špancirati. Kak mladi sam retko išel po gradu z tramvajem. Sam kak dečko doma bil iza Dinamovog u naselju, a sam skor svaki dan bil v klubu gde sam igral go ili prije toga šah u centru grada. Sam navek peške doma išel po Socijalističke revolucije. Skor redovno polako išel i si putem štundjeral o svemu i svačemu. Navek sam bil filozofski napaljen i to onak sam za sebe. Mi ni trebalo imati nekoga, da se pred njim pravim pametan, kak ja nekaj znam. Kaj se svega po moji glavi plelo vu takve cajte. Ovu sredu su se nekolicina prijatelja blogera, a tu podrazumevam i blogerice, našli na Jarunu vu jenoj birtiji. Videl sam izvješće kod Darkwolfa. Bilo je klope, pivice, kavice .... i družilo se. Lepo. Sam ja rekel da morti dojdem, a nis. Zapraf mi nekak i ni to v birtiji praf. Već neko vreme si razmišlam da bi moral se pak malo pokrenuti. Puntjarka kak da me zove. Pa, zakaj nebi išel v nedelju tam i lepo svima velim, da pem tam. Dal bi tak nekima morti ideju, pa se morti još ko od blogera ili blogerica odluči gor se popenjati. Neki bi mogel i z autom tam dojti, makar to ni neka fora, al za druženje bi bilo OK. Sam si mislil da nebi bilo dobro da nas vlovi kiša na pentranju, pa sam pogledal prognozu preko googliča za 7 dana i vidim da je na redu dulje sunčano razdoblje. Sve nam ide na ruku. Na Puntjarki ima dost mesta, dost stolova i klupa vani i nutra, dobar grah z kobasicom il kaj drugoga. Fini friški je zrak tam, a to ni ne treba reč. Onda škvadro blogeri, dajem vam ideju za nedelju. Puntjarka na Medvednici iliti Zagrebačkoj gori. Ja pem iz Gorice, a si mislim biti oko 9 vur na Mihaljevcu, a onda do Tunela, pa pored žice, pa dol prek ceste na desnu stranu, pa v breg sve do Puntjarke. Valda bum oko 11 vur došel do gor. Najdemo se gor, a možda i po putu, ak ko ide. I znate kaj sam si onda počel razmišljati. Zakaj nebi, mi neki blogeri i blogerice prirodnjaki, tak počeli češće delati. Imamo tu blizu još toga kak Žumberak, Samoborsko gorje, Vukomeričke Gorice .... Četvrtkima i petkima bacimo prijedloge i se na komentare zdogovaramo i najdemo negde. Neko zeme karte, neko loptu, neko ko zna kaj. Neko morti nekaj i dopela z autom. To o auto za one kaj se teško gibaju. Neko morti donese i lap-top na baterije na satelitsku vezu. Vauuuu. Digitalni fotić! Sad sam već počel maštati. Niš, da ne frflam. Ja v nedelju idem na Puntjarku. Pete i vi? Bi se mogli tam najti i si malo popripovedati, baciti belu il ko zna kaj. Onu drugu nedelju idem na Pohorje. Tam bum na nekom turniru u gou, a si bum malo i prošetal po Pohorju. Sutra v subotu nemrem, kaj igram na jenom turniru. Sam malo vudren na tu stranu, kaj volim se igrati z crnim i belim kamenčićima. Ak koga zanima mu mogu na Puntjarki reči kaj to je. Lepi pozdravi i se neki morti vidimo v nedelju na Puntjarki. Sve vas srdačno pozdravlja i voli vaš Mladen |
... razumijeti ... poštivati ...
Ljudi se najčešće poistovjećuju s ...
- 10:42 -
Komentari (35) -
Isprintaj -
#
... glupostima i njih se najteže odriču.Za ono drugo treba truda i odricanja!!! |