Potok42

petak, 17.03.2017.

čudim se sebi začuđenom

svaki put se začudim
kada samog sebe začudim.
osim mene nitko oko mene
to više ne može;
ponekad slikari, pisci, muzičari
i drugi opsjenari.

čudim se sebi začuđenom
nad svojim susretima
s ljudima koji
mjehuriće mog straha
udišu kao pokretnu silu
za oživljavanje svojih sterilnih srca.

govorim im kao naprava
u koju se ubacuje novac:
kad sunce sija
i na groblju je veselo,
dobro gledam i odobravam,
za lošim se povodim.

uvijek se iznenadim
kada samog sebe iznenadim
dok skrivam svoju kuću
koprenama zabluda i zaziranja.
skrivenost je istina, istina je skrivena;
krivudave misli vode ravno k njoj.