Moj Zoki uvik kaže:Ja mogu svatit da je muško pa da je glupo,ali žensko pa da je glupo...E moj Zoki pojma ti nemaš,a i bolje da nemaš

nedjelja , 01.05.2016.

Ne znan šta da kažen i odakle da poočnem.Da krenem sa svime šta me mući ili da ipak prešutim sve šta mi je na duši.Ni jedno nije sretna opcija.Već par dana gledan i slušam neke priče i uopće mi nije jasno kako ljudi više gledaju jedni na druge.Jednostavno mi percepcija kao da je isparila.
Gledam te ljude koji utajuju poreze i nikom ništa,pa onda gledan te jadnike s druge strane ulice kojima šalju upozorenja pred ovrhe za 4 kn duga.Pa gledam ljude koji svoje profesije cijene više nego tuđe.Moj posao je takav da postoji fiksni dio,postoji nešto šta je propisano i postoji nešto šta se zove provizija.Provizije se uzimaju u postotcima.Znam da ljudima izgleda nerealno da crtanje košta i da to izgleda kao 5 minuta posla,ali dizajneri kad sjednu za računalo ispod 5 sati se ne miću od ekrana.U svakom poslu postoji satnica i ona u prosjeku iznosi 100 kn recimo u prosjeku.Postoji i nešto šta se naplačuje paušalno,postoje i tehnički nacrti koji se obračunavaju po m2.
Isto kao šta postoje u nekim drugim profesijama neki drugi omjeri i varijante plačanja.I savjetovanje se naplačuje i istraživanje i informiranje.Dizajneri su ti kojima plačate vrijeme koje nemate ili viziju koju si ne znate predočit.Nije to samo jedan sastanka i nije to gotovo za tjedan dana.Potrebno je jako puno vremena s obje strane dok se ne izdefiniraju stvari.
Ali ovo je hrvatska,ovde radnici na državnoj plači štrajkaju,ovde se obični smrtnici bore da rade za radni staž,čak i bez plače,a opet se tu i tamo nađe netko tko misli da zna bolje,jer neš ti posla.Neš ti šta je nedilja i šta je praznik rada i šta nekom činiš uslugu i šta si potrošija 60 sati rada i cijeli tjedan zanemario život jer si dao obečanje za rok i nema veze šta dva tjedna čekaš da se svi smjeste za isti stol iako imaš i svoga posla.
Nije stvar novca,nikad ni nije bila poanta u novcu.Ljudi koji gledaju da nekom uzmu novce odrade minimalno i površno posao i kasnije se snalazi sam.Ne traže ti načine da ti ne trebaš lutat u potrazi za informacijama,ne upute te na prava mjesta.Čudni su ljudi.Čak i kad ih ne tražiš ništa i kad kažeš u redu i kad inzistiraju šta god da napraviš pogriješit češ,jer ne razume.
Nisu se susreli s tim prije,ne poznaju materiju ili kako već,neman pojma.A ja,ja jednostavno ljude cijenim više od novca,pa mi valjda i ne pada teško ić sebi na štetu,samo da drugi budu na miru.Za ovakve ko ja kažu da su budale,valjda i jesu.Više uopće nije bitno.Za ludu je govorit kad te ne slušaju.Za ludu je šta se ti preispituješ jesi li negdi falija iako znaš da nisi i da si iša daleko ispod svake realne situacije upravo zbog toga jer ti je to netko do koga ti je stalo.Za ludu je jer uvijek si ti kriv.Jer ti si rekao.Nije bitno ništa prije,bitan je kraj,jer kraj se pamti.
U zadnje vrijeme opet mi se nekako vraća to prošlo ljeto u glavi i opet san nekako pod inspiracijom svoga nadahnuća.Nekako uza sve ipak iman neki feeling da će sve bit u redu.Ima jedna narodna koja kaže da će ti ljudi sve oprostiti osim uspjeha,jer uspjeh košta,uspjeh ima svoju cijenu.Uspjeh je kurvin sin kad dođe na naplatu.
Ma jebeš ti to,miran san nema cijenu.Ja san navikla i ja ću se snać,snašla sam se svaki put do sada.I napravila bi svaki put uslugu i bez da me pitaš.Ali očito se svi bojimo odgovora ili ne očekujemo odgovore,pa onda sve ispadne krivo iako smo sami mogli dat odgovor i nikom ništa.
Današnji dan bi rađe da nisan doživila,rađe bi da san ga priskočila,ozbiljno.Zaista mi nije bia potreban.A šta je najgore poanta je u tome da misli čitat ne mogu,pretpostavljat tuđe pretpostavke ne mogu.Ne znan možda san luda,možda samnon nešto stvarno nije u redu,ali znan da mi se uvik sve može reć.Razumin i imam i nemam i nisan tako mislija,ja bi rađe ovako,ja bi rađe onako,jel može ovo ili ono.Stvarno jebeno ne znan kad se nisan nekom prilagodila.Kad se nisam prilagodila nečijim željama ili potrebama.Jebeno ne kužin.Valjda nije ni bitno.Za kurac ja mozgam i vrtim filmove u glavi do rješenja neću doć,odgovore neću nać i opet ću po svom dobrom starom načinu reć u redu je,nek ti bude kako želiš,jer više me smeta činjenica da drugi tuguju nego da ja imam problem.Ipak je ljepši osjećaj radost na tuđem licu,nego na vlastitom.