marchelina
16.01.2010., subota
Ajmo čatat
|
U prvo vrime san bila skroz oduševjena sa tin opcijaman čatanja na konpjutoru. Klikneš lipo na onoga s kin oćeš ćakulat, olitiga čatat, otvori ti se mali prozor i pričaš sa čovikon u takozvanon realnon vrimenu. Isto ka da naprimjer sidite skupa za stolon i pijete kavu. Međutin kako san ja malo ka priko svake mire komunikativna tako iman puno prijateja pa se zna dogodit da mi se na konpjutoru istovrimeno otvori malo ka više prozora za to jel’ čatanje. Tako mi se neki dan odjedanput javilo njih troje za čatanje na fejzbuku, i dvoje na onomen đimejlu. Drugin ričima ćakulala san u isto vrime sa petoro judi. U početku je išlo dobro, jer svima pišen “alo, šta ima”. Ali onda se situacija zakonplicirala. Popustila koncentracija, pa san počela upisivat krive poruke krivin judima. Znan, reče neko pa šta prihvaćaš čatanje sa toliko judi, ali kad je meni žaj čoviku reć da već ćakulan s nekin drugin, nekako mi to grubo, ono reć čoviku “Aj ća, već s nekin ćakulan!”. Nakon prvih par pozdravnih poruka i želja ja više narafski ne znan ni šta me ko pita ni šta san kome rekla, ruke mi letaju vamo-tamo, livo-desno, počnen se priznojavat, u stanju akutnog stresa, jednin okom pratin livu stranu ekrana drugin okom desnu, zamanta mi se u glavi, ali trudin se i ne odustajen jer ja bi za prijatejstvo sve dala. Kad mi se daklem sve izmišalo, onda san onu prijatejicu iz Sarajeva pitala da oćemo li popodne napravit đir uz more. Ona se incukala, kaže “Slušaj bolan, jes’ da Bosna ima izlaz na more, al’ teško da ću do popodne stić do Neuma”. Onu prijatejicu iz Splita san pitala “Ima li sniga kod vas?” Kaže ona:” Ovdi na Pujanke nema, oli kod tebe na Sućidru ima?” Ostalih troje su bili dvoje iz Zagreba, i jedan prijatej sa Širokoga Briga. Onome jednome iz Zagreba, misleći da pišen onomen iz Širokoga, san rekla da mi je puna kapa purgera i da se nadan da će Hajduk više satrat Dinamo i da koja metropola nije to metropole vidilo i da kakvi in je gradonačelnik taki in je i grad. Taj prijatej je onda najeanput ugasija svoj prozor. Biće mu nešto uletilo. Onome iz Širokoga, misleći da pišen onomen iz Zagreba, san rekla da jedva čekan da se ukine pravo glasanja oniman iz dijaspore a pogotovo iz Hercegovine, i da koju gospu oni imaju glasat i odlučivat za nas kad ovdi ne živu, našta se i njegov prozor najeanput zatvorija. To mi je u stvari najteže u tin čatovima, taman se lipo zaćakulan i onda čovik nestane. Neki mi se više nikad i ne javu. To in je zahvalnost šta se ja sataren čatajući. Nisu više ni prijateji ka šta su nekad bili, svitu moj.  |