marchelina
01.01.2010., petak
Nostalgičarska Novogodišnja noć
|
Ovaj doček Nove Godine san već tradicionalno provela u obitelji i domu moga brata. On je bija cili sritan, toliko da se potrudija i pripremija odabranu muziku za novogodišnje slavlje. Pripremija muziku, to znači da je skupija sve one CD-e koje po kući već misecima razvlače njegova dica (troje njih, banda mala, ali moćna), i plus pas. Skupija je dakle sve CD-e i opra ih u sudoperu. Kaže da je na njima bilo toliko ostataka od hrane da je moga skoro napunit frižider. Čim smo se svi okupili, nas pet-šest, godište 1960-1965, udrilo se po cugi, onako baš udarnički. Brat je, odma na početku večeri, mrtvo ozbiljnin glason najavija: - Kako ću se noćas razvalit cugom, judi moji. Bilo je nečeg tako konačnog u toj njegovoj izjavi za javnost. Ali ne samo konačnog, nego i radosnog. Moj brat nikad nije bija od velikog pića, pa me ova njegova nakana da se ubije pićem skoro i zabrinila. Međutim, on se boci oko vrata bacija sa takvim čistim i nevinim veseljem, da sam prestala brinit, i počela uživat u njegovim monolozima. I kad je trijezan, svaka njegova rečenica baca na pod, a pijan, eh...to je pravo slavlje za sve mišiće zadužene za smijeh. Uvatija se boce ka neko ko već dugo živi pod pritiskom, uvatija se boce ka neko ko se jednom davno zna veselit i pivat. Ka neko, ko je proživija i bolje dane. Ka neko, ko je odlučija ove noći otvorit stare rane... Svoj monolog je započeja jadikovkom u vezi svoje bračne družice. Kaže, ta obožava svako malo generalno i detaljno pospremat kuću. Kad je to uvati, onda se mora cila obitelj mobilizirat. Sve ih ona postroji i zada im zadatke. No, prije početka spremanja i čišćenja, ona to najavi ovako: - A sada ćemo popit kavu, a onda ćeš TI, dragi mužu, raščistit onaj nered u potkrovlju.... Ili: - A sad ćemo popit kavu, a onda ćeš TI, dragi mužu, odmaknit sav namještaj od zida i ostrugat zidove i opiturat ih... Od kada je počela svaku tu torturu generalnog pospremanja kuće najavljivat sa kavom, kaže brat, ogadila mu je kavu. - Čoviče, - jada se on nama - da ju je poslat u Sarajevo, razjebala bi Baš-čaršiju! Spomenuvši Sarajevo, sitija se kad smo on i ja prije više od dvadeset godina otišli u taj grad bez prebijene kinte u džepu. Sitija se kako smo tulumarili sedam dana, Sarajlije nas hranili, udomili, napajali, nasmijavali. Pa mu pogled odluta negdi iznad naših glava, prema zidu i kroz zid, odlebdija brale moj u Sarajevo naše mladosti...pa mu pogled opet sretne moje oči, a u pogledu mu neki žar, kakav nisam odavno vidila...pa krene "Sićaš li se kad smo ono tulumarili po Sarajevu, a...?" - Sićam. - A sićaš li se kako smo se smijali...? - Sićam, brale. - A sićaš li se onoga lika iz Top liste kod kojega smo spavali prvu večer, i kako nam je njegova mama , kad smo krenili natrag u Split, natrpala pune kese darova za našu mater, i za sestru, i za sve nas...? - Sićam se, brale... - A sićaš li se kad smo sa ekipom iz Električnog orgazma cilu noć pili na Bačvicama? -Sićan se, da. Sićaš li se, sićaš li se, zapitkuje on, pa sve čvršće steže onu bocu vina rukama, i sve revnosnije poteže iz nje. Sitija se i jedne stare ljubavi iz Sarajeva, spomenija joj ime, gleda me i kaže "Sićaš li se...?", a onda se siti da mu je zakonita tu, pa gutljajem iz boce pogura tu uspomenu sa vrha jezika diskretno prema želucu i jetri, to su organi koji manje bole od srca, naime.. Pa se naglo okrene prema CD-playeru, i pusti muziku do daske... Zaustih da ga zaustavim, jer najednom nisam mogla podnit ovu pismu, ni Štulićev glas. Previše mi bilo. Ali moj brale sidi nako sa bocom među koljenima, ljulja se i mrmlja tekst Štulićeve pisme ko mantru, blesavo tužnu mantru. Podigli se svi na noge, cila ekipa, generacija 1960-1965, i plešu kao nekad na nekim koncertima. Bili smo svi bludnice i pijanci iz onih osamdesetih.... Ja nisam plesala. Smijali smo se bratovim monolozima, smija se i on sam sebi, dok su njegova dica, godišta 1992-2005, plesala oko naših nogu na Štulićevu muziku. E moj brale, obezvrijedilo nam logiku, ha...? Naš vlaški pir se nastavija u istom ritmu cilu noć. Red zvukova osamdesetih, red uspomena..red "Sićaš li se...?" Bratu nije to sve bilo dovoljno, nego se najedanput sitija, i zgrabija jedan drugi CD. Kućom se razlije žestoki ritam... Ojebenti Pankrte, smijemo se svi...a brat drma glavom nasrid sobe, raširenih ruku, ko neki razapeti simbol osamdesetih, zatvorenih očiju, sa smiješkom na licu.  - Brale, vidiš, glupa je ova naša nostalgija za onim nekim vrimenima. Jer, da su sad ona vrimena, ti bi zbog slušanja ovakve neprijatejske pisme, završija u zatvor! On zastane, i zamisli se na trenutak, sveudilj grleći onu bocu. - Je, dobro govoriš. Baš su dobra ova vrimena demokracije, jer u njima možemo bez straja i sasvim slobodno patit za onim vrimenima kad nismo bili ovako slobodni... I nastavi se drmusati u ritmu sada već neke druge Štulićeve, dok su njegova dica, godišta 1992-2005, plesala i pivala oko naših nogu... |