marchelina
24.01.2009., subota
Zviri i beštimje
|
( s obziron da gripa ne pušta, posegnila sam za starom, dobrom arhivom, po metodi "smijehom protiv gripe") Najmanje pet puta u životu mi je za vrat skočija nečiji pas, koji, naravno, dotad nikad nikog nije ugriza. Onda san ja vajda neki medij za pase, jer čim me dotični vidu, spopadne ih želja baš mene ugrist? Aj, sa pason se još nekako i moš dogovorit. Ako te ne pojide odma, moš pobić. Ili, ako je baš zagriza, spasu te slučajni prolaznici. Al' kako objasnit vlasniku da, bez obzira šta imaš laganu averziju prema očnjacima rotvajlera na svom vratu, ipak ne mrziš pase? Nikako. Jer vlasnici ljupkih mezimaca imaju čvrste stavove koji uvik idu u korist pasa. I smatraju da, ako ne voliš da te njihov pas pojide, onda ne voliš ni ljude. Kratko i jasno. Dok još ležiš onesvišćen i u stanju općega šoka, vlasnik te skoro pa uvriđeno počne uvjeravat da si sam kriv šta te njegov mutant zaskočija, jer si se pripa. "Dobro jel' vidiš ti kolika je to zvir?? Pari prirušeni telac! Ko ga se ne bi pripa??" Vlasnik nježnim pogledom odmiri ljubimca, i pomilki ga po glavi, da ga utješi šta me je ugriza. "Meni uopće ne izgleda za pripast se." "Jel'? Aj reci pošteno, bil' se ti mene pripa, da me vidiš vako veliku kako slobodno lunjam cestom samo sa bodljikavon lančugom oko vrata? Ha??" Vlasnik me odmiri, a oči mu se nekako čudno zacakle. Na brzinu preformuliran pitanje, ali san nakon žestokoga pripetavanja opet na kraju ispala pasomrzac. E, to je najčešći biser.To da te pas zaskočija zato šta je OSJETIJA da ga se bojiš. Po toj logici bi ja uskoro mogla očekivat da se neki labud, razjaren mojin strahon od npr. ptičje gripe, stropošta na mene iz vedra neba. A da ne govorin o kravama. Koje bi me u stampedu mogle počet naganjat kroz splitske kalete jer in je neko dojavija da se bojin onoga njihovoga kravljeg ludila. S obziron da je prošloga lita bila neka čudna najezda zmija po Splitu, a ja ih se bojin, lako je pogodit ko ih je svojin strajon dozva u grad. Najboje mi je ubuduće, kad vidin pasa bez brnjice, bez lanca, i bez vlasnika u blizini, počet odma preventivno vikat da ga se ne bojin. I izbeljit mu se, i još ga prokinit nogon. Tako bi dotična zvir svatila da je se ne bojin, i izabrala bi nekoga ko izgleda ka da je se boji da se zaleti i omasti brk. Sutra ću, kad sretnen onoga smišnoga, zgodnoga susida, složit facu ka da ga se bojin. Ne bi li se zaletija. |