luki2.blog.hr
nedjelja, 28.01.2024.
Prisjećanje
|
Križanke, 23.05. 2003. Lagano se spuštao mrak… Bilo je već desetak minuta nakon pola devet navečer, kada je trebao početi koncert i Križanke su bile taman dovoljno pune da se ne moramo gužvati - navodno stane oko 4000 ljudi. Ako se mene pita, i više nego dovoljno… Svi koji su imali priliku biti u Križankama, znaju kako je sve to moglo izgledati. Onima koji nisu, preporučam da, ako budu imali bilo kakvu priliku, odu na bilo kakav koncert u taj prostor, jer je nešto sasvim posebno… Kako je izjavio jedan moj prijatelj: "Mogao bi tamo slušati i crkvene napjeve, samo da sam tamo!". Ukratko: izgleda kao neko kameno dvorište neke prastare crkve, okolo su kameni zidovi neke građevine (čak i balkon s kojeg se također može gledati koncert), pozornica je na jednom kraju, a ispred nje je kameno dvorište, koje se stepenasto penje i gdje stoji publika. Eto… pa tko može zamisliti… Uglavnom, predivno mjesto za koncert… Đoletov, naravno! Đole nas nije dugo držao u neizvjesnosti. Nakon par "krivih" pljeskanja likovima iz osiguranja i slično, ugasila su se svjetla… Prolama se ogroooman pljesak... Suprotno svim očekivanjima, na scenu nije prvo istrčao "doktor" Duje niti bilo tko od "The Unfuckablesa" - za one koji ne znaju dobro engleski: "Nenadjebivi". (Đoletov prateći bend)… Pojavio se sam Đole… S onim svojim melankoličnim smiješkom, naravno… Detalji? :) Imao je crne hlače (sa Silvestrom na zadnjem džepu :), crvene tenisice i crnu majicu na kojoj je bio nekakav brodić i na kojoj je pisalo NOVOCAAH'E (da, bas tako kako sam sad napisala - pola na latinici, pola na ćirilici… pa vidi simboliku). Kad se smirio pljesak, ponovo nas je iznenadio. Očekivali smo da ce zapjevati, kao što to uvijek napravi na početku, ali nije... "Dobro veče…" - kaže. Trebalo mu je neko vrijeme da dođe do riječi… Rekao je kako je izašao sam, da nije htio početi pjesmom, jer voli kad nas je ovako "manje"… Da se tako puno bolje osjeća, a i da još nije pao mrak, pa da pričekamo dok bude onako kako treba. "Uvijek sam imao fobije od koncerata u Ljubljani! Nazovem tipa dan prije koncerta da pitam koliko je prodano karata, da znam šta me čeka, a on kaze 'Štiri!' (slovenski 'četiri'). Jebote, ŠTIRI karte? Nisam ni mislio dolaziti na koncert! Ali uvjeravali su me da će sve biti u redu, da ja samo dođem. Dođem na koncert, izađem na pozornicu, a u publici par stolica popunjeno i par klinaca koje su doveli da stoje ispred pozornice! Strašno… Zato me oduvijek strah Ljubljane! Ali večeras nije tako, večeras je baš kako treba…" Naravno, svaka rečenica bila je prekidana smijehom i pljeskom… "Danas sam baš nekako "depresivno" (nisam sigurna da je bila ta riječ, ali pokušavam dočarati…) raspoložen, pa sad ili ćete vi mene povući na svoje, ili ću ja vas, pa je onda gotovo…" Ispalo je na kraju da smo mi njega povukli na svoje… "Ja pevam već dugo, tamo negde od svoje 19-e… Tad je to bilo sramota za familiju! Pitali su, kao, mog ćaleta 'Je li, sta radi Đokica?' 'Peva' 'Auu… Neka, pusti, proći ce ga! Kad dođe u pubertet, shvatiće… Pročiće ga to!' Govorili su mi da će me proći dok uđem u pubertet i da ću se "izvući" (narasti) kad uđem u pubertet. Jebemti takav pubertet! Niti sam se 'izvuko' nit sam prestao pevati!". (Ali je za roditelje uvijek čuvao dva mjesta u prvom redu). "Pitaju me uvek odakle mi sva ta inspiracija za pesme, jel sve to iz nekog iskustva. Jel sve to tako bilo? Ma, šta ima veze. Ovako mogu da radim šta hoću! Ostavim devojku već u prvoj strofi, do druge joj napravim svašta! Sve mislim da ću to jednom platiti negde, šta sam im sve radio! Pa šta! Da su tuđe pesme možda bi nekako drukčije izgledalo, ovako su moje i ja radim šta hoću! Neću valjda u svojoj pesmi napisati da me ostavila! Ne znam, to samo tako dođe, ja to napišem… Mislim da je Bog jedan dan jednostavno MORAO nekom uvaliti sav taj talenat i ja sam slučajno naleteo. Bila mu je baš neka frka i morao je napraviti tako nešto. U Novom Sadu je bila nedelja, a svi koji su se našli u Novom Sadu na taj dan, ZNAJU kakva može da bude nedelja… Nigde nikog, pusto, dosadno… I opazio je malog debelog, tamo u Jovana Cvijića (tih dvesta šest koraka, dužinu tog sokaka - nikad ja nisam brojao) i odlučio da to budem baš ja. Dotakao me prstom po čelu i otad ja imam sav taj talenat. Taj dan sam došao kući i rekao 'Ja sad mogu svašta, dajte mi sve one nedovršene simfonije, Bethoveena, dajte mi "Rat i mir", sve ću ja to!" Eto, i kroz svu tu priču došli smo i do prve pjesme - Šansona! To inače ne pjeva na koncertima, ali ovaj put je započeo, uklopilo se… Neki lik iz prvog reda dobacio mu je kapu, sličnu onima kakve imaju dvorske lude, pa se također dobro uklopilo… "Hteli bi da mi smrse končiće, ali pobrkat ću im lončiće, imam na kapi nove, ratne zvončiće…" Sljedila je, zbog onog kako je bio raspoložen, odnosno neraspoložen, odmah na početku "Priča o Vasi Ladačkom"… Pa "Balkanski tango"… (ne, moram priznati da nisam ja bilježila kojim su redosljedom išle… ali ima onih koji jesu! :) (Ima luđih od mene, o ima!:) "Išao sam prije dosta godina sam autom na koncert u Budimpeštu. Bilo je to baš nakon što se moja kćerka Beba oporavila od nesreće. Ležala je dugo u bolnici i nismo znali da li će ikada više hodati…(Naime, Beba se vraćala iz Beogada u Novi Sad.. Netko je potrgao kočnice...U tom se autu trebao on voziti! Uglavnom, slupala se i to dobro, nažalost..Samo zato jer je njegova!) I ja sam se okladio sam sa sobom da ako sve sretno završi da ću kupiti najbolji auto koji postoji. Ona se, srećom, oporavila i ja sam otišao u salon automobila i, onako seljački, pitao 'koji vam je najbolji auto?' 'Pa Mercedes!' 'Dobro, daj jedan!' Uzeo sam tad i džip. Dali su mi sve one dodatke. Imao sam zatamnjena stakla i još milion dodataka koje se još i danas vuku po kući negde! Imam i neku mrežu za kućne ljubimce i sve i svašta! I idem ja tako na koncert u džipu. A carinik čm me video, misli 'Opa, tu će biti nešto'. Zaustavim se i traži me pasoš. Carinik Mađar. Lista on i sve gleda kako će me pretresti. Razumemo se nekako. Pita me 'Gde ideš?' 'Idem na koncert' 'Na koncert ideš? Svi danas idu na koncert…' 'Ih?', kazem ja. 'Koliko ti godina imaš?' '44', kažem ja, tad sam imao taman toliko negde. A on me gleda '44 godine imaš i ideš na koncert?' Sad ja mislim, ako mu kažem da JA pevam, ostavit će me tu, misliće da sam lud, pa ću ja tu negde sa strane dočekati koncert! 'Aha', kažem mu. 'Ti jako voleš koncert…'. Pustio me, uglavnom… Ali ima i dobrih tipova u plavom…" Sljedeću pjesmu, uglavnom posvetio je, kao i poglavlje u knjizi "Jedan od onih života", jednom cariniku koji mu je pomogao da izađe iz zemlje kad je Beba bila u bolnici u Ljubljani, a njega su pokušavali vrbovati da ide u rat… Plava balada… Pa onda netko iz publike traži D-moll… I njemu je ta draga, kaže… Pa nakon toga- Remorker, samo za Remorkere… (njegov fan klub iz Zagreba tada) "Dođoška"… Iz publike netko viče "Mirka". "Ma, nećemo, to je već stvarno stara pesma…" Ali iz publike opet "Mirka!" "Nećemo danas Mirku, ne…" Netko ne odustaje… "Ma, Mirka, naravno, baš sam i ja to hteo da kažem!" Mirka… Prije sljedeće pjesme, "Živeti slobodno", ide anegdota u kojoj spominje Đinđića i domaću rakiju… Sevdalinka i ono, na ovim blogo-stranicama tako često spominjano, "…i Bogu je prosto bilo, krstimo l' se ili klanjamo…" Vjera, religija - kako god želite... "Stalno me pitaju jesu li istinite te moje pesme. Nisu sve! Pa šta! Evo, na primer, Marina. Ona je stvarno postojala, ali nije baš tako bilo… Video sam je u jednom 'snack baru' u Rovinju. Sedela je na stolici, imala je predivne oči. Video sam je tako jedno leto. Dođem ja drugo leto, a ona još uvek na toj stolici! Isto onako sedi. I ja dođem do nje. 'Zdravo' 'Zdravo' 'Gde si?' 'Pa, evo me' 'Kako si?' 'Dobro' 'Šta ima?' 'Ništa' - razgovoru nikad kraja! I kažem ja njoj da sam joj napisao pesmu. Uzmem gitaru i otpevam joj pesmu, a ona me pita da ju otpratim do kampa. Tek sam kasnije saznao da je taj kamp… kilometrima daleko! Ali nema veze, idem ja, nema problema, kao… I ona krene da ustaje… Ali, pazi, KRENE da USTAJE… Bas tako kako zvuči, trajni glagol! I ustaje, ustaje, ustaje i nikad kraja! Ustane ona, a ja onako 'Jebote, jesi to sve ti?!' (smijeh, smijeh i smijeh). Ovolika! (pokazuje) Ovolika espadrila! (pokazuje rukama negdje broj 50 otprilike). Ali nije tu još bio kraj! Da stvar bude gora, zovne ju drugarica: 'Željka!' i ona se okrene! 'A ti nisi Marina?' 'Ne, ali divna ti je pesma!' Eto… Nisu sve pesme istinite. Posle je priča ipak drukčije ispala, ali ne mogu sad pričati o tome, sa mnom je tu Beba, moja kćerka, a ona je takvim odnosima sa svojom majkom, pa ne bi bilo zgodno. Reći cemo da je sve to bilo izmišljeno. " Marina… Bila je to, po mom mišljenju, jedna od boljih anegdota, pričica ili kako već koju je ispričao na koncertima. Iako još uvijek vodi ona rečenica, koju je i ovaj put ponovio, ali oprašta mu se...Sve mu se oprašta..."Nakon svih ovih godina, još uvek mi prigovaraju da sam pevo Titu! 'Ti si pevo Titu', kad god hoće nesto da mi prišiju. Jesam, pevo sam Titu. Svi su mu pevali. Samo, nije sve slušao." Sljedile su "Lakonoga", "Ćaletova pesma", "Budimpeštanski sneg", "Slabo divanim mađarski"… "Evo, danas smo tu, u Ljubljani, možemo ovo pevati u Skopju, Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Mariboru ili nekom sličnom gradu, nije važno… Ono šta je važno jest da se SRCE svuda kaze SRCE… i tu Boga nema!" Pa po želji iz publike opet " Devojka sa čardaš nogama". Do tada smo vec bili sigurni da smo ga navukli na svoje, jer je birao neke, reklo bi se, veselije pjesme. "Poslednja nevesta"… "Kažu za pesmu da vredi onoliko koliko slika potakne u glavi. Kad smo snimali ovu pesmu, došao je jedan naš prijatelj u studio. Odslušao je zatvorenih očiju. Na kraju nije rekao ni kako je dobra pesma, ni ništa slično, već 'jebote, kakve slike…'. Pa, eto, pesma vredi koliko slika probudi… Ne znam kako se zova na albumu, ali znamo je pod "Noć kad je Tisa nadošla…" No, za kraj dijela uz violinu i legendarnog Ignaca Šena (na žalost, ni njega više nema) (da li taj čovjek moze uopće ne smijati se? Da su tražili nekoga da dočara ono 'širok osmeh i zlatan zub', ne bi mogli bolje naći…).... "Naposletku"... Pa onda, da se vratimo veselijem dijelu - "Boža zvani Pub". Tad su mu na pozornicu doletjele, ni manje ni više, nego igrače karte! Sve su već ispucali - malog bijelog zeca (plišanog, srećom. Među njima i jedan moj!), mandarine, kapu sa zvončićima, pa sad karte… samo da se netko ne sjeti drvenog konjića ili ringišpila nekog… Bile su tu onda i "Buba Erdeljan", koju ne pjeva često na koncertima (ili se meni bar tako čini?), "Ljerka", "Slovenska", pa čak i, pod pritiskom publike i "ljut" na bend što je stvarno počeo svirati, jedna strofa "U razdeljak te ljubim". Zatim neizbježna, srcu mi draga, "Život je more", za ekipu koja ga svugdje, ali doslovno svugdje, prati - Optimisti iz Splita. "Eto, bili su sa mnom i na kraj sveta, gde god sam ja, tu su bili i oni. Videli smo se po celom svetu, samo nikako u Splitu… A biće i to jednom…". Pa onda dvije sa stalnog repertoara - "Ne volim januar" i "Ne lomite mi bagrenje". Nakon pokušaja publike (iako stvarno ne znam zašto to uopće tražiti) da otpjeva Gedu, rekao je da na tom albumu ima drugih pjesama koje vrijedi pamtiti, a ne Gedu. (Gedo - gluperdo, sve si novce pročedo..) "S Gedom je gotovo, to je prošlost. Ali ima tu drugih pesama." Glazba je lagano počela… "Moram okrenuti jedan broj u Novom Sadu…" Vadi mobitel iz džepa. Izgleda kao da stvarno zove, sad da li je zvao ili ne… ne mogu suditi, ali izgledalo je kao da stvarno zove… Stavlja mobitel na uho… "Na jastuku, bdim na ponoćnoj straži, kao stari, posustali ratnik…" Da, otpjevao je "Nedostaje mi naša ljubav" Olji na uho… Ili je barem tako izgledalo, no to i nije toliko važno. Iako ostaje ono "Zašto baš Nedostaje mi naša ljubav…?". On jedino zna… Na iznenađenje svih u publici, slijedi "Lepa Protina kći", a onda 'nešto veselije', kako je rekao i "Ringišpil", jedna o meni omiljenih pjesma...."Ma daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi, to ne zna niko kao ti. Bez tebe drveni konjići tužno stoje.." Nekoliko godina kasnije sam strastveno i smrtno ozbiljno ispisivala riječi ove pjesme tada meni dragoj osobi...Na žalost, njemu ove riječi nisu značile koliko su značile meni...Ostavljene u jednoj knjizi... "Deco, javili su mi da ćemo stvarno morati završiti s ovim… Rekli su da za 10 minuta, ako ne završimo, dolazi policija. Osećam se ko kod kuće!" (šali se na vlastiti račun). I stvarno je morao završavati… Dakle, "Odlazi cirkus"… "Laku noć moje dame… Laku noć mlada gospodo gnevna… i ova predstava je završena… Još ćemo se mi videti, u nekom drugom cirkusu…" Ehhhh..... Optrčao je cijelu pozornicu, mahnuo svima i uz "leteće" poljupce i "Puno vas volim" koje mu se čita s usana, odlazi… Shvatili smo onaj dio da ne smije duže svirati, ali nismo se dali… Kad smo postali stvarno glasni, morali smo biti jos glasniji, jer se vratio! "Deco, sad nam se dogodilo najgore što je moglo! Imamo pravo na još samo jednu pesmu!" Iz publike, naravno, svatko ima neku želju! No, dogovorio se s bendom i počeli su, ipak, "Svirajte mi: Jesen stiže, Dunjo moja"… Pjesma završi i već se svi spremamo ponovo ga zvati, a Đole se okrene prema Saši (Aleksandru Saši Dujinu), pogleda "iza scene", namršti se i pokaže Duji ruku - skrivajući palac… Još jedna, dakle… :) Da završi veselo - "Sin jedinac", ali vrlo, vrlo ubrzana verzija! Pa, nije imao vremena! :)))) "Fine ste vi ženice, al već vidim ženicu se iz Banata! Iz inata!" I kako je izgovorio 'iz inata', okrene se i otrči s pozornice… Nije bilo moguće dozvati ga ponovo… Brkati tipovi već su izasli na pozornicu i spremali instrumente, svjetla su se upalila… Svi koje sam vidjela na tom svjetlu imali su na svojim licima smješak… Eto, mogli smo se bez problema poznati po sjaju u očima… Povratak u Zagreb i nije bio tako veseo za moju ekipu, jer jedan mladi gospodin nije htio ući na koncert...Da će nas čekati nakon koncerta...Nije čekao...Čekali mo mi, ali kada smo vidjeli da ga nema - išli smo prijaviti policiji...Nikada nije pronađen...:(((( Ne mogu zamisliti kako je bilo njegovoj mami...:((((( Do danas ne razumijem zašto i što se dogodilo...:((( Bojan, moja tadašnja tajna simpatija, nas je vozio kolima...Danas je u Njemačkoj...Malo čudan, ali prelijep dečko. Živio je u nekoj komuni tada, što mi se nije sviđalo...Isto kao ni prevelika seksualna sloboda, kao i brzina mijenjanja partnerica.... Eto vam pjesma, mili moji...Svuda u mom svemu...."Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio - taj nije ništa uradio..." Ljubim! |
