Jednom Looda, uvijek Looda

Imala sam tu jednu prijateljicu s kojom sam se družila otkad znam za sebe. Prvo su nam se starci družili. Onda smo se mi rodile pa smo se i mi počele družit.
Čim smo skužile kaj je to druženje. Ona je dve godine mlađa. Ona je kasnije skužila
Onda se tamo negdje još u osnovnjaku odselila. Uh, to je bila tuga samo takva.
A glupog telefona nije bilo. Ne, nije opet taaaako davno. Telefona nije bilo samo u mom šugavom kvartu. Nit u njenom. A Zagreb.
Niš! Nas dvije smo se dopisivale. Puno pisama. Puno puno. A tek postera iz Brava, naljepnica, autogram karti i svega toga u pismima.
Viđale smo se kad su se starci nalazili. Onda su se starci posvađali.
Idioti!!!
Na stotu.
Ali u međuvremenu smo narasle pa smo se mogle nać i same. Hura! A mogle smo se i dogovorit za grad telefonom jer je đubre došlo i kod mene i kod nje.
I tako. Uglavnom, smo nekak sve to održavale do negdje mog faxa. Onda se to prorijedilo. Ona je radila, ja studirala. Ona izlazila negdje, ja negdje drugdje. Malo manje smo se čule. I sve se to nekak pretvorilo u – e moramo se nać; e daj stvarno se nismo dugo vidile; e, daj pa stvarno bi se trebale vidit, ne znam kak izgledaš više. I bla bla. Neka prijateljstva jednostavno tak završe.
Nije to niš nenormalno il čudno il neznamkaj.
Ali stvarno vam jednog dana može zbog tog bit žao.
Jer moja prijateljica je jednog ljeta, dok sam se ja sunčala na plaži i baš me bilo briga za sve – stradala u prometnoj nesreći. Dvije, blago rečeno, neoprezne djevojke (teško mi je sad psovat i reć krave pijane glupe jebem vam sve po spisku) su se zabile u automobil u kojem je bila sa svojom obitelji.
Moja prijateljica je u bolnici. U Vinogradskoj.
Ja sam tad radila na Trgu. Svaki dan sam ja dolazila. Svaki dan poslije posla meni bi pravac prvo bio Vinogradska pa onda dalje. I tako sam je gledala kak se bedasta žalila na to kaj su joj svi nokti potrgani. Kozo, rekla sam joj, živu glavu si izvukla. To kaj se ne možeš izvadit iz kreveta jer ti je kuk potrgan to niš. I tak danima, 1,2,3,4,5,6,7,8,9... Onda sam se 10ti dan taman spremala s posla krenut kad moj tadašnji stoji na vratima. Ja ga gledam – di ćeš ti biseru, idem kod svoje Ljubice gore u Vinogradsku. Dođem posle do tebe. I onda ta tišina. Glava dole. A meni jeza kroz kičmu. Jer odmah znaš.
„Umrla je noćas“. Mislim da je samo to reko.
Šok! Kako? Kada? Zašto? Ma ne? Bilo je bolje. Jesi ti siguran? Možda je to neko drugi? Ne ne ne neeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!!!

I eto, fala Bogu da onda nije bilo telefona. Sad čuvam i ponekad pročitam pisma. Telefonske razgovore bi sigurno zaboravila. Kao što i jesam.

Odradili smo i zadnju (šestu po redu) svadbu ove godine. Šećer na kraju. Bilo nam je odlično. Samo jedan kratki trenutak (buket i podvezica) smo se dosađivali. Tad mi je palo napamet da pobrojim sve svadbe na kojima sam u životu bila. Nabrojala sam 32! Imam neki osjećaj da sam možda i koju zaboravila. Dosta ih je enivej, zaključila sam.
Nema nekih posebnih događaja za izdvojit. Pomeli smo dens flor, najeli se, napili pivčuge i popušili po kutiju cigareta. Klasika
Oke, možda bismo ostali još da nas 8 nije išlo sa dva auta. Familija. Od kojih se dvoje zdrobilo od alkohola pa smo jednog morali vozit mi, jer se ovaj drugi prijetio da će ga bacit van na pol puta bude li srao. Jebeni alkohol. Tako smo na kraju u 4 sata čekali da se oni dovuku do auta i krenuli. Put je prošao bez incidenata.
Vraćanje sata unazad iskoristili smo za odmor drugi dan.
Za ovu godinu ne mislim više ni čut riječ svadba, a di ić na koju.
Dosta. E, da i sretno mladenci!

- Deečooooo, daj mami malo šećera
- Cmok – evo ti i šećer – cmok – i brašno – cmok – i mekdonalds

Voziti volim. Ali baš volim. Volim smatrat isto da sam dobar vozač. Odličan pače. Vozim nekih 13-14 godina. Imam nekih svojih „važnih“ stvari kao vozač.
• Krećem čim na semaforu osvane žuto (prije zelenog)
• Ne volim kad je ispred mene neko ko na žuto tek razmišlja o ubacivanju u prvu
• Vozim po propisanoj brzini (+10) pored škola/vrtića i to mi je amen.
• Kad imam više kolona za odabrat u kojoj stat - gledam koji su auti ispred mene i procjenjujem koji bi mogao bit brži, gdje je vozač mlađi i gdje on nije vozačica, te stanem iza njega
• Psujem druge vozače – Jebemti, ko ti vozačku dade? Di ti je žmigavac, pizda ti materina, kako to kočiš!!? Kreni, jebemu, žuto se upalilo, neće zeleno sutra!!! Čist da se ispušem. Ne želim im zlo.
• Vozim dost brzo
• Ne volim pretjecanje (osim na autoputu) jer se tog nekak uvek bojim. Ko vozač, a pogotovo ko suvozač. To mi je horor i tu žmirim obavezno. Ne kao vozač. Kao suvozač
• Na autoškolu ne vičem.
• Stavljam pojas uvijek. Navika.
• Palim svijetla uvijek. Navika.
• Prometni prekršaji – dva. Oba puta nepropuštanje pješaka. Prvi put opomena. Drugi put – čekam rezultate žalbe. Nemam niš protiv propuštanja pješaka inače. Dapače, puštam ih vrlo često, ali eto, dvaput to propustim učinit i baš me ufate.
• Ne vozim dok pijem. I ne pijem dok vozim.
Dok s druge strane, kao suvozač sam jedna obična, najobičnija katastrofa. Riječ PAZI! izgovorim nekih dvajst puta per kilometar. To mogu podnijeti samo vozači boljih živaca kao MM. I to nije neka svjesna radnja s moje strane. Ne ne. Meni to izleće bez razmišljanja i prije nego moj mozgić to procesuira. Osim Pazi! tu su još i:
Kreni!
Crveno!
Stani!
Skreni!
Ajde!
Eeej!
Ali Pazi je definitivno najčešće.
Tko me ne zna najvjerojatnije se uvrijedi. Jer misli da ga smatram maloumnikom/com koji/a ne zna krenut jer se na semaforu upalilo zeleno ili stat jer je crveno. Dobro je što se najčešće vozim sa onima koji me znaju (i to trpe).
Evo jedan primjer iz prakse:
Vozim se ja tako kao suvozač sa jednim poslovnim partnerom. Ne znam čovjeka, nismo na Ti, nego onak čist poslovna stvar; idemo na neki zajednički sastanak. E sad ja na svakom semaforu – Može. Pa Desno, pa Pazi, itd... Da bi meni čovjek nakon nekog vremena reko – Looda, ja bih s vama mogo vozit žmirečki. Mislim da me malo bilo i sram. A malo više mi je bilo smiješno.

Imam tak jednog frenda koji odnedavno živi u Nizozemskoj. Evo poslao mi je divota mail pa u nedostatku inspiracije za današnji post stavila sam to i svoj odgovor.
Moj nizozemski prijatelj kaže meni:
Pa di si? Nis se ne javljas? Jes ti to nesto ljuta? Sta je novog?
Ma tu sam. Radim. A jebiga, ne javljam se. Ljuta?- ma ne. A novo:
Idem u subotu na svadbu – opet
Sestrična mi trudna – prvi put
Para nemamo neš u zadnje vrijeme – to i nije novo
Grijanje mi doma ne radi – neš s centralnim pretumbavamo.
Temperature se ovih dana krecu oko 20 stupnjeva popodne
al doma nam je zima.
Arena je fest izgrađena
Svi kradu po državi – ustvari ni to nije novo
Otvorila se cesta koja spaja staru Karlovačku u Remetincu i Jadransku aveniju
U Sesvetama napravljena fontana nova (ali ne klub)
U Vlaškoj su radovi neki do Bakačeve pa se mora obilazit
Bandić je još tu
Imam mengu
Niš me ne boli drugo – e to je fakat novo
Placa mi je ista – i to nije novo al nek se zna

Aj bok!

Ja sanjam. Sanjam puno. Dok spavam. Ponekad i dok ne spavam, ali sad pišem o ovima dok spavam. Sanjam po nekoliko snova tijekom noći. Ponekad se probudim, skužim što sam sanjala; zaspem i nastavim taj san. Ne znam jel se to i drugima događa? I ne spavam nešto puno. U prosjeku 6-7 sati dnevno. A sanjam sve i svašta. Nekad stvarna sranja iz života, ali češće bedastoće. Ujutro se probudim i pomislim – jebote otkud to?
Jedna stvar je skroz zanimiljva. Kad je sex u pitanju uvijek sanjam MM. E to mi nekak nije baš normalno. Pa rekoh ja njemu neki dan – meni to nije normalno. Kaj ti veliš? Hahahaha, eto kaj on veli. Njemu je to smiješno i zabavno. I to kaj samo njega sanjam i to kaj to mene nervira. Nije da ja sad baš želim nekog drugog frajera ili kajjaznam, al mi je to čudno. Kak mi se uvijek on uspjeva i u snovima pojavit. Kak???
Nego baš jutros, spremamo se na posal i ja ću njemu – haa-haa ljubila sam se noćas s nekim. Ne s tobom. Haa-haa! Pogodi??? Jest da je to moje haa-haa bilo popraćeno smijehom kad sam kao pomoć u pogađanju rekla - nogometaš. I ne, nemam pojma kak je taj došo u moj san, ali mogla sam proć i puno gore. Nego, moj muž je pogodio. Izprve! A jebemti! A nije baš da se palim na neke nogometaše pa je znao. Jok!

O konačno i tu dilemu da riješim. Tijekom životića sam mislila da je to ovo, pa ono, pa onaj, pa ovi... Ali danas mi je prijateljica/poslovna kolegica sve otkrila.
Jebemti, trist i neš godina mi je trebalo al eto. Ustvari mlada sam to otkrila.
Neg da ne rastežem uvod. Smisao moga postojanja jest – ta-dam ta-dam ta-dam – nasmijavati svoju prijateljicu i izvlačiti je iz svih depri tijekom radnog vremena (a ona je pravnica i ima tu puno depri).
To možda sad zvuči bezveze. Ma daj jebemu ne seri Looda i sl reakcije. Ali to se ne može ovak natipkavanjem opisat. Mislim da ne može, al ajd probat ću primjerom (neće uspjet ni tak al malo bliže možda)
Evo – nađemo se Pravnica i ja u pušioni. Ona smrknuta. Glavica, vidim po faci, radi sto na sat; vidi se lagana ljutnja. Kaj je? A raspizdio neko, taj i taj ilištoveć. U kurcu je sam tak.
A meni druženje sa ljudima u kurcu i nije neko druženje. I onda ja njoj kažem slijedeće: e jebote kupila sam maloprije u DMu onaj vražji miris za prostor. Ugrabila neku kutiju s police mirisa vanilije (fujfuj!) i otvaram za stolom u uredu. Montiram.
Piše na kutiji neš kao – sačekati dvajst sekundi pa će sam špricnut taj miris.
Stavim ja na stol i čekam. Niš. Približim se i đubre bub u oko. A pizdamaterina! Nazad u kutiju. Guram u kutiju i gledam u to. I s onim dobrim okom i onim sa suzama. Gurajući to kutijom stisnem taj neki gumb i vrag podivlja opet. Okrzne me po sljepoočnici. Vadim van iz kutije. Opet! Otelo se kontroli. Vražja stvar me napala. Bacam sve u vrećicu i mičem dva metra od sebe. I kažem ja njoj – eto glupi smrad stoji tam u sobi i ne diram ga. Valjda me nije niko vidio dok je prolazio kraj ureda kak me napada smrad za prostor.
Uto moja Pravnica rikava od smjeha i kaže – hvala ti što si tu. Hvala Bogu što si tu.
I taj trenutak mi otkriva da je to dobar razlog što uopće postojim. Eto!
Velim, nekima (ili nikome) se to neće učinit baš tak velika stvar, ali meni je. I baš me briga kaj će drugi mislit. Koda vi znate zaš ste tu? Nemate pojma. Ja znam.

Neki dan Dečo i ja otišli u trgovački centar. Niš posebno. Bauljali smo. On je dograbio ona mala kolica koja može gurati i s time paradirao kraj mene.
Taman smo razvlačili neke majičice kad pored nas prolazi žemska i u kolicima gura dva tepiha. Tepisi strše iz kolica i poberu cijeli red majica na najvišoj polici. Okrenem se. Žena pogleda mene. Ja nju. Pa obadvije hrpicu majica na podu. A ona će – jesam to ja? A ja ću – jeste valjda. Nema problema podići ću ja. Sagnem se, podignem, stavim na policu. Ma ak je to sve skup trajalo 10 sekundi. U vrh glave.
Okrenem se nazad – nema deče. E sad, tko nema dijete možda neće shvatiti tu PANIKU. Ništa drugo više neću zvat panika. U životu. NEMA DEČEEEE!!!! Vrišti mi u glavi. Gledam lijevo, desno, kroz nepregledne redove polica s robom. Ne znam kuda da trčim. Kuda? Kuda? Kuda? To su samo sekunde, a kroz glavu prolazi milijun stvari. Nevjerojatno kako mozak radi u nekim situacijama i kako može procesuirati milju informacija, misli, zaključaka. Što prvo napravim? – iz sveg glasa, ali stvarno iz sveg glasa, počnem se derat: DEČOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO!!! DEČOOOOOOOOOOOOOOOOOO!!!
Ništa. Iduća odluka – trčim prema blagajnama. Već vidim kak se bacam na personu iz sekjuritija na ulazu da sve pozatvara. Krećem. 6-7 metara dalje moj dečo čuči s kolicima iza neke robe na vješalicama i – smije se!!! Isuse! Pa di si ti?, ja ću u poluhisteriji da ga baš skroz ne prestrašim. Objasnim mu da to ne smije raditi i da tu nije mjesto za igrati skrivača i da ima zločestih ljudi koji ga mogu ukrasti i blablabla. I na moje pitanje – jesi me razumio? Nećeš se više skrivati mami? On se ceri k kaže – hoću.
E, sad, ona glavna panika je prošla. Sve je u redu. Tu je. Dobro je. Sve pet! Ali odjednom počnu mi se ruke trest ko lude. Aftershock! Plačem ko bedasta. Dečo me gleda koji mi je. Objasnim da se mama jako jako prepala. Dečo mi kaže – mami ne pjači.
Gibamo doma.
Pouka: ne pomaži bližnjemu.

Nekak mi je u nekim mojim lepšim godinama (one sa brojem 2 kaj počinju) bilo sve super. Mislim u kurcu je bilo ali s ovog stajališta to nekak izgleda sve super. Ono kaj je sigurno bilo bolje je memorija. Jebemu pa za par godina ću morat pločicu oko vrata nosit da me neko može doma poslat kad odem u dućan.
Evo neki dan. Tri puta – TRI PUTA! – mi se desi da ostavim nešto i više to ne mogu nać. Ne ista stvar. Tri različite stvari. I nema ih. Jednu sam našla. Sasvim slučajno i pojma nemam kako je tamo dospjela. Pojma nemam.
Jedno dobro u svem tome kaj ću se možda jedan dan bacit mužu oko vrata i reć – oooo komad a koji si ti? Ak se budem mogla bacat još.

Ne kužim. Ove godine koda su ljudi pošandrcali sa svadbama. Bili smo u 4mj. Bili smo u 6mj., pa u 8, pa u 9. Tu u devetom nam je uletila još jedna /utorak – e stara u subotu se ženim. Dođeš?/ naravno da da! Nego kaj!? Nisam pizda. Ovaj mjesec imam dve. Jednu stvarno mislim prekrižit. vidjet ćemo.
Utjeha je jedino u tome da se valjda vecina vec poudavala i pozenila pa ce toga bit manje. Jebote, da sviram po svadbama nebi isla vise neg sad.
Od djecjih rodjendana pak ni dragi Bog nas nece spasit do kraja zivota. Apropo toga, tih malih ljudi koji vriste, padaju, razbijaju, imamo cca 10ak il 15ak. (naš nam je najdraži). Volim ih sve, ali djecji rodjendani su jedna prava muka. Muka! Prinove sam stizu. Nakon ovih svadbi bit ce ih bar jos deset. Ova iz lipnja je vec na putu. Hura!
Hura krstitke, hura rodjendani, hura svadbe!!!
Bankroooooot mamaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Jebemu! Taman sam mislila da je ovo sranje sa zdravljem over, jutros me u 4 probudi simultana želja crijeva i želuca za pražnjenjem. Problem je bila vrlo teška odluka – da li sjest na školjku i s poda eventualno kupit rigotine ili zabit glavi i brisat govna s pločica. Sreća je htjela (jer za dužim razmišljanjem nije bilo baš vremena) da odaberem broj jedan i da se želudac strpio dovoljno da promjenim pozu.
Dečo je prije toga tri puta tijekom noći imao proljev.
Gosti su otišli doma – jedan s proljevom, jedan s povraćanjem (klinci su dobro)
To smo im zapakirali za poklon. A jebiga. Inače, gostovanja su prošla sasvim solidno.
Samo dvije polomljene stvari. I niti jedna by kids. Dan bi bio puno ljepši da nije bilo tolko sranja. Doslovno.

Bolje bolje, bolje smo. Svi! Hura!
Jedni gosti otišli.
Čekamo druge svaki čas.
Idem posteljinu promjenit /ili da protresem samo ovu od prvih gosti i ostavim/
Vidim još....

Bol nije prošla. Bar ona grlo/pluća. Želudac i glava su jedina promjena. Odnosno sad me boli glava a želudac ne. Dojurila sam na posal obavit neke stvari i idem doma. Ne zato kaj mi je tako loše nego jer mi je i Dečo bolestan. Noć je bila čisti horor.
Prvo nisam mogla zaspat do dva ujutro (vražja Cola) To me toliko iznerviralo (nespavanje) da sad zbog vražjih živaca nisam mogla spavat. Nerviralo me to što me Dečo (stavili smo ga spavat kod sebe) lupa nonstop, što MM kašlje, što ja kašljem, što nemam mjesta na krevetu.....
Oko pol tri sam odustala i preselila se u sobu od Deče. Mislim da sam taman zaspala kad sam čula plač i „Boli me“. Uto je uletio MM vrišteći – dolazi brzo. Majke mi, ali već sam vidila scenu kako Dečo sjedi sav u krvi. Nemam pojma zašto, ne pitajte (MM pretjeruje uvijek pa eto). Dakle, nije bilo krvi. Samo rigotine po cijelom krevetu.
Oke, odnesli ga u kupaonu. Uredili. Zaspo jadan odma. Sa mnom u svom krevetu.
MM je skido posteljinu i trpao u mašinu. Bilo je negdje oko 4. Tonem u san i čujem opet – meškolji se. Ali sad već spremna, imam ručnik (nekak nemamo nikakvu kantu u kući pri ruci). Dečo opet riga. Ono što je ostalo. Zaspe još dok ga držim. Iza 5 još jednom cijeli ritual i onda više baš i nije bilo spavanja za mene. Kad sve zbrojim možda ima dva sada da sam odspavala.
Gosti nisu niš to čuli iako su bili u sobi do.
Još bolje.
Idem sad riješit još neš pa doma.

Da se razumijemo odma – ja volim imat goste. Mi jedinci uvijek volimo negdje ić i volimo kad nam neko dođe (s godinama se više ide prema ovom drugom). Volim društvo dakle. Do te mjere da uvijek govorim – aaaa daaaaj nemojte ić jooooš. Frend mi često kaže – baš si očajna – koda nemaš nikog. Nemrem si pomoć. Psihijatar bi reko – to leži u djetinjstvu (ali to je neka druga priča). I tako bi uvijek žicala – aj dođi malo; aj ostani još; čak i svekrvu žicam da dođe češće (a to ćete priznat je vrlo rijetka pojava) Ali ne lažem. Tako je. Svekrva ne dođe uvijek. Na moru je i ljeti je sezona – turizam i to, a zimi kaže – jebiga Looda pa nemamo zimske gume. WTF! Za njih je Zagreb na kraju svijeta. I dalje...
Sad sam razvukla. Htjela sam zapravo reć da mi je to s gostima izgleda bilo zabavno dok se nisu uvijek odazivali. Jerbo, sutra dolazi šogorica (to je muževa sestra; negdje sam pročitala da je to ustvari zaova ali to mi je agli skroz pa je šogorica). Dakle ona i muž. Ostaju do petka. U petak dolaze naši dalmatinski kumovi + blizanci (zajedno 10godina). Umreću! Ne znam volim li više goste?

Boli me. Grlo me boli. Pluća me bole. Glava ne. Želudac da. Stara mi kaže da riga od jutra. Ona čuva deču. Morat ću doma ranije da ovak nikakva zarazim i deču još pa da svi popadamo. Mrzim jesen. Uvijek stradam na ovom prelazu iz ljeta.