Neki dan Dečo i ja otišli u trgovački centar. Niš posebno. Bauljali smo. On je dograbio ona mala kolica koja može gurati i s time paradirao kraj mene.
Taman smo razvlačili neke majičice kad pored nas prolazi žemska i u kolicima gura dva tepiha. Tepisi strše iz kolica i poberu cijeli red majica na najvišoj polici. Okrenem se. Žena pogleda mene. Ja nju. Pa obadvije hrpicu majica na podu. A ona će – jesam to ja? A ja ću – jeste valjda. Nema problema podići ću ja. Sagnem se, podignem, stavim na policu. Ma ak je to sve skup trajalo 10 sekundi. U vrh glave.
Okrenem se nazad – nema deče. E sad, tko nema dijete možda neće shvatiti tu PANIKU. Ništa drugo više neću zvat panika. U životu. NEMA DEČEEEE!!!! Vrišti mi u glavi. Gledam lijevo, desno, kroz nepregledne redove polica s robom. Ne znam kuda da trčim. Kuda? Kuda? Kuda? To su samo sekunde, a kroz glavu prolazi milijun stvari. Nevjerojatno kako mozak radi u nekim situacijama i kako može procesuirati milju informacija, misli, zaključaka. Što prvo napravim? – iz sveg glasa, ali stvarno iz sveg glasa, počnem se derat: DEČOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO!!! DEČOOOOOOOOOOOOOOOOOO!!!
Ništa. Iduća odluka – trčim prema blagajnama. Već vidim kak se bacam na personu iz sekjuritija na ulazu da sve pozatvara. Krećem. 6-7 metara dalje moj dečo čuči s kolicima iza neke robe na vješalicama i – smije se!!! Isuse! Pa di si ti?, ja ću u poluhisteriji da ga baš skroz ne prestrašim. Objasnim mu da to ne smije raditi i da tu nije mjesto za igrati skrivača i da ima zločestih ljudi koji ga mogu ukrasti i blablabla. I na moje pitanje – jesi me razumio? Nećeš se više skrivati mami? On se ceri k kaže – hoću.
E, sad, ona glavna panika je prošla. Sve je u redu. Tu je. Dobro je. Sve pet! Ali odjednom počnu mi se ruke trest ko lude. Aftershock! Plačem ko bedasta. Dečo me gleda koji mi je. Objasnim da se mama jako jako prepala. Dečo mi kaže – mami ne pjači.
Gibamo doma.
Pouka: ne pomaži bližnjemu.
Post je objavljen 15.10.2008. u 12:32 sati.