Marketing
Moja prijateljica.
Imala sam tu jednu prijateljicu s kojom sam se družila otkad znam za sebe. Prvo su nam se starci družili. Onda smo se mi rodile pa smo se i mi počele družit.
Čim smo skužile kaj je to druženje. Ona je dve godine mlađa. Ona je kasnije skužila 
Onda se tamo negdje još u osnovnjaku odselila. Uh, to je bila tuga samo takva.
A glupog telefona nije bilo. Ne, nije opet taaaako davno. Telefona nije bilo samo u mom šugavom kvartu. Nit u njenom. A Zagreb.
Niš! Nas dvije smo se dopisivale. Puno pisama. Puno puno. A tek postera iz Brava, naljepnica, autogram karti i svega toga u pismima.
Viđale smo se kad su se starci nalazili. Onda su se starci posvađali.
Idioti!!!
Na stotu.
Ali u međuvremenu smo narasle pa smo se mogle nać i same. Hura! A mogle smo se i dogovorit za grad telefonom jer je đubre došlo i kod mene i kod nje.
I tako. Uglavnom, smo nekak sve to održavale do negdje mog faxa. Onda se to prorijedilo. Ona je radila, ja studirala. Ona izlazila negdje, ja negdje drugdje. Malo manje smo se čule. I sve se to nekak pretvorilo u – e moramo se nać; e daj stvarno se nismo dugo vidile; e, daj pa stvarno bi se trebale vidit, ne znam kak izgledaš više. I bla bla. Neka prijateljstva jednostavno tak završe.
Nije to niš nenormalno il čudno il neznamkaj.
Ali stvarno vam jednog dana može zbog tog bit žao.
Jer moja prijateljica je jednog ljeta, dok sam se ja sunčala na plaži i baš me bilo briga za sve – stradala u prometnoj nesreći. Dvije, blago rečeno, neoprezne djevojke (teško mi je sad psovat i reć krave pijane glupe jebem vam sve po spisku) su se zabile u automobil u kojem je bila sa svojom obitelji.
Moja prijateljica je u bolnici. U Vinogradskoj.
Ja sam tad radila na Trgu. Svaki dan sam ja dolazila. Svaki dan poslije posla meni bi pravac prvo bio Vinogradska pa onda dalje. I tako sam je gledala kak se bedasta žalila na to kaj su joj svi nokti potrgani. Kozo, rekla sam joj, živu glavu si izvukla. To kaj se ne možeš izvadit iz kreveta jer ti je kuk potrgan to niš. I tak danima, 1,2,3,4,5,6,7,8,9... Onda sam se 10ti dan taman spremala s posla krenut kad moj tadašnji stoji na vratima. Ja ga gledam – di ćeš ti biseru, idem kod svoje Ljubice gore u Vinogradsku. Dođem posle do tebe. I onda ta tišina. Glava dole. A meni jeza kroz kičmu. Jer odmah znaš.
„Umrla je noćas“. Mislim da je samo to reko.
Šok! Kako? Kada? Zašto? Ma ne? Bilo je bolje. Jesi ti siguran? Možda je to neko drugi? Ne ne ne neeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!!!
I eto, fala Bogu da onda nije bilo telefona. Sad čuvam i ponekad pročitam pisma. Telefonske razgovore bi sigurno zaboravila. Kao što i jesam.
Post je objavljen 31.10.2008. u 14:34 sati.