O konačno i tu dilemu da riješim. Tijekom životića sam mislila da je to ovo, pa ono, pa onaj, pa ovi... Ali danas mi je prijateljica/poslovna kolegica sve otkrila.
Jebemti, trist i neš godina mi je trebalo al eto. Ustvari mlada sam to otkrila.
Neg da ne rastežem uvod. Smisao moga postojanja jest – ta-dam ta-dam ta-dam – nasmijavati svoju prijateljicu i izvlačiti je iz svih depri tijekom radnog vremena (a ona je pravnica i ima tu puno depri).
To možda sad zvuči bezveze. Ma daj jebemu ne seri Looda i sl reakcije. Ali to se ne može ovak natipkavanjem opisat. Mislim da ne može, al ajd probat ću primjerom (neće uspjet ni tak al malo bliže možda)
Evo – nađemo se Pravnica i ja u pušioni. Ona smrknuta. Glavica, vidim po faci, radi sto na sat; vidi se lagana ljutnja. Kaj je? A raspizdio neko, taj i taj ilištoveć. U kurcu je sam tak.
A meni druženje sa ljudima u kurcu i nije neko druženje. I onda ja njoj kažem slijedeće: e jebote kupila sam maloprije u DMu onaj vražji miris za prostor. Ugrabila neku kutiju s police mirisa vanilije (fujfuj!) i otvaram za stolom u uredu. Montiram.
Piše na kutiji neš kao – sačekati dvajst sekundi pa će sam špricnut taj miris.
Stavim ja na stol i čekam. Niš. Približim se i đubre bub u oko. A pizdamaterina! Nazad u kutiju. Guram u kutiju i gledam u to. I s onim dobrim okom i onim sa suzama. Gurajući to kutijom stisnem taj neki gumb i vrag podivlja opet. Okrzne me po sljepoočnici. Vadim van iz kutije. Opet! Otelo se kontroli. Vražja stvar me napala. Bacam sve u vrećicu i mičem dva metra od sebe. I kažem ja njoj – eto glupi smrad stoji tam u sobi i ne diram ga. Valjda me nije niko vidio dok je prolazio kraj ureda kak me napada smrad za prostor.
Uto moja Pravnica rikava od smjeha i kaže – hvala ti što si tu. Hvala Bogu što si tu.
I taj trenutak mi otkriva da je to dobar razlog što uopće postojim. Eto!
Velim, nekima (ili nikome) se to neće učinit baš tak velika stvar, ali meni je. I baš me briga kaj će drugi mislit. Koda vi znate zaš ste tu? Nemate pojma. Ja znam.
