Stihoklepac
LXXII
Sve probuđeno,sretno
a ja se ćutin sjetno.
Di nestale su noći
sa mišlju sve ću moći?
Nekako mi muka.
Ko?Šta?Tovar kuka.
Nije mi sve ravno,
prošlo je to davno.
Sad su brda i planine,
nesavladive visine
a ne fali ni širine.
Kako dalje?To me brine.
Došle brige. A šta reći?
Momci rastu,sve su veći.
Puno triba sad strpljenja,
pubertet ih brzo mijenja.
Mala sisa i ne pušta
a sve radi svoga gušta.
Punu teču spize smlati
i još cicke se uvati.
Što zapišen - to obavin
a sve drugo zaboravin.
Nema sriće ni od ginka,
na rezervi mozak blinka.
Ne znan za vas,ja san koma,
uvik isto,stalno doma -
peri,peglaj,kuvaj,briši
pa o tome ajde piši.
Zar je život samo ovo,
iste riči,isto slovo?
Nije vraga da je vako
sve do kraja.Nije lako.
|