A tek slijedeći apsurd. Onaj prvi. Plamena izrazito nezadovoljna svojim izgledom. Pogotovo nekih dijelova. Te je odlučila da Petru ni ne pokazuje. Apsurdna kritičarka same sebe. I Petar. Promatrač žena. Nemilosrdni tragač za savršenstvom. Vizualnim naravno. Procjenitelj svakog milimetra. Svake krivulje. Svakog pokreta. Apsurdni kritičar drugih. Ukratko budala. Ipak ne potpuna. Znao je da to ne postoji. I da je potraga uzaludna. Koliko i nepotrebna. Prvo je spoznao još davno. Drugo nedavno. Sporo se razvijao. Transformirao. Ali je. Petar je znao da je. Plamena mu nije vjerovala. Ne u tu i takvu transformaciju. A ni u Petra. Po njoj krajnje navodno i upitno transformiranog. Taj je apsurd savršeno hranio onaj drugi. Isključivo Plamenoj. Naizgled je stvorila perepetum mobile. Samo naizgled. Taj je krug pio golemu energiju. Samo njenu. A imala je gomilu energije. Raznih vrsta energije. Poneku na svoju štetu. Ova joj baš i nije trebala. Ima i toga. Kao da je skakala na trampolinu. Visoko ko niko drugi. I baš zato svaki put udarala glavom o strop. Neki elastičan. Šišnuo bi ju nazad. Ne zna se jel brže išla gore ili dolje. Ali svejedno. Nastavljala je skakati. A Petar je mogao samo gledati. On je s takvog trampolina sišao. I to zauvijek. Nije mu baš bilo zabavno na njemu. Premjestio se u gledalište. Tu je bilo vrlo malo ljudi. Neusporedivo manje nego onih što i dalje skaču. Beskrajno manje. Mjesta je bilo koliko hoćeš. Ali interes je bio slab. Očito. Svi su htjeli biti na pozornici.

Oznake: priče