Ne samo da je pogodio gdje ne treba. Pogodio je i šta ne treba. I kako ne treba. Nije bilo natrag. Kako to već je s izrečenim. A i napravljenim. Nije mu to nikada oprostila. Možda jednom i hoće. Zaboraviti sigurno neće. Petar je mislio - samo taština. Ljubomora i slično. Šta drugo može biti. Malo ga je iznenadila žestina reakcije. Da je ona njemu rekla da je malo debeo, ne bi se uopće naljutio. Šta je tu je. Ali nije to bilo samo to. Dugo mu nije rekla šta je još. I zašto. Pustila ga je da se koprca. Objašnjava. Ispričava. Ništa nije pomagalo. I kako bi. Nabijala mu je tu krivicu na nos. I ne samo tu. Bilo ih je još. Podosta. Vadila ih je jednu po jednu. Kako joj kad dođe. I zbog čega. Baš ga je rešetala. Mogla je slobodno. Nije srećom poznavala starog Petra. Nije naletjela na tog. I takvog. Zato je još uvijek sjedila za stolom preko puta Petra. I pričala mu šta hoće. Zato je Petar još uvijek sjedio preko puta nje. I slušao šta mu priča. Onaj stari odavno više ne bi. Jedan od njihovih apsurda. Život baš spaja svakakve kombinacije. Ženska koja rešeta, prigovara, zvoca, procjenjuje. I radi to svako malo. Doduše, kaže da samo razgovara. Onda se poslije ipak ispričava. Ili tako nešto. A samo su kao razgovarali. I tip kojem je to nekad bila crvena krpa. S kratkim fitiljem za tako nešto. Baš jako kratkim. Tu nije bilo razgovora. Takvog ne. Možda vrlo kratko. Ili nimalo. Samo tišina. A sad isti taj tip koji više nije bio isti onaj tip, sve to mirno sluša. Ponekad mu padne na pamet slika. Onako s odmakom. Vremenskim. Mala, zaigrana maca. I namrgođeni doberman kojem se spava. Ili bi bar bio na miru. A ne može od te mace. A može ju potrgati. Svejedno. Doberman ne prigovara. Ne zamjera. Ne odlazi. Osim s Plamenom u njenu pećinu. A tamo. Pitanje je ko je tamo bio doberman. A ko maca. A i ne samo tamo. Petar je brzo zanemario tu sliku. Nije baš bila pouzdana. Sigurno ni realna.

Oznake: priče