Izašli su van u hladnu noć. Hodali su zajedno do Petrovog auta. Ispalo je da ju neće otpratiti do njenog stana. A nije bio daleko. Nezavisna žena. Petar je rekao nešto u stilu čujemo se. Plamena je rekla nešto u stilu samo na navaljuj. Ili tako nešto. Petar nije mislio navaljivati. Stvari ionako idu svojim tokom. Same od sebe. Prva se javila sutra ili prekosutra. Opet su se našli. U jednom drugom kafiću. Odjebali su čajeve i kave odmah na početku. Krenuli su s pelinkovcima i amarima. Prvo malim, onda duplim. Na rastanku joj je dao poljubac u obraz. Prihvatila ga je. Malo su se poslije dopisivali. Napisala mu je da kad se smiješi, izgleda kao neki dječačić. Baš lijepo. Par dana kasnije sve su ponovili. Vani na ulici mu je namjestila obraz za poljubac. Onako malo posprdno. Kao nekom dječačiću. Petar ju je poljubio u usta. Nije više imao nikakvih problema s tim. Ono, odabir trenutka. Dilema da li da ili ne. Samo je to napravio. Samo tako. Imala je lijepe usne. Prihvatila je i taj poljubac. Lijepe usne su bile meke. Krasno su se ljubile. Nakon poljupca je rekla da joj se jako piški. Piša, točnije. A maloprije su izašli iz kafića. Neće izdržati do stana. Odjurila je u grmlje pored ceste i obližnje zgrade. Petar je sjeo u auti i krenuo. Dok se izvlačio na rikverc, Plamena je riješila problem. Ponovo je bila na ulici. Mahnula mu. Petar je potrubio i odvezao se.

Oznake: priče