Petru je trebalo još pola sata. Onda ga je pitala jel gladan. Ispekla mu je jaja. Možda je još ponešto ostalo u njemu. Uglavnom, odlično je kuhala. Petar je tako samo jeo. Ali polako ga je učila. Ponešto ga je i naučila. Možda jednom bude sposoban da sam preživi. Ako jednom bude sam. Sad je samo za stolom sjedio sam. Gledao ju kako dovršava jelo kraj štednjaka. Slušao kako počinje priču. Zapalio je onu zadnju iz prve kutije. Otvorio vino. Nalio u čaše. Kucnuli su se. U drugoj je ruci držala kuhaču. Radio je svirao i povremeno nešto pričao. Plamena je stalno pričala. Nekad davno je i svirala. Klavir. Kaže da je sve zaboravila. Dok ju je tako slušao i gledao, šarao je pogledom okolo. Mala kuhinja male raspuštenice. Dugogodišnje. Neobičan izraz za slobodnu ženu. Bilo je svačega u toj kuhinji. Osim sata. Možda joj ga Petar jednom kupi. Možda im pomogne da ne zaglave u razgovoru. Mada teško. Opet mu je prišla s kuhačom. Da proba onaj crveni sos. Jel fali šta? Nije falilo baš ništa. Nije bilo ničega ni viška. Petar je pohvalio umak. Onako iskreno. Stvarno je bio dobar. Nije mu vjerovala. Par puta je pohvalio jelo prije nego što je probao. Iz čiste zafrkancije. Iz istog takvog uvjerenja. Prekrižila ga je po tom pitanju. A i po nekoliko drugih. A puno ga je i pitala. Imali su sasvim različitu prošlost. Petar je desetljećima bio s ovom ili onom ženom. Bukvalno bez prestanka. Prelazi su se jednostavno preklapali. Tako je preklopio i s Plamenom. Plamena je desetljeća bila bez muškarca. Uz određene kraće periode kad je s nekim bila. Naravno. Uglavnom, govorila je da je desetljećima sama. Petar se ponekad zamislio. Koliko je on vremena s tim ženama u stvari proveo sam. A i one s njim. Možda su i Plamena i on nekako na istom. Možda i nisu. To je ionako samo prošlost. Samo skup činjenica. Samo skup iskustava. Tako je to bilo. I tako to jest.

Oznake: priče