Divlji travanjski dan. Prekrasan. Sunce i pljuskovi izmjenjivali bi se svako malo. Bez pravila, bez najave. Petar je parkirao ispred trgovačkog centra. Po suncu. Pedesetak metara od ulaza. Izašao iz auta. Pogledao nebo. Moglo bi uskoro i pljusnuti. A možda i neće. Kišobran je ostavio u autu. Poslije će ionako kući. Mokar ili suh. Svejedno. Kupio je šta je trebao. Šta je mislio da mu treba. Strpao to u jednu vrećicu. Krenuo prema izlazu. Vani je naravno padalo. Kišobran je naravno bio u autu. Petar je vagao situaciju. Situacija se nije obazirala na Petra. Nije to bila neka provala oblaka. Ali ni slaba kiša. Nešto između. Kao i sve ostalo. Odlučio je da krene. Pogledao lijevo desno. Jedan auto se približavao. Valjda će stati pješaku na kiši. Petar je krenuo. Auto je stao. Pomalo naglo. Pomalo iznenađeno. Zatrubio je. Dugačko i nevozno. Jel? Sad se Petar pustio kiši. Stajao je ispred te nadrkane haube i gledao u vozača. Odmah ga je prepoznao. Za svaki slučaj pogledao registraciju. Susjedni grad. Da, ti si taj. Pa da vidimo sad. Sad je i vozač izašao iz auta. Počeo galamiti na Petra. Učiti ga pravilima prometa. Petnaestak ljudi je stajalo pod strehom ispred ulaza. Čekali su prestanak kiše. Dočekali su da početak predstave. Petar je nekad mrzio konflikte u javnosti. Pogotovo nasilje. Od prije kojih mjesec dva, Petar više ništa nije mrzio. Pa ni nasilje. Sve se događa upravo onako kako treba. A i sad će. Opravdano uzbuđeni vozač nije imao pojma o tome. Nije znao na koga galami. Bio je malo viši od Petra. I dosta mlađi. Možda je to smatrao dovoljnim. Došao je na pola metra od Petra. Malo ga bolje pogledao u lice. Petar pretpostavlja šta je vidio. A i ono što nije. Nije vidio strah. Nije vidio bijes. Nije vidio ništa. Vidio je samo pokisli mir. Njemu potpuno nepoznat. Strašniji od bilo kakve prijetnje. Naglo se smirio. Pokušao izgladiti situaciju. Očito je skužio da se prevario. Kasno sine, kasno. Publika je gledala. Publika je čekala. Petar je stajao s tom vrećicom u lijevoj ruci. Gledao u to drugo pokislo lice. Samo mu je rekao. Ajde zini još jednom. Dovoljno glasno da svi čuju. Tip više nije imao kud. Mogao se u tišini vratiti u auto. I nestati podvijenog repa. Nitko ga tu nije poznavao. Mogao je. I trebao je. Ali nije. Otvorio je usta da još nešto kaže. Vjerojatno nešto pomirljivo. Možda i pokajnički. Nikada se neće doznati. Nije pustio ni glasa. Jednostavno nije stigao. Petar je potegao puni, čisti backhend u njegov obraz. Onako otvorenom nadlanicom. Pogodio ga je baš kako je htio. Da je u tom trenutku zagrmilo, grom se ne bi ni čuo. Vozač je širom razrogačenih očiju napravio dva-tri koraka unazad, hvatajući ravnotežu. Skoro se zabio u publiku. Stao je tamo i gledao u Petra. Petar je gledao u njega. Čekao da mu ovaj priđe i uzvrati. Možda da samo nešto opsuje. Znao je da neće. Svi su znali da neće. Petar im je okrenuo leđa i krenuo prema autu. Odvezao se kući. Vadio je stvari iz vrećice na stol. Malo razmišljao o vozaču. Pa, i nije baš tako zgodan. Pogotovo sad. Ako se sretnu još jednom, Petar će mu platiti piće. Ne zbog šamara. Ne zbog isprike. Nego iz zahvalnosti. Čiste, iskrene zahvalnosti.
Oznake: priče
