lutka iz izloga

evo zore evo dana evo na telefonu teta ana....haloooo?...ovdje tvoja doktorica, ma mici, zaboravila sam ti reći, kolko si ti ono već na bolovanju? ma daj mi donesi fotokopiranu svu svoju medicinsku dokumentaciju, moramo predat to za invalidsku penziju...štaštaštaštašta čekček tu tu tututu....

i tako po hrvatskom zakonu nakon šest mjeseci bolovanja, zovu te na vještaćenje za invalidsku mirovinu. i onda sam opet kmečala: al ja imam tek 30 godina. pa neću u penziju. šta je njima?... oko mene su dizali obrve i govorili...ajde muči plačkalico. to je san svakog hrvata. u penziji si i radiš šta hoćeš. ja sam otišla tati i rekla : tata ja neću. tata je reko...ma kaj kurac, sad bum ja njih nazval da vidim kaj oni oće.

i čekala sam dva dana to vještačenje. vještačenje...koja užasna riječ. zamišljala veliku sudnicu s porotom i sucem s perikom. malim robom koji drži štap i čoha buhe ispod smrdljive sučeve vlasulje. sebe u invalidskim kolicama. njih kako viču: jel vas boli, priznajte da vas boli, pa me udru sa bićem i pitaju A SAD? A SAD?....a ja u suzama priznajem....boooooli, priznajem, nikad više neću radit, nikad, samo me pustite kući.

i jutros napokon dan vještaćenja. pozvala me jedna teta u svoju sobu. teta doktorica u bijeloj kuti. ja sam sjela ona je sjedila. ispričala sam joj svoju povijest, ona je nešto zapisivala. pitala me kako sam? nije me tukla. rekla je : pretpostavljam da vam penzija nije opcija...rekla sam....neeeee, nikako...ona je potvrdila: mislim da to ni psihički nikako ne bi bilo dobro... uz još par informacija otišla sam i dalje kao radno sposobna osoba sa saznanjem da sam 60 postotni invalid.