lutka iz izloga

dan
vratila se beštija, opaka beštija. odmah s najboljom vijesti.

vratila sam se iz te barcelone u nedelju navečer, nekakva u temperaturi pa sam u ponedeljak morala ići vaditi odmah krv ujutro. dva tjedna sam na kemoterapiji svaki dan ,predosadno, onda sam tjedan dana u pauzi i u toj pauzi moram provjerit leukocite obavezno. i jedva čekam uvijek vadit krv jer onda pratim svoj jetreni enzim koji mi govori stanje o mom raku jetre. i stanje je sljedeće.

kad sam saznala za rak jetre vrijednost tog enzima je bio preko 800. njegova najviša vrijednost bi trebala biti 119. prije barcelone mi je bio oko 300 a jučer 182. znači u samo deset dana on je pao za više od sto i ful je blizu normale, što znači, moja jetra samo što nije zdrava. ne samo to, nego nalazi krvi su mi također jučer bili bolji nego ikad, unatoč temperaturi i upali bubnjića. i ja sam vam buljila u taj papir i stalno provjeravala da li gore zaista piše moje ime.

i šta sad da vam kažem? to vam je psiha. ovako je to bilo.

onaj moj, najbolji, i ja smo u petom mjesecu pljunuli svaki 1200 kuna za povratnu avionsku kartu jer nam je prijateljica rekla ostavit prazan stan u barceloni. ja sam rekla....e znaš šta...nakon ovakve godine, stvarno smo zaslužili. ne zanimaju me, nikakvi doktori, ni turizam, bolesti, ništa...idem živit deset dana u barcelonu. i bilo je tako. bez telefona, računa, obaveza, kavica, kravica. mi smo vam bili ko na drugom planetu. nama se spava, mi spavamo. pije šampanjac, pijemo. kupa u kupi....glupane, ovo je sredozemno more. kupuje, jede, opet spava, hoda, hoda, sto kilometara, opet spava, kupa, jede, priča...kolko taj može pričat, ma samo u snu...i popela sam se na monserrat, brdo pokraj barcelone i rekla aha aha a on je reko ma nemoj srat.

i šta ću vam reći. glava je najvažnija, sve je u njoj. a oni će reći...lako njoj, bila je u barceloni. a ja ću opet reći...uvijek je sve kako si sam napraviš...a to je nikad nemoj stat nego se popni na monserrat.