lutka iz izloga

reći ću vam nešto. nećete se složit samnom. ići ću vam na živce. reći ćete da ništa ne shvaćam da to ne može tako, da ne poštujem druge, da sam sebična, svojeglava, naporna, svakakva. al ja ću vam reći, jer ja sam si mislila i ja moram reći...meni neke ljudske izmišljotine nemaju smisla neke imaju. ja neke ne bi neke bi. i pitam se nekad, zašto ne smijem birat za sebe. i jučer sad sam se pitala jel smijem birat za sebe. i sad se pitam jel smijem. i evo ravno...ko metak gađam. paf!

ovako ide...meni je bitno živjet, ja volim živjet, volim svoj život, ovaj tu sad, samo taj. tom vjerujem i taj me zanima. ja nisam egotriper i ne mislim da je bitno ostavljat svoje ime za sobom. ne mislim da neki mujo za sto godina mora znat da sam ja isto živila na ovom svijetu. nek si sjedne u raketu pa mu možda skuham ručak na marsu. ak će mi se dat. ak na marsu imaju plac uopće. no uglavnom, ne mislim da mora ostat ikakav trag sa mojim imenom. meni to ništa ne znači. bitno mi je ostavljat djela za soboma al neću da se zna da su moja. e baš neću. zašto je to bitno, kome, meni nije. važno je da su korisna i pomažu. čija su boli me dupe. kak se ja uopće zovem?

ja ne želim ni da stoji nekakva ploča na kojoj će pisat moje ime, godina kad sam se rodila i kad sam vumrla. meni je to tako bezvezno i ništa mi ne znači. onog trena kad me više nema me nema a svatko ko će me se sjećat i bit ću mu bitna će me imat u sebi.sjećanja, fotografije, slova, nešto. neću ploče i grobove, neću. jel smijem reći da neću. glava ti u smeću.