lutka iz izloga

evo me, opet u izmišljotinama. a neka. ovako ide..ljudi su uglavnom beskorisni, ma korisni su oni jako ali recimo jedni za druge bi mogli biti malo korisniji a ko zna, zekopeko zna kako....ovako.

uzmimo jedan običan dan, evo recimo utorak. i treba nam jedna teta koja radi u nekoj maloj poslovnici i javlja se na telefon, a to sam recimo ja. treba nam još samo stol, stolac, kompjuter i telefon, može još jedan stolac ajde i vrata, da vrata da možemo ući i izaći, a dobro ako vrata onda i prozor. i ništa više ne trebamo. no da, struju, kupaonicu i čajnu kuhinjicu...aj dobro. imamo sve to. znači izmišljotina može početi.

ja, kao zaposlena teta, spajam ljude i njihove potrebe. potrebe su svakake jer i judi su kakaki.jedan bi da mu netko danas skuha ručak, napiše pismo, odveze doma s posla, kupi čokoladu, kupi gače, pokloni nešto.
drugi bi nekom sašio čarape, oprao prozore, kupio slaju, izmasirao stopala, dao pusu.
treći bi nekog samo nazvao i rekao mu pička ti strinina i jebem ti sve po spisku i svetu papriku i dabogda imao proljev i štucavicu u isto vrijeme i dok sereš ti se kuća zapalila...šta je, pa znam i ja psovat.

i tako bi u tom jednom običnom danu jedan čovjek napravio nešto za drugog čovjeka i puno nas za puno njih. pa bi došo drugi običan dan s novim korisnim napravinama.a zaposlena teta bi spajala jedne s drugima, druge s trećima, potrebne s nepotrebnima i bila zadovoljna. koji put bi i prevarila, sebi iz fore, da nasmije brk.
a ljudi bi si počeli vjerovat, a ono bar malo. a ja bih počela vjerovat da bi si počeli vjerovat.a ono bar malo. jer otkrit ću vam tajnu, nekad me neznanac napuni više nego znanac. e e, napuni, tako je, ko bocu.