Srijeda, 29.10.2008

Preuzeto s http://www.gastro.hr

Danas su bila kuhana jaja za doručak.

I danas sam se ustao ranije kako bih bio poučen od strane starijeg brata u samostanu kako pripremati doručak. Pošto je srijeda, a srijeda je ovdje bez mesa, kuhali smo jaja - 15 u meko, 15 u tvrdo. No, oni ovdje to rade s nekom modernom pećnicom koja upuhuje zrak i vodu tako da ne treba grijati vodu u loncu. Ne kužim se previše u to. Treba samo zatvoriti jaja u zdjeli unutar pećnice i okrenuti na 7 minuta za u meko, i 11 minuta za u tvrdo. I gotovo. Nije problem.

Bio sam i kod brata Kamila u posjet. Ne znam što reći. Prvi put gledam nekoga tko svjesno umire i zna da se ne može više boriti za život.

Bacio sam se na čitanje njemačke litarature. Nakon par stranica sam skužio kako sam bio na predavanju toga autora i kako je tada govorio baš o tome što je i napisao u članku. Dakle, malo se ponavljamo.

Stigla mi je i potvrda od biskupije da sam primljen na službu dušobrižnika na filijali Reichenberg. Uz to i ovlast za ispovijedati i vjenčavati. Sad sam i službeno primljen na službu.

Nemam mnogo riječi za današnji dan. Potrošio sam ih pišući jedan veliki mail.

Mala žrtvica

Jutros sam se probudio u 5.30 sati. Došlo je vrijeme da prihvatim nove samostanske obveze, pa sam se u roku par minuta, još snenih očiju, pojavio u kuhinji. Tamo mi je jedan brat pokazivao što sve moram raditi kad budem zadužen za pripremu doručka, a to će biti već sljedeći tjedan. Ugrijati dvije litre mlijeka, skuhati pet litara kave, postaviti stol, narezati kruh i još nekoliko sitnica. Sutra je srijeda, pa će na redu biti kuhana jaja.

Prijepodne sam opet proveo sat vremena uz brata Kamila. Prije mene je bio jedan brat Poljak, su pričali o II. svjetskom ratu u poraću. Pokuša je i sa mnom, ali ja ubrzo zaspao. Kratko se opet probudio, pa opet zaspao.

Popodne je na red došlo peglanje. Jedan brate me "zamolio" da nakon pet dana skinem svoj veš sa sušenja, kako bi on mogao svoj staviti. A onda sam skužio da je peglaona zaključana, pa sam išao na treći kad kod bogoslova (Juniora). Tamo su ubrzo došla još dvojica s istim željama, pa sam morao skratiti svoje pjevušenje uz peglu. Čovjek više ne može u miru uživati niti u kućnim radostima. :-)

Cijeli dan mi se vrti u glavi dvojba: otići navečer s bogoslovima u susjedni samostan na molitvu s mladima ili ići na otvoreno sjednicu pastoralnog vijeća gradskog dekanata na kojoj će biti i gradonačelnik. Odlučio sam se za malu žrtvicu i otišao na ovo drugo, jer mi je to više u opisu posla. Ali ipak, znao sam da će to biti puno govora o budućnosti grada i Crkve u gradu. Bilo mi je jedino zanimljivo da gradonačelnik bez problema i puno pompe dolazi na takav skup. Kod nas u Hrvatskoj bi tako nešto bila velika vijest, a ovdje je to bila obična dvosatna rasprava, uz obećanje da će ih još biti.

Nisam puno razumio od svih tih govora, ali sam primjetio kako je gradonačelnik naglasio veliku socijalnu angažiranost Crkve preko mnogih ustanova i udruga, te se grad bez toga ne može niti zamisliti. Dekan je govorio o mnogim crkveni aktivnostima koje već postoje na razini grada, i čime se povezuju župe. Vjernici koji žive u gradu lako mjenjaju župe i zbog toga je potrebno organizitati gradski pastoral. Uz to, uskoro će doći do spajanja župa u župne zajednice, pa će tako centar grada ima četiri župne zajednice u kojima će pojedinačno biti po nekoliko župa, ali samo jedan ili dva župnika. I oni su pozvali gradonačelnika da s njim o tome popričaju. Meni je takva otvorenost bila iznenađenje.

Prvi sprovod

Preuzeto s http://www.piramida-pogrebno.hr

Jučer sam po prvi put vodio jedan sprovod.

Doduše, nije bilo pokopa već samo molitva nad lijesom. Na groblju se okupila rodbina i prijatelji, uz pokojnikov lijes, a poslije molitve samo se uputili u crkvu na misu. Pogrebno društvo je preuzelo lijes i odvezlo ga na kremiranje. Na misi sam kratko i propovijedao, pokušavajući potaknuti vjernike na primanje sakramenata. U sakramentima se susrećemo s Bogom, a naši pokojni su već kod njega te se tako i s njima susrećemo. Pokojnima više nisu potrebni sakramenti jer su sad zajedno s Izvorom svih sakramenata, sa samim Bogom, ali nama su još uvijek potrebni.

Popodne sam bio na seminaru iz kanonskog prava o dušobrižničkom ustroju župa i biskupija. Čitali smo dokument II. Vatikanskog sabora dekret o pastirskoj službi biskupa "Christus Dominus". U isto vrijeme su stigla dva nova člana u bogosloviju (Juniorat). Oni su zadnje dvije godine proveli postulaturu i novicijat u samostanu Maria Eck. Navečer smo imali zajedničko druženje, pa sam ja donio kulen što su mi ga moji od doma spakirali za put. :-)

Propovijed na sprovodnoj misi 27.10.2008.

Liebe Brüder und Schwestern!
Liebe Angehörigen!

Ich möchte noch ein Mal mein Beileid ausdrücken und meine Gebete für Verstorbenen Johannes aussprechen. Wir beten heute besonders für ihn, weil er jetzt bei Gott ist. Wir beten zu Gott, dass er ihm gnädig sei, dass er im Glauben schaut und, dass Gott ihm das ewige Leben im Himmel gibt.

Wir beten jetzt für ihn, aber wenn er in den Himmel kommt, wird er für uns beten, dass wir zu ihm kommen können. Jetzt muss er nicht mehr glauben, weil er Gott mit seinen eigenen Augen sieht. Aber wir müssen noch glauben, weil wir noch auf der Erde sind.

Er kann jetzt nichts mehr tun, was er bis jetzt gemacht hat. Er ist in Ruhe bei Gott. Aber wir müssen uns noch viel Mühe geben, dass wir auch zu Gott kommen können. Erst müssen wir der betrübten Familie helfen, dass sie weiter im Leben gehen kann.

Unser verstorbener Johannes braucht keine Sakramente mehr, weil er an der Quelle allen Sakraments ist. Er ist mit Jesus, bei Gott, unserem Vater, zusammen mit dem Heiligen Geist.

Aber, liebe Brüder und Schwestern, wir brauchen noch die Sakramente, weil in den Sakramenten Gott lebt, Jesus und der Heilige Geist. Wir brauchen noch die Eucharistie, und die Beichte und die Firmung. Sie stärken uns auf unserem Weg durch das Leben zum Himmel.

Und wenn wir Gott in den Sakramenten treffen, treffen wir uns auch mit unseren Gestorbenen, weil sie bei Gott sind. Und dann, in den Sakramenten sind wir zusammen mit ihnen. Dann genießen wir schon ein Stück des Himmels.

Nedjelja, 26.10.2008.

I prođe ovaj dan, dan kao san.

Vrijeme se pomaknulo za jedan sat u natrag, ali ja sam bio jedan od onih koji to nisu na vrijeme registrirali. Tako sam u nedjelju ustao sat vremena ranije nego planirano. Nisam odmah niti skužio jer su još dva brata u samostanu ustala u isto vrijeme. Zajedno smo počeli molitvu i tek na kraju, kad su drugi počeli dolaziti skužili smo svoju grešku. :-)

Zapravo mi je bilo drago što sam dobio tih sat vremena više, jer sam se u miru mogao pripremiti za još jednu propovijed na njemačkom. Danas sam počeo govoriti o grijehu, jer sam prije par dana upozoren kako Nijemci slabo dolaze na ispovijed i kako za božićnu ispovijed neće biti tako puno ljudi kao kod nas u Hrvatskoj. U evanđelju, što sam ga na misi čitao, Isus je rekao da je prva zapovijed ljubiti Boga svim srcem. Zato sam u propovijedi naglasio, da sve što nam je u srcu moramo dati Bogu, pa čak i svoje grijehe. On nas prima i čisti, kao kad majka primi svoje djete koje se igrajući vani na livadi zaprljalo. Dijete može samo reći: "Gle, mama, prljav sam." Tako možemo i mi u ispovijedi.

Potom sam malo autom obišao mjesto Reichenberg i potražio groblje, gdje će sutra biti sprovod. Poslije ručka sam opet otišao u HKM gdje je bila proba dječjeg zbora. Pozvao sam našu orguljašicu i onu djevojku što studira za vjeroučiteljicu da se priključe i pomognu zboru. Djeca su bila toliko oduševljena pristupom koji su ove dvije pokazale prema njima, svi su bili raspjevani i razigrani.

U šest navečer smo u Reichenbergu opet molili krunicu i imali klanjanje pred Presvetim. Poslije sam kratko posjetio ljude na zabavi "Siedlerfest" koju organiziraju doseljenici iz Šlezije (bivše njemačke pokrajine koju su Poljaci dobili nakon II. svjetskog rata).

Potom je došao moj red da budem uz brata Kamilla koji je na samrti. Spavao je cijelo vrijeme dok sam je bio uz njega. Gledajući njegovo mršavo lice, mislio sam da ću vidjeti smrt kako dolazi. Ali nisam. On je na samrti, ali je još živ. Miran. Kad je budan mnogo trpi od raznih bolova, ali mu se na licu vidi mir, neka mirnoća. Koliko god da mu je tijelo slabo, još je živo. Tad sam pomislio na onu djecu u zboru, kako su veselo skakala i pjevala. Oni su bili živi, itekako živi. Ali i on je još živ. Tjelesno, ali i duhovno. Ako je to dvoje život - veselje djece i umiranje starca, onda je to i Isus. Jer on je rekao: "Ja sam život." Susrečući veselu djecu, umirućeg starca, ono što osjećam u tim trenucima gledajući ih je zapravo susret sa Isusom, sa živim Bogom. Tako su mi tekle misli i vrijeme je brzo prošlo.

Nakon što je došao drugi brat na zamjenu pošao sam autom još do sat vremena udaljene zračne luke gdje sam pokupio druga dva brata koja su došla iz Španjolske. Život se nastavlja, a meni je protekao jedan potpuno ispunjen dan. Hvala ti Bože na tome.

"Kiše padaju, polja rađaju, djeca sanjaju. Nije nas ostavio Bog", kaže Thompson.


Propovijed A 30

Liebe Brüder und Schwestern!
Im Evangelium des letzten Sonntags haben wir von Jesus gehört das Gerechtigkeit sehr wichtig für ihn ist: „gebt dem Kaiser, was dem Kaiser gehört, und Gott, was Gott gehört!“ Und weil er, Gott, alles gemacht hat, deshalb müssen wir alles ihm geben. Alles.

Diese Gerechtigkeit geht nicht ohne Liebe. Eine vollendete Liebe. Darüber haben wir heute von Jesus gehört: „Du sollst den Herrn, deinen Gott, lieben mit ganzem Herzen, mit ganzer Seele und mit all deinen Gedanken.“

Wir sollen nicht nur Gott sagen: „Ja, danke dir das du mich gemacht hast. Danke dir für diesen schönen Tag, für meine gut Familie.“ Wir sollen nicht nur demütig sagen: „Ja, Gott, alles kommt von dir. Du bist Gott und ich bin nur ein Mensch“. Das ist gut, aber wir sollen das mit Liebe sagen, mit ganzem Herzen.

Wie oft hören die Kinder von ihren Eltern, oder die Ehefrau von ihrem Ehemann: „Ich liebe dich, ich mag dich“. Und in diesem Moment spürt man ist das mit Liebe, mit ganzem Herzen gesagt, oder nicht. Man spürt die Liebe. Ich weiß nicht wirklich wie spürt man das, aber man spürt das.

Ebenso spürt Gott das auch. Er spürt ob wir zu ihm mit ganzem Herzen kommen, oder nicht. Er hat auch Gefühle. Und was haben wir in unseren Herzen? Erst ist da die Dankbarkeit für alles was er uns gegeben hat. Deshalb sind wir in der Heilige Messe - Gott Dank zu sagen. Aber in unseren Herzen sind auch unsere Probleme, die wir nicht tragen können. Gott weiß das und er wartet auf uns, dass wir zu ihm kommen.

Aber in unseren Herzen sind auch unsere Sünde und Makel, die wir gegangen haben und die wir nicht abwischen können. Die sollen wir auch zu Gott bringen und geben. Wir sollen Gott, unseren Vater mit ganzem Herzen lieben.

Wegen unseren Sünden und Makeln sind wir manchmal wie ein Kind, die sich draußen in dem Wald, oder hier auf der Wiese vor der Kirche beschmutzt hat. Es kommt zurück nach Hause und sagt Mutti: „Schau Mal, Mutti, ich bin schmutzig!“ Und dann die Mutti wäscht es ab. Es kann sich nicht allein waschen, weil es zu klein ist.

Etwas Ähnliches hat auch Gott durch den Propheten Ezekiel gesagt: „Ich gieße reines Wasser über euch aus, dann werdet ihr rein. Ich reinige euch von aller Unreinheit und von allen euren Götzen. Ich schenke euch ein neues Herz und lege einen neuen Geist in euch. Ich nehme das Herz von Stein aus eurer Brust und gebe euch ein Herz von Fleisch. Ich lege meinen Geist in euch und bewirke, dass ihr meinen Gesetzen folgt und auf meine Gebote achtet und sie erfüllt. Dann werdet ihr in dem Land wohnen, das ich euren Vätern gab. Ihr werdet mein Volk sein und ich werde euer Gott sein. (Ezekiel 36, 25-28)

Und erst dann, wenn wir zu Gott mit ganzen Herzen, und mit ganzer Seele und mit all unseren Gedanken kommen, aber auch mit allen unseren Sunden und wenn wie uns dann von Gott reinigen lassen, dann sind wir wirklich Christen. Und dann können wir auch die Missionare sein und können wir auch unseren Nächsten lieben. Weil dann unser Herz mit Gott erfüllt ist.

Wir sollen dann nicht gerade nach Afrika oder Süd Amerika fahren. Wir können als Missionare schon viel hier zu Hause tun. Wir haben hier bei uns in der Pfarrei die Eine-Welt-Verein Karibuni, die unterstutzt unsere Missionare. Aber manche von uns können auch viel per Internet tun. Per Internet treffen wir viele verschiedene Menschen aus der ganzen Welt. Oder einfach beim Kaffee, im Gespräch mit Freunden.

In diesen Gesprächen oder Chaten per Internet können wir sehr einfach zeigen, dass mein Herz mit Gott erfüllt ist, das er uns alle unsere Sunden abgewischt hat. Wenn wir bei Gottes Geboten bleiben, wenn wir sie vor anderen Menschen in Schütz nähmen, wenn wir das Leben vom seinen Anfang in Mutterleib bis seinem natürlichen Tod schützen, dann geben wir Gott unseren ganzen Herzen und Gott bleibt in uns. Amen.

Petak, 24.10.2008.

S grupom studenata na izletu u Randesacker

Smrt na vidiku

Prijatelj mi je poslao fotografije s izleta od prošlog petka. Studentska udruga "AK Internationales" koja organizira susrete stranih studenata povela je 60-tak studenata na šetnju po obližnjim brežuljcima punih vinograda i počastila nas s časom mladog vina u vinariji u mjestu Randensacker. Bilo je lijepo vedro vrijeme, a sunce se presijavalo preko žuto-crvenog jesenskog lišća. Upoznao sam nove prijatelje iz Češke, Italije, Japana, Engleske i naravno Njemačke. Jedva čekam sljedeći susret.

Slike možete pogledati na Facebooku

Jučer sam dobio obavijest o smrti jednog gospodina u mojoj župi Reichenberg, te smo dogovorili sprovod s misom za ponedjeljak u 14 sati. Nazvao sam njegovu gospođu i prvi put izrazio sućut na njemačkom (Ich möchte mein Beileid ausdrücken).

Na ručku nas je gvardijan obavijestio kako je bolest našeg brata Camilla ušla u završnu fazu. Ostaje nam samo palijativna skrb, jer svaki dan može umrijeti. On ne želi umrijeti u bolnicu, već želi s braćom podijeliti svoje zadnje trenutke. Naravno, tko mu može to oduzeti. Rasporedili smo se tako da svatko od nas bude sat vremena uz njega, uz njegov krevet. Više ne može niti jesti. Slab je.

Sjećam se kako smo mi kao bogoslovi raspravljali o sličnim, ali suprotnim odlukama naše braće kod kuće. Propovijedamo o životu od začeća do prirodne smrti, a sami šaljemo staru braću u staračke domove, makar su cijeli svoj živjeli u samostanu. Sjećam se fra Josipa Vlahovića koji je imao skoro 100 godina kad je umro. Par tjedana prije smrti se još dobro osjećao, pa su ga sa Cresa prebacili u zagrebački starački dom. Na zadnjoj večeri u Cresu je ustao i rekao oproštajne riječi jer je znao da se više neće vratiti: "Ja odlazim. Zanimljivo je da sam ja kao Zagorac postao Primorac jer sam cijeli život proveo na moru. A sad, ja zagorski seljak, idem u gospodski Zagreb umrijeti." Kako je to zvučalo pomalo bolno, iskreno i starinski. "Gospodski Zagreb". Za njega je Zagreb bio i ostao gospodski grad.

No, da se vratim u bližu prošlost. Jučerašnje popodne sam proveo tražeći onaj ukrasni list papira koji služi kao uspomena s krštenja. To više ne rade u Njemačkoj jer u koju god sam knjižaru naišao nemaju to. Čak sam završio u biskupijskom uredu za dokumente i naučio sam neke praktične stvari koje će mi trebati na župi.

Navečer sam služio svetu misu u Reichenbergu, a potom naišao na jednu hrvatsku molitvenu zajednicu. Bilo im je drago što im se priključio svećenik jer se obično okupljaju samo laici. A meni je bilo drago malo moliti na hrvatskom. Drugačije je kad se čovjek može opustiti i sponatano govoriti, moliti, onako kako osjeća. Na njemačkom radiju sam prvi put u životu čuo jednu vijest iz Hrvatske: ubijen novinar Ivo Pukanić.

Jutros sam u klerikatu (Junioratu) zajedno s klericima služio svetu misu. Jedan od njih je pripremio i propovijed. Danas se kod nas slavi posveta katedrale, pa smo to svečano proslavili. U propovijedi je bio naglasak, kao i u cijelom slavlju, na živom kamenju. Bog gradi Crkvu od nas ljudi, živog kamenja. Oslanjamo li se dovoljno na Isusa, kao na kamen temeljac?

Zanimljivo je bilo jučer dok sam, pripremajući se za molitvu službe čitanja, pročitao na njemačkom iz životopisa sv. Ivana Kapistrana kako je branio Beograd i da je umro u Iloku. Danas sam dečkima u klerikatu pokazao neke slike iz Iloka. Fora je kad znaš nešto ili si vidio nešto što drugi nisu. He-he. Njima je to bio samo još jedan nepoznati svetac, a meni nije jer sam bio u Iloku.

Slušam Tajčinu novu pjesmu: Let Them Fly


S grupom studenata na izletu u Randesacker

Jednostavno ponedjeljak

Prvi sat seminara

Danas sam s bogoslovom fra Andreasom sudjelovao na seminaru iz crkvenog prava. Tema seminara je "Biskupija i župa kao strukture dušobrižništva". Imao sam malo tremu jer sam se prvi put susreo s tim profesorom i jer je sve na njemačkom kojim ja još ne baratam savršeno.

Ispalo je dosta jednostavno jer nas je bilo samo petero studenata, a profesor je nastojao biti šaljiv. Stalno je ubacivao neke poštapalice, koje ja nisam uspjevao skužiti, ali su se drugi smijali. Odabrao sam jednu od slobodnih tema, a to je "Razumjevanje župe u današnjem Zakoniku crkvenog prava". Imat ću izlaganje 8.12.2008. Morat ću se dosta potruditi do tada.

Navečer smo, kao i svaki ponedjeljak, imali molitvu za mir i poslije je bila misa. Došla je i ona Hrvatica studentica teologije, pa smo poslije mise popričali. Sutra me čeka predavanje mog mentora koji predaje pastoralnu teologiju i onda konzultacije kod njega. Trebam se naspavati da budem spreman za to. I pomoliti.

"Bog će uvijek svakom dati, samo treba vjerovati. Biti Božjeg lica slika, posijeti gdje si nika'. Tamo gdje su moji korijeni, sto ljepota živi u meni. Tamo nosim svaku pobjedu, svojoj zemlji, svojem narodu." - pjeva i večeras Thompson

Počinje potraga za ovčicama

I dok se na početku ovog novog radnog tjedna magla polagano diže nad usnulim gradom, moje misli još nakratko lete k jučerašnjem danu. Bila je nedjelja...

Nakon jutarnje molitve i doručka, pošao sam na ispovijed. Primijetio sam kod sebe da radim neke stvari koje mi sve više postaju navika, kao nešto ok, ali ipak nisu. I moram se s njima boriti. Zato sam pošao na ispovijed.

U Reichenbergu sam proslavio svetu misu. Sve sam više opušteniji i pomalo se snalazim s njemačkim jezikom. Čak sam danas sastavio i nekoliko župnih obavijesti u koje sam uvrstio i posjet sestrama klarisama. One su me pozvale na jednu svoju proslavu sljedeći mjesec, a ja sam pozvao sve vjernike ako mi se žele priključiti. Poslije mise sam blagoslovio i tri auta, na zamolbu nekolicine vjernika.

Popodne sam prvo naišao u HKM gdje je bila proba dječjeg zbora, pa sam i mamama koje su se okupile podijelio pozivnicu za posjet sestrama klarisama. Potom sam se autom vratio natrag u Rechenberg, uzeo sam sa sobom i bicikl. Poslije mise sam bio pozvao ministrante (zapravo ministrantice) i druge mlade da se nađemo popodne s biciklima, pa da me malo upoznaju sa svojim mjestom. Došla je samo jedna djevojka koja mi je pokazala centar mjesta, gdje se nalazi stara sinagoga (koja je jedno vrijeme služila i kao katolička crkva, a sada je stambena zgrada), evangelička crkva, evangelički župni stan i još nekoliko usputnih životnovažnih zgrada (mesnica, restoran, trgovina i dr.)

Bila je to kratka vožnja jer smo se vratili u župni dvor na sastanak njihove udruge mladih: "Pfadfinder" (kod nas su poznati kao skauti). Prije ulaska na sastanak, prijemtio sam skupinu dječaka kako igraju nogomet na livadi pred crkvom. Pomislio sam da je prilika pristupiti im i upoznati se s njima. Prišao sam im i predstavio se, a onda su oni svi rekli da su evangelici. Malo sam se zbunio i nisam znao što im reći. Tad sam se sjetio svoje čokolade u torbi, pa sam ih pitao vole li čokoladu. Kad su glasno zaviknuli "da" onda sam im je dao i pozdravio ih.

Na sastaknu je predsjedavajući malo zakasnio, pa nije primjetio da sam i ja prisutan. Kad je pitao tko sam ja i kad je skužio da sam "župnik", jako se iznenadio jer je mislio da je neka od cura dovela svog dečka. Prijašnji župnik ima 75 godina, pa se navikao na starog župnika. I u ovoj udruzi je više evangelika nego katolika, ali djeluju potpuno zajedno.

Poslije sam otišao u crkvu gdje sam predvodio klanjanje pred Presvetim i krunicu, a potom je ekumenska udruga "Karibuni" imala dobrotvorni koncert - "Dvije oruljašice - jedan klavir". Tu sam upoznao i evangeličkog župnika koji je isto prilično mlad. Dogovorili smo se i da ga posjetim za nekoliko dana. Za vrijeme pauze mi je pristupila jedna gospođa i zahvalila se što sam njezinom sinu dao čokoladu na igralištu. A kad je stigla prije saznati, pitao sam se. Neka, znači da čokolada već povezuje ljude. Nakon koncerta sam se polagano vratio u samostan, a u isto vrijeme su se vratila i dva brata koja su ovaj vikend bila u Padovi.

Jutrošnja magla je potpuno iščezla i pustila suncu da nas ponovno razveseli. A ja se polako okrećem svojim drugim dužnostima.

PS
Jučer sam do kraja pročitao roman Wilhelma Hünermana - "Svetac i njegov demon" o sv. Ivanu Vianneyu, arškom župniku.

Propovijed - A 29.

Liebe Brüder und Schwestern!

Das heutige Evangelium haben wir schon vielmal gehört. Dieser Satz: „gebt dem Kaiser, was dem Kaiser gehört, und Gott, was Gott gehört!“, ist schon zum Sprichwort geworden. Wir alle wissen, was das bedeutet: zum Kaiser gehört die Steuer und wir müssen sie bezahlen. Heute haben wir keinen Kaiser, sondern den Staat und wir müssen dem Staat die Steuer bezahlen. Und so ist es recht: gebt dem Staat, was dem Staat gehört.

Das ist die Gerechtigkeit. Die goldene Regel der Gerechtigkeit heißt: „Gebt jedem, was ihm gehört“. Deshalb, gebt der Mutter was der Mutter gehört; gebt dem Vater, was dem Vater gehört; gebt der Tochter und dem Sohn, was ihnen gehört; gebt Oma und Opa was ihnen gehört. Nicht nur die Geschenke für Weinachten und Geburtstag, sondern vielmehr deine Liebe, deine Zeit und Freundschaft.

Der Arbeitnehmer muss den Lohn bekommen, weil der ihm gehört. Die Lehrer müssen den Schülern die Hausaufgabe geben, weil das den Lehrern gehört. Und die Schüler müssen die Hausaufgabe schreiben, weil das ihnen gehört. Das ist auch die Gerechtigkeit.

Aber was gehört dem Gott? Das ist noch wichtiger. Was muss ich dem Gott geben? Was soll ich von mir dem Gott geben? Was überhaupt habe ich? Was ist mein? Jetzt denke ich an mich selbst, weil ich alles in meinem Leben bekommen habe: mein Leben, meine Familie, die Ausbildung, das Kloster. Ich habe nur ein Paar Bücher und ein Paar Geschenke gekauft. Aber auch das Geld für sie habe ich von jemand anderem bekommen. Was ist meines, frage ich mich?

Ich habe neue Freunde in Würzburg und auch neue Gläubige in dieser Reichenberg-Pfarrei getroffen, neue Brüder im Kloster kennengelernt und ein Paar Texte geschrieben. Das ist mein, und das soll ich dem Gott geben. Ich weiß nicht, was ihr, liebe Brüder und Schwestern, habt. Ich weiß nicht, was ihr in euerem Leben gemacht habt. Aber das, was euer ist, oder noch besser – das was dein ist, was du so festhältst in deinen Händen – das musst du Gott geben.
Aber warum muss ich das alles Gott geben? Das ist eine sehr gute Frage. Warum? In der erste Lesung haben wir gehört: „Ich habe dir einen Ehrennamen gegeben, ohne dass du mich kanntest. Ich bin der Herr, und sonst niemand; außer mir gibt es keinen Gott. Ich habe dir den Gürtel angelegt, ohne dass du mich kanntest, damit man vom Anfang der Sonne bis zum Untergang erkennt, dass es außer mir keinen Gott gibt. Ich bin der Herr, und sonst niemand.“ Und noch weiter steht: „Ich erschaffe das Licht und mache das Dunkel, ich bewirke das Heil und erschaffe das Unheil. Ich bin der Herr, der das alles vollbringt. Taut, ihr Himmel, von oben, ihr Wolken, lasst Gerechtigkeit regnen! Die Erde tue sich auf und bringe das Heil hervor, sie lasse Gerechtigkeit sprießen. Ich, der Herr, will es vollbringen.“
Das sind große Worte. Das ist unser Glaubensbekenntnis: Gott, unser Vater hat alles geschaffen und deshalb müssen wir ihm alles geben. Ich sage nicht sollen, sondern müssen, weil das sagt auch die Regel der Gerechtigkeit: Gebe jeder, was ihm gehört - gebt dem Kaiser, was dem Kaiser gehört, und Gott, was Gott gehört!
Vor einigen Jahren hatte ein Mädchen einen schweren Unfall. Ihre Mutter war alle Zeit bei seinem Bett im Krankenhaus. Sie war im Koma. Ein Priester hat sie vielmal besucht und sie hat ihm immer mit Tränen in die Augen gesagt: „Beten Sie zu Gott, dass er mir mein Kind zurück gebe!“ Nach ein Paar Tagen hat der Priester der Mutter gesagt: „Sie sollen nicht warten, dass Gott Ihnen Ihre Tochter zurück gebe. Sie soll sie lassen. Einfach lassen in Gottes Hände.“ Die Mutter hat geantwortet: „Sie sind verrückt! Sie ist mein Tochter!“ „Trotzdem müssen Sie sie lassen.“ – sagte er noch einmal.

Erst wenn sie ihm geglaubt hat, und das erste Mal ihre Tochter dem Gott gegeben hat, ist ihre Tochter gesund geworden. Aber, die war nicht mehr ihre Tochter, sondern Gottes Tochter. Das gleiche sollen wir alle machen: nicht mehr so festhalten, was wir denken, dass unser ist. Sondern alles in Gottes Hände geben. Alles!
Und dann könnte der hl. Paulus auch zu uns sagen: Wir danken Gott für euch alle, sooft wir in unseren Gebeten an euch denken; unablässig erinnern wir uns vor Gott, unserem Vater, an das Werk eures Glaubens, an die Opferbereitschaft eurer Liebe und an die Standhaftigkeit eurer Hoffnung auf Jesus Christus, unseren Herrn.“ Amen.

Caritas

Susret sa Seniorima

Stariji članovi župne zajednice u Reichenbergu se jednom mjesečno okupljaju kao grupa "Seniori". Pošto je listopad na jučerašnjem sastanku se molila krunica. Na njihov poziv pridružio sam im se i na kraju im podijelio Božji blagoslov. Nisam ništa drugo morao činiti jer su oni sami vodili molitvu. A mislim da je to i jedna od glavnih zadaća svakog svećenika, pa i svakog kršćanina - blagoslivljati. Tako pjeva i naš sv. Franjo u svojoj Pjesmi stvorova: "Hvalite i blagoslivljajte Gospodina moga, zahvaljujte njemu, služite njemu svi u poniznosti velikoj."

Poslije molitve smo imali malu zakusku i druženje uz kavu i kolače, kako Nijemci vole reći "Kaffe und Kuchen". Popričali smo onako kako jedan 26-godišnjak može popričati s 20 starica od kojih ni jedna nije mlađa od 65 godina. Jedna ima čak 92 čini mi se, ako sam dobro razumio. Poklonile su mi malu ilustriranu knjižicu "Anti-Stressol" koja na vrlo slikovit način nudi nekoliko savjeta za opuštanje: povuči kočnice, smijati se, promjeniti okolinu, trčati, okupati se i sl. Žele mi da budem što manje pod stresom na njihovoj župi. Lijepo poklon, zar ne? :-)

U nastavku ovog bloga pridružujem se g. Denisu Avdagić koji na svojem blogu poziva da napišemo nešto o siromaštvu. A taman se to poklopilo s ovim novinarskim progonom Caritasa zagrebačke nadbiskupije.

Dakle, jučer (15.10.2008.) sam sudjelovao na sjednici dekanatskog vijeća würzburške biskupije. Tu se redovito okupljaju predstavnici svih župnih pastoralnih vijeća ovog dekanat, tj. ovog dijela grada Würzburga. Na dnevnom redu je bilo predstavljanje Caritasa würzburške biskupije pod naslovom "Đakonsko djelovanje u župama". Tu se ne misli samo na djelovanje osoba koje su zaređene za đakone, već na općenito značenje riječi diakonia - služenje. Stručno teološki rečeno, Crkva živi u svijetu na četiri načina: liturgia - kroz crkvene sakramentalne čine; diakonia - kroz pomaganje drugima (Caritas), martyria - kroz osobno svjedočanstvo života (mučenici, osobna pisana i izgovorena riječ) i koinonia - kroz zajedništvo (obitelj, župa, biskupija, Crkva). Ovdje je bio govor samo o toj jednoj dimenziji u koju su uključeni svi vjernici.

Pošto su na susretu bili nazočni predstavnici svi okolnih župa govorilo se o tome što mogu pojedini vjernici ili skupine vjernika u svojoj okolini i posebno u svojoj župi učiniti i pomoći drugima. Svaku predloženu akciju će rado podržati Caritas. Iznijeli su i nekoliko primjera koji su već zaživjeli u nekim župama: organizirana pomoć susjedima, svete mise s nakanama za socijalne potrebe, integracija stranih sugrađana, pomoć bračnim drugovima, integracija osoba s posebnim potrebama, pomoć mladim osobama pri stručnom obrazovanju, poticanje mladih na dragovoljno djelovanje.

Jedna gospođa je odmah rekla kako je u njihovom selu pomoć susjedima stvar koja još sama po sebi funkcionira. Možda je to potrebnije u gradovima, nadodala je. Osvrčući se na tu temu predavači su prikazali dijelić 25-minutnog filma koji pokazuje djelovanje Caritasa würzburške biskupije. U jednoj gradskoj župi postoji žena koja je zadužena upravo za povezivanje susjeda kojima je potrebna pomoć, s onima koji je mogu dragovoljno pružiti. Jedan četrdesetogodišnjak već tri godine posjećuje i pomaže starcu kojem je žena umrla, a nema rodbine u blizini. Jednostavno provodi neko vrijeme s njim, prošeće se terasom, sluša njegove priče. Zaključio je pred kamerom: "Više dobivam nego što dajem."

Cijeli projekt se zove "Vrijeme za druge". Gospođa ima kartoteku u kojoj pohranjue osobe i njihove mogućnosti za pomoć - rad sa starijima ili mlađima, kupovanje, učenje jezika, čišćenje. I onda po potrebi organizira pomoć. Na susretu je jedan svećenik postavio, po meni malo nepotrebno pitanje: "A tko to treba voditi? Župnik ili netko od vjernika?". Malo su se zapričali o tome, ali su predavači zaključili da oni jednostavno daju prijedloge, a svatko treba otvoriti oči i vidjeti potrebe svoje okoline. Podijelili su nam statistički izvadak o nezaposlenima za svako pojedino mjesto i općinu u okolini, kako bi nam to bio još jedan poticaj. Kažu kako često ne primjećujemo potrebe drugih, a dovoljno je pomisliti kako su i školske knjige također sve skuplje.

Drago mi je vidjeti organiziranost Caritasa würzburške biskupije i njihovu otvorenost za djelovanje naprijed, poticanje ljudi da se aktiviraju i sami pokrenu. Pokušavam zamisliti naš Caritas zagrebačke nadbiskupije kako po župama potiče ljude ne samo na skupljanje odjeće i novca, nego ljude povezuje da pomažu svojim najbližim susjedima. Znam da bi to bio onaj pravi izlazak Crkve iz sakristije nakon komunizma, ali već vidim kako novine ne bi ništa spomenula od tih akcija, dok se ne bi dogodilo nešto loše i tada bi sve došlo na tapetu. Mislim da ovo može biti primjer i svim Caritasima drugih biskupija.

Kao primjer da se nešto i kod nas događa dodajem samo još jednu nedavno objavljenu vijest: Prvi hrvatski časopis o beskućništvu i srodnim društvenim temama 'Ulične svjetiljke' počeo se prodavati na Korzu u Rijeci. Izdavanje časopisa pokrenuo je franjevački svjetovni red s Trsata, koji je prije godinu i pol otvorio prvo riječko prihvatilište za beskućnike 'Ruža svetoga Franje'.

Cijena je osam kuna, od kojih pola ostaje prodavaču, a prodavat će ga beskućnici i druge osobe slabijeg imovnog stanja.

Ostatak novca od prodaje ulagat će se u izdavanje idućih brojeva, a njime će se djelomično pokrivati i troškovi rada prihvatilišta 'Ruže svetoga Franje'. Prodaja 'Uličnih svjetiljki' u početku će biti organizirana samo u Rijeci, ali je namjera izdavača da se prodaja proširi i na druge veće hrvatske gradove.

Prvi broj na 32 stranice predstavlja rad prihvatilišta za beskućnike u Rijeci, Splitu i Varaždinu, životne priče ljudi s ulice i slično.

Glavni je urednik Siniša Pucić, a naklada prvog broja je 1000 primjeraka. Časopis će izlaziti četiri puta godišnje.

Projekt izdavanja časopisa pokrenut je po uzoru na sličan časopis koji već nekoliko godina izdaje udruga beskućnika 'Kralji ulice' iz Ljubljane, što se pokazalo korisnim u rješavanju dijela problema te kategorije stanovništva.

Riječki gradonačelnik Vojko Obersnel, koji je simbolično kupio prvi broj 'Uličnih svjetiljaka', rekao je da Grad Rijeka financijski pomaže rad prihvatilišta godišnje sa 60.000 kuna. Taj će se iznos ubuduće povećati kako bi se pomoglo i izdavanje ovog časopisa, najavio je Obersnel. (Preneseno s https://dnevnik.hr)

Djeca

Jučer smo imali sjednicu župnog pastoralnog vijeća.

Utorak, jučerašnji dan, prošao je svojim tokom, a vrhunac je bila sjednica župnog pastoralnog vijeća u Reichenbergu. Započeli smo u osam sati navečer, a završili tek u pola jedanaest. Dakle, dva i pol sata koja su mi, začudo, prošla vrlo brzo i interesantno.

Kao prvo, sam sam se predstavio pred 15-tak okupljenih vjernika. Održao sam i kratku molitvu, te smo tako započeli. Potom su se predstavili svi članovi pojediničano, a bili su tu i predstavnici pojedinih grupa koje djeluju u župi. Zapravo, sve je to vrlo interesantno. Em, što kroz te susrete učim još bolje njemački jezik, jer ih nastojim što bolje razumjeti, em jer stvarno otkrivam nove obzore u svojem životu, a i u Crkvi kojoj pripadam.

Ova župna zajednica je jako dobro organizirana. Htio bih reći i predobro, ali neću, jer je takva organiziranost u Njemačkoj očekivana i normalna. Dakle, uz već spomenuto pastoralno vijeće koje ima svoga predsjedavajućega i zapisničara, koji su vodili sjednicu, dok smo p. Leo i ja sjedili s njihove lijeve strane, tu je bio i domar crkve, zatim voditeljice vjeronauka za prvopričesnike i krizmanike, voditeljice grupa "Seniori" (stariji članovi župe), "Karibuni" (misijska zajednica), zatim voditeljica zbora i orguljašica, gospođa koja uređuje cvijeće u crkvi, naravno i predstavnik ekonomskog vijeća, čovjek koji već trideset godina župni listić dijeli od kuće do kuće, te još par ljudi koji su tu zbog svojih prijašnjih zasluga ili su članovi više grupa. Sve u svemu, visoki nivo organiziranosti.

Ali gdje je problem u tom savršenstvu? Nema masti da se podmaže stroj. Jedan gospodin je rekao: "Djeca su budućnost naše zajednice. Moramo dovesti više djece u crkvu." On je ujedno organizator dječjih misa, a na zadnjoj je bilo samo troje djece. U biti, koliko sam skužio, dječja misa je tako uređeno da se jednom mjesečno održi posebna služba riječi za djecu, a pred kraj mise se oni vrate u crkvu. Žena spomenutog gospodina je voditeljica ministranata (ministrantica kao što već rekoh).

Starija gospođa (recimo da je prešla svoju 70.) se ubacila i rekla kako je potrebna reklama, a spomenuti čovjek je nadodao, da ništa ne ide bez marketinga. Učinilo mi se to smiješnim, jer znam kako se kod nas u Hrvatskoj okupljaju djeca i mladi: dovoljno je malo igrati s njima nogomet, dati im da imaju svoj zbor, malo im održati sastanak i duhovni nagovor i evo ekipe, poleta. Pa kad dođu hodočašća, vožnje biciklima i sl. odmah su tu. Pokušat ću i ja tako krenuti.

Nego, čitam ovih dana super knjigu Božidara Prosenjaka "Put u središte srca - Intranet". U jednom dijelu je otac izveo sina koji još ide u osnovnu školu na pizzu van. I nastavlja se: "Navečer je Zdenka bila posebno nježna prema svom mužu. Rijetki su bili trenuci kad bi je vidio takvu, Kao da joj nije bio dovoljno dobar ni jedan način kako bi mu ugodila. Prije spavanja položila mu je glavu na rame, zagledala se nekamo daleko i rekla tihim glasom: - Znaš, to je bilo tako lijepo što si izveo Hrvoja. Ne znam kad sam ga vidjela tako sretnog. Tata i sin" - u oku joj je zablistala suza. Marijan ju je zaštitničkim pokretom ruke zagrlio oko vrata. I šutio je. Ništa je nije moglo tako usrećiti kao kad je on pokazivao brigu za njihovu djecu. To ju je pokretalo prema njemu više od svega što se trudio učiniti za nju. Poljubila ga je u ruku."

A u romanu "Svetac i njegov demon" o sv. Ivanu Vianneyu od autora Wilhelma Hünermanna čitam: "Međutim je Vianney pronašao novi put koji će ga približiti župljanima. Zauzeo se za djecu koja u Arsu već dugo nisu imala redovitu obuku. Rano ujutro skupio bi ih oko sebe te ih je poučavao u vjerskim istinama. Pa, kad su djeca kod kuće ushićeno pripovijedala kako je župnik bio blag i prijazan, kao je znao lijepo pričati i kako je najrevnijima dao svete sličice, mnogi su roditelji požalili što su se srdili na njega."

Zanimljivo je kako su svi ljudi osjetljivi na djecu, kako ih vole i kako preko njih drugačije gledaju na sve ljude. Djeca su kao filter za osjećaje odraslih.

Još jedan dan je prošao...

Bože, hvala ti!

Mislio sam kako ni danas neću ništa zapisati, no pretkraj dana su se počele događati zanimljive stvari. Jučer je bila nedjelja, te sam imao misu u Reichenbergu. Na vrijeme sam stigao i sve je prošlo sasvim uredu. Na kraju sam zamolio ministrante (zapravo ministrantice) da napravimo malo liturgijsku probu kako bih ja naučio njihov način služenja kod svete mise. Inače, svaka župa i svaka grupa ministranata obavlja neke čine na svoj način. Ponekad je to uvjetovano zbog same crkve i veličine prezbiterija. Ako ima više mjesta može se više toga učiniti. I mislim da je lakše meni da se njima prilagodim, a i malo sam ih nasmijao pokušavajući skužiti što sve moram raditi i jer su oni meni pokazivali, a ne ja njima.

Nakon mise sam se požurio natrag u Würzburg kako bi stigao barem na kraj mise u Hrvatskoj katoličkoj misiji (HKM). Uspio sam stići i malo pozdraviti ljude. Poznajem ih već od prije jer sam prošlu zimu i proljeće proveo ovdje, ali sad zbog drugih dužnosti više ne stižem na tu misu. Popodne su se opet neke mame našle zajedno i okupile su oko sebe 15-tak djece, te su održali pjevačku probu za ovogodišnje Nikolinje. Proba je bila u prostorijama HKM, pa sam im se malo pridružio. Djeci sam donio jednu veliku bombonjeru. :-)

Navečer sam opet bio u Reichenbergu gdje smo zajedno molili krunicu u klanjanju pred Presvetim. U gradu sam sreo kolegicu koja isto studira teologiju. Hrvatica je, pa smo malo popričali. I tako je prošla nedjelja.

Danas sam pak bio sam neki izvan sebe. Te sve stvari od jučer su mi nekako lijepo sijele, tako da sam skroz svjež započeo dan. No, zapravo sam postao zamišljen. Neki osjećaji su me vukli na sve strane, pa se nisam uspio pravo orijentirati. Jutro sam sudjelovao na svojem prvom samostanskom kapitulu. Govorilo se o uređenju samostanskog parkirališta, o bolesnoj braći i o još nekoliko sitnica. Čini se dugo (dva i pol sata) i dosadno, ali je bilo lijepo osjetiti da pripadam zajednici i da se uvažava i moje mišljenje. Bio sam važan!

Jedan zaručnički par iz Reichenberga mi se mailom javio kako bi željeli obaviti razgovor o vjenčanju, pa sam onda s p. Leom dogovarao što ćemo i kako. To će mi biti prvi zaručnički razgovor. I još k tome na njemačkom.

Neka čudna potištenos mi se nastavila cijelo popodne, pa sam malo prošetao do starog mosta i gledao rijeku Mainu kako teče. Lijepo je vratiti se prirodi, slušati šum vode koja me podsjeća na naše morske Jadranske obale. Bilo je sunčano i lijepo vrijeme. Baš za opustiti se.

Došla je i večer, prošle su i molitve, a ja sam pomalo već mislio u miru ranije na spavanje, onako još uvijek potišten. Pitao sam se što mi je i što to treba značiti. Pitanje sam stavio pred Boga, da vidim hoće li mi dati neki odgovor. A onda me je nazvao Indijac brat Thomas i rekao da će mi doći malo u sobu. On je na gornjem katu u bogosloviji. I tako je došao i pokušao zaliječiti moju potištenost. Na kraju me povukao sa sobom na kat, na rekreaciju - druženje s bogoslovima. I to me uistinu oraspoložilo. Raspričali smo se o nekim teološkim temama i postalo je zanimljivo. Brat Andreas je govorio o seminaru iz kanonskog prava koji je pohađao danas (inače danas su započela predavanja na würzburškom fakultetu) i zainteresirao me za tog profesora. Možda se priključim tom seminaru. To mi je maknulo jedan kamen sa srca, jer još ne znam što će izići iz mojeg razgovora s profesorom kod kojeg pišem doktorat, a razgovor smo zakazali tek za sljedeći utorak.

I ostala mi je samo da još izmolim krunicu pred spavanje. Pošao sam u kapelicu i tamo me pred kraj molitve našao brat Gerhard. On je već stariji svećenik, rekao bih da ima preko 60 godina. Povjerio mi se rekavši da želi osnovati Vojsku Bezgrešne i konačno pokrenuti karizmu sv. Maksimilijana Kolbea u Njemačkoj. Pitao me koliko sam ja s time upoznat, a kad sam rekao da je kod nas to već pokrenuto, klimnuo je zadovoljno glavom. Bar mi se tako čini.

I eto, pred kraj dana, Gospa me potaknula da se trgnem, da uvidim koliko ima još posla, a ja se prepuštam potištenosti. Stariji svećenik mi govori kako želi pokrenuti velike stvari i da računa na nas mlađe. Velike su to riječi i želje, i osjećam u njima snagu i poticaj. Nadam se da ćeš nas, Bože, blagosloviti i usmjeriti pravim putem.

Evo i moje jučerašnje propovijedi:

12.10.2008. - 28. Sonntag im Jahrekreis, Jahre A

Liebe Brüder und Schwestern!
Jesus spricht wieder vom Himmelreich. Das ist von Anfang an sein Job – das Himmelreich zu verkünden. In Matthäus Evangelium lesen wir: „Von da an begann Jesus zu verkünden: Kehrt um! Denn das Himmelreich ist nahe.” Das ist das Zentrum aller Evangelien. Das ist der Mittelpunkt des Lebens Jesu. Das soll der Mittelpunkt unseres Lebens sein. Das Himmelreich!

Aber was ist das Himmelreich? Vielleicht haben wir schon einige Antworte für diese Frage. Wir sagen, dass Himmelreich ist im Himmel und wir kommen dorthin, wenn wir gestorben sind. Oder, das Himmelreich ist, wenn wir mit Gott sind. Aber wie groß ist Himmelreich? Wie breit? Wie hoch? Wie viel Menschen werden dort kommen? Oder, warum gehen wie dorthin? Was können wir dort sehen? Für diese Fragen haben wir keine automatischen und einfachen Antworten.

Die alten Israeliten, die in Jesu Zeit und noch vor ihm gelebt haben, dachten, dass das Himmelreich ihr Königreich Israel ist, weil Gott den König David erwählt hat. Sie haben dem Gott den Tempel in Jerusalem gebaut und Gott war in diesem Tempel. Aber ihr Königreich hat nicht die lange Zeit gedauert. Sie haben gegen Gott gesündigt und er hat andere Völker geschickt, ihr Königreich zu zerstören. Von dieser Erfahrung haben sie gelernt, dass das Himmelreich nicht auf der Erde möglich ist.

Wir haben noch ein Beispiel mit Pharisäern und Schriftgelehrten. Sie haben gedacht, dass sie das ganze Gesetz, alle Regeln, die in dem Alten Testament stehen, erfüllen müssen und dann wird das Himmelreich kommen. Aber, das war auch nicht genug.

Jesu sagt etwas anderes: „Mit dem Himmelreich ist es wie mit einem König, der die Hochzeit seines Sohnes vorbereitete.“ Etwas Ähnliches sagt auch der Prophet Jesaja in der ersten Lesung: “An jenem Tag wird der Herr der Heere auf diesem Berg - dem Zion - für alle Völker ein Festmahl geben mit den feinsten Speisen, ein Gelage mit erlesenen Weinen, mit den besten und feinsten Speisen, mit besten, erlesenen Weinen.“

Das Himmelreich ist wie ein Festmahl oder eine Hochzeit. Das ist nicht schwer zu verstehen. Was machen wir bei einem Festmahl? Wir singen und scherzen. Wir trinken etwas Gutes und essen leckeres Essen. Wir sind froh und denken nicht über Problemen oder unseren alttägliches Job. Bei einem Festmahl sind alle gleich und alle sitzen zusammen. Und bei Hochzeit sind wir besonders froh, wegen des jungen Ehepaares, das in große Liebe ist. Und wir möchten Anteil an dieser Freude und Fröhlichkeit haben.

Es ist gleich mit dem Himmelreich. Gott bereitet das Festmahl seines Sohnes Jesus vor. Er ruft uns alle. Wie der Prophet Jesaja geschrieben hat: „für alle Völker“. Und wir müssen nicht lange warten, weil das Himmelreich nicht weit von uns ist. „Denn das Himmelreich ist nahe.”, sagt Jesus. Wie wissen wir das? Es ist noch geschrieben: „Gott, der Herr, wischt die Tränen ab von jedem Gesicht. Auf der ganzen Erde nimmt er von seinem Volk die Schande hinweg. Ja, der Herr hat gesprochen.”

Wenn wir die Tränen vom Gesicht unserer Nächsten abwischen, dann ist das Himmelreich da. Wenn wir von unserer Nächsten die Schande hinweg nehmen und anderen Menschen helfen, wenn sie schwach sind, dann ist das Himmelreich da. Wenn wir unser Leben für anderen geben, wie das Jesus auf dem Kreuz gemacht hat, dann ist das Himmelreich uns nahe.
Das Himmelreich hat mit Jesus begonnen. Wir müssen nicht mehr warten, oder erst gestorben sein, dass wir in das Himmelreich eintreten können. Das Himmelreich beginnt schon in der Eucharistie, an diesem Altar, wo wir uns mit Jesus schon treffen. Hier beginnt schon Vaters Festmahl, zu wem wir alle eingeladen sind.
Und mit Paulus, kann ich am Ende sagen: „Mein Gott aber wird euch durch Christus Jesus alles, was ihr nötig habt, aus dem Reichtum seiner Herrlichkeit schenken. Unserem Gott und Vater sei die Ehre in alle Ewigkeit! Amen.“

Volksblatt, 10.10.2008.

Volksblatt, 10.10.2008., 42. str.

Izašao sam u gradskim novinama!

Prijevod:
REICHENBERG (mr) Konrad Martin je predao franjevcu Ivanu Penavi župničku dužnost za katolike u crkvenoj zajednici Reichenberg sa Alberthaudenom i Lindflurom. Jedno olakšanje za Martina i kontinuirana dužobrižnička skrb za Reichenberg odigralo je svoju ulogu kod ove izmjene. Penavu (lijevo) je u njegovu službu uveo fra Leo Beck (desno), provincijski ministar franjevaca konventualaca u Njemačkoj. Penava (26) dolazi iz Hrvatske i u Würzburgu piše svoje doktorat iz pastoralne teologije. Rastanak župnika Martina s Rechenbergerima je dogovoren za njegov 75. rođendan u siječnju i za 50. obljetnicu svećeništva u ožujku. Martin ostaje do proljeća 2009. župnik u Kisstu. FOTO ROBERT MENSCHICK

Danas sam završio i drugi intervju za naš časopis "Veritas". Ovaj intervju je vezan uz posadu riječnog broda "Sveti Nikola" koji sam posjetio u prošli petak. Nadam se de će biti zanimljiv svim čitateljima jer smo razgovarali o Vukovaru i riječnom brodarstvu u Hrvatskoj.

Jučer su bogoslovi, s kojima živim u ovom samostanu, bili na bazenu. Danas su pak otišli svi zajedno na susret mladih u mjesto Brieskastel još sjevernije od nas ovdje. Uglavnom, volio bih da sam mogao i jučer i danas s njima biti. No, čovjek ima svoje dužnosti pa više ne može kao prije. Zato sam barem imao misu s njima danas. Čak sam i malo i propovijedao na njemačkom.

Proslavili smo danas i dva imendana - p. Leo i fra Angelus. Njihova imena su vezana uz prve franjevce mučenike u Maroku. Oni su pokušali muslimanima prije 800 godina navijestiti evanđelje, ali nisu dobro prošli. Vjerujemo da su već u nebu i častimo ih kao mučenike vjere.

Još nešto - napisao sam dana i propovijed na njemačkom za sljedeću nedjelju. P. Leo mi ju je korigirao tako da sam već spreman za nedjelju. Sutra je na redu preseljenje iz sobe u klerikatu u ovu samostansku. Nadam se da neće predugo trajati.

Četvrtak, 9.10.2008.

Odiseja "Reichenberg" se nastavlja.

Jutros sam uspio po prvi put i u ovom samostanu prespavati molitvu. Budilica je zazvonila, ali ona misao "još samo minutu" me zadržala još 45 minuta u krevetu. A baš sam sinoć ranije legao.

Prijepodne mi je prošlo u završavanju intervjua, kojeg sam odmah poslao na autorizaciju. I začudo, nisam morao dugo čekati, a stigao mi je autorizirani primjerak. Predvečer sam se uputio u Reichenberg. Ovaj put mnogo ranije jer je prošli put bio zastoj na cesti. Stigao sam na vrijeme i polako se pripremao za prvu svetu misu na njemačkom koju ću sam voditi.

Ljudi su ovdje stvarno jako dobri, otvoreni i jednostavni. Kućepazitelj i njegova žena, koji žive u stanu u sklopu crkve, su se vratili nekoliko dana ranije s odmora. Gospođa je već mela lišće oko crkve kad sam došao, a poslije je zalila i cvijeće u crkvi. Kaže: "Devet dana je prošlo. Nije to puno, ali treba malo zaliti."

Jedna gospođa je sve pripremila u sakristiji, po napucima što ih je imala zapisane u bloku papira. Nema pogreške. Pridružili su se budući krizmanici i njihova vjeroučiteljica. Došla je i orguljašica i još 15-tak ljudi. Bilo je lijepo. Još moram dosta vježbati njemački. Izgledam smotano kad zapnem na jednoj riječi, pa se moram ispravljati. Nadam se da se Bog ne ljuti. Barem ne previše.

Poslije mise je bila proba zbora, na koju sam samo kratko provirio. Imaju jako veliku i lijepo uređenu arhivu s kopijama pjesmama i notama. Predstavila mi se i gospođa koja uređuje cvijeće u crkvi. Jedna je gospođa na kratko uletila i ispričala se da će kasniti jer je došla dostava za trgovinu koja u suradnji katoličke i evangeličke strane skuplja novac za pomoć misijama u svijetu. To je neka ekumenska organizacija, pokušali su mi objasniti. Obećao sam da ću sljedeći put ostati na zboru. Moram i ja malo vježbati pjevanje.

Na povratku sam natočio benzin. Zanimljivo je da benzinska daje "na veresiju" - ispisali su račun koji sam ja onda potpisao i spremili su ga pod "samostan". Pa kad dođe kraj mjeseca, netko iz samostana plati sva punjenja. I to je lijepo. U samostanu sam sreo nekoliko braće u blagovanici. Sjede uz grickalice i pivu pa malo ćakulaju. Popričali smo, a ja sam se ubzo povukao i popeo u klerikat gdje su studenti. Jučer se vratio fra Thomas, koji je rođeni Indijac, ali je član austrijske delegature, pa smo malo s njim pričali. Dogovorili smo da ću sutra imati misu njima, studentima u 6.45 ujutro. Valjda neću opet prespavati. :-)

Posjet Hanauu

Oltar u kapelici Hrvatske katoličke misije Hanau. Preuzeto s www.ofmconv.hr

Posjetio sam fra Ivana Kovačevića u Hanauu

Pomalo i život ovdje poprima svoju rutinu. Ponovno sam bio na molitvi u 6.10, pa na misi u 6.45 sati. Danas sam nastavio skidati intervju s diktafona. Nisam neki stručnjak u brzom pisanju pa mi to i ne ide najbrže. Potom smo fra Leo i ja napravili raspored misa župe Reichenberg za sljedećih mjesec dana. Župnik je već prije primio dosta misnih nakana, pa smo sada samo odredili koji dan će biti koja kako bi raspored mogao biti objavljen u župnom listiću. Napisao sam i jedan tekst u kojem sam kratko predstavio sebe i svoj dosadašnji život.

Popodne sam pošao u Hanau, mjesto stotinjak kilometara udaljeno od Würzburga u kojem ja živim. Išao sam vlakom u posjet fra Ivanu Kovačeviću, našem hrvatskom misionaru. Ponio sam mu i kalendare za 2009. godinu što ih je naručio u našem "Veritasu", a uz to i rokovnik naše Provincije sv. Jeronima. Jako se obradovao kad me vidio, jer je zapravo po cijele dane sam na stanu. Prilično je bolestan pa se ne smije puno kretati, a ljudi dođu tek navečer na misu. Uostalom, i da mu ljudi dođu češće, opet je sam kao svećenik tamo, pa mu je bilo drago da sam naišao.


Na slici lijevo je o. Đuro Hontić, naš provincijal, a desno je o. Ivan Kovačević. Slikano prije godinu dana. Preuzeto s www.ofmconv.hr

Bio je to malčice i službeni posjet jer sam morao potpisati i neke papire jer sam bio tamo na zamjeni prije mjesec dana. No, to smo brzo riješili. U šest je započela krunica, a u pola sedam sveta misa. Došlo je 15-tak ljudi koji su se poslije zadržali u dvorani na kratkom druženju uz nešto narezanog i palačinke. Ljudi se jednostavno vole družiti, a ni meni to nije problem. :-)

Na povratku sam na kolodvoru nekom mladom Talijanu pomogao kupiti kartu. Došao je avionom curi koja studira u Würzburgu u posjet.

Ponedjeljak, 6. listopada 2008.

Generacija II nešto objašnjava prije nastupa. Preuzeto s http://www.facebook.com

Iako mi se na prvi pogled čini kako je prošao još jedan beznačajan dan, ipak sam i danas nešto napravio.

Kao prvo imali smo zajedničku molitvu Službe čitanja u 6.10 sati, a potom i svetu misu s molitvom Jutarnje. Preko dana sam skidao s diktafona novi intervju za naš list "Veritas".

Surfajući malo internetom bio sam na stranicama naše Tajči koja sada po Americi radi nove glazbene turneje, sa svojim originalnim pjesmama posvećenim vjeri - http://idobelieve.com/ i http://tajci.net/, nas Facebooku sam otkrio da postoji i njezina grupa "Tajči" i njezin profil.

Na proslavi poslije moje mlade mise svirao je i pjevao bend "Novo svitanje" te sam se nedavno i u njihovu grupu na Facebooku učlanio, a preko njih sam došao i do profila svoje Generacije II koji s njima pjeva i svira. :-)

Popodne sam dao izraditi nekoliko fotki s onog susreta na brodu u petak, pa sam ih ponio na poklon onom starom lađaru koji me je dovezao u petak. Malo sam se zadržao u njegovoj obitelji i na kraju smo se zajedno pomolili onako kako oni to rade svaku večer sa svoje četvero djece.

Mi smo u samostanu navečer u 18 sati imali molitvu za mir u svijetu i večernju molitvu. Eto, ipak sam i danas našao nešto vrijedno za spomenuti. Skoro sam zaboravio - upravo sam pregledavao mail i stigla mi je poruka od profesora kod kojeg pišem doktorat. Počinje novi semestar i, kako pjeva Bare, vrijeme je da se krene.

Malo ljubavi i pažnje.

Preuzeto s http://public.carnet.hr

Jutros je započeo prvi dan operacije "Reichenberg".

U samostanu sam po prvi puta sudjelovao na zajedničkoj jutarnjoj molitvi koja je bila u 7.15 sati. Poslije sam se još malo spremao za prvu svetu misu koju ću predslaviti na njemačkom. Doručkovao sam i imao susret s p. Leom koji mi je dao korigiranu moju propovijed. Zamolio sam ga za ispovijed.

Sveta misa u mjestu Reichenberg je započela u 10 sati. Kad sam poslije malo razmislio uvidio sam kako je misa bila jako jednostavna i puna spontanosti, baš onako kako sam navikao kod nas u zagrebačkim Mikulićima. Nekoliko ljudi je vrlo aktivno angažirano i u biti su oni vodili dosta stvari. Jedna je vjeroučiteljica za vrijeme prinošenja darova dovela nekoliko djece koji su svoje košarice s jesenskim plodovima stavili pred oltar. Bilo je to skroz jednostavno. Na kraju mise sam blagoslovio jedan bračni par koji je slavio 50. godišnjicu braka. Zar to nije lijepo?

Jedino sam ja bio prilično ukočen jer sam nastojao što točnije izgovoriti njemačke riječi. Najveći problem mi je bilo to što sam svoju propovijed pripremio na temelju nedjeljnih čitanja, a p. Leo je čitačima dao čitanja od mise zahvalnice za plodove žetve. Danas se slavila misa zahvalnica za plodove žetve, no u direktoriju, u kojem stoji raspored misnih čitanja, piše da su čitanja od nedjelje. No, nema veze, rekoh ja sam sebi - ipak je čovjek pročitao moju propovijed, korigirao ju i čak rekao da je vrlo dobra. Pa, onda sam je u miru propovijedao. Naravno, uz nešto mucanja i krivo izgovorenih riječi. A šta ćeš? Moram više vježbati.

Poslije su nas vjernici počastili ručkom koji je povodom mise zahvalnice organiziran u župnim prostorijama. Upoznali su me donekle i sa situacijom u njihovoj župi. Održali smo i kratki sastanak p. Leo i ja s dvojicom Nijemaca koji voditelji župnog pastoralnog vijeća i drugih župnih zajednica.

Popodne sam s još trojicom Poljak, naših bogoslova, otišao malo u šetnju prirodom. Naišli smo na neku staru kuću, koja više liči na mali dvorac s visokim tornjem. Bilo je otvoreno za posjetitelje pa smo se popeli gore i imali lijep pogled na grad. Tako sam otkrio još jedno mjesto gdje mogu povesti goste kad mi dođu u posjet. Zanimljivo je otkriti takva mjesta, kraj kojih obično prođemo autom misleći da nisu nešto posebno.

Navečer sam se vratio u Reichenberg kako bih vodio krunicu i klanjanje pred Presvetima. I tad sam doživio jedno novo iskustvo molitve. Kasnio sam na taj susret jer je na cesti bio zastoj. Pomisli sam da su ljudi već započeli krunicu, pošto je rečeno da će biti točno u 18.00. Ulazeći autom u uličicu gdje stoji crkva vidio sam dvoje ministranata kako stoje na cesti pred crkvom i čekaju me u ministrantskim odijelima. I ljudi su bili pred crkvom i čekali me. Svi su bili jako radosni i nije im smetalo što sam kasnio. Pretpostavili su da je gužva krivac za to.

Ušao sam u sakristiju i gdje me već sve čekalo spremno - roketa na stolu, ministraniti s kadionicom i tamjanom, zapravo ministrantice :-), orguljašica koja je htjela još jednom vidjeti popis s pjesmama i još jedna gospođa, valjda sakristanka, jer me pitala što je još potrebno. "Veo", kažem ja, "ali to tek na kraju". "Uredu", odgovori ona. I tako smo krenuli. I tad je počelo.

Čim smo zakoračili u crkvu, u kojoj je jedino svjetlo nad oltarom uključeno bilo, osjećao sam se kao kod kuće, kao u nekoj našoj crkvi u Hrvatskoj, kao da sam to već nekad radio. Skroz mirno sam pristupio oltaru znajući da neću sve učiniti onako kako su oni navikli, ali siguran u sebe da znam što radim makar mi je sve novo - i ljudi i mjesto i jezik i običaji.

Izložio sam Presveto i započeo moliti krunicu. Kako mi je odjednom bilo lijepo ponavljati Zdravomarije, makar osjećajući da pomalo griješim u izgovoru. Ali svakim novim zazivom kao da sam sam sebe ispravljao, želio sam da me ljudi bolje čuju i razumiju. Sad mi se čini kao da sam brusio neki kip ili čak dijamant, jer sam stalno govorio isto, a opet sam se sve više drugačije osjećao. Bivao sam sve opušteniji i mirniji, pa sam pretkraj čak i napamet molio, bez gledanja u molitvenik.

Kako je to lijepo kad se ljudi okupe na molitvu i na njima vidiš da to stvarno žele. Da te čekaju. Da te trebaju. Večeras s njima sam osjetio ljubav i pažnju koju su mi pružili i koju pružaju Bogu u molitvi i svojem radu. Do sad mi se činilo da su svi Nijemci hladni i disciplinirani, a neki svećenici su me upozoravali kako su oni itekako strogi u svojim stavovima prema župnicima. Danas sam osjetio i drugu stranu. Čini mi se da sam među njima bio kao jezgra u srcu stanice, jer oni su već imali sve raspoređene službe, svatko je znao što radi, ali nisu počinjali bez mene. A ja nisam skoro ništa ni rekao po svojem dolasku, već je sve teklo samo od sebe.

I dok sam večeras s braćom u samostanu molio večernju molitvu osjetio sam kako mi je ritam izgovaranja Zdravomarija na njemačkom jeziku ostao na ustima, te sam ovaj put puno lakše molio i psalme. Kao da je sve sjelo na svoje mjesto. Sjetio sam se onih večeri koje sam provodio u novicijatu na Cresu. Jednako je rano padao mrak i zbog velikih samostanskih hodnika bilo je prilično hladno. Grijala me vunena vesta ispod habita i ta mirna lagan molitva u polutamnoj crkvi ili kapelici. Mir. Tišina. Lagani koraci bez žurbe. Sve mi se odjednom vratilo, ili bolje rečeno spojilo s ovim današnji osjećajima.

sv. Franjo

Naslikao Zvonimir Penava

Došao je i blagdan sv. Franje.

Kako sam jučer bio na onom sastanku sa župnikom, kod kojeg ću biti na ispomoći, tako nisam stigao sudjelovati u obredu preminuća sv. Franje. To je obred u kojem se sjećamo njegovih zadnjih trenutaka života, okruženosti s braćom, i njegovih zadnjih riječi. S tim obredom obično počinje slavlje blagdana sv. Franje.

Danas sam se priključio svetoj misi u 8.30 sati koju je vodio o. Richard. Nije bilo jako puno ljudi. Čitao sam evanđelje i molitvu vjernika na njemačkom. Pomalo se navikavam na to.

Zanimljivo je da sam baš danas povirio u svoj poštanski pretinac i našao jedno pismo. Stigla mi je pozivnica od s. Kolete, klarise. On je Hrvatica, ali se prije nekoliko godina priključila jednom njemačkom samostanu ovdje u blizini. Slučajno sam s nekim svećenicima prije više do pola godine bio kod nje u posjeti. Sad mi javlja da će imati i službenu proslavu prelaska u taj njemački samostan, pa me poziva. Nadam se da ću moći doći.

Samo nekoliko sati poslije javila mi se SMS-om jedna sestra klarisa iz zagrebačkih Mikulića. Samo mi je čestitala blagdan našeg sv. Franje. Mene je razveselilo to što me se sjetila. Javio sam joj vijest o s. Koleti, pa se i ona razveselila da je bar netko ostao s njom u kontaktu, pošto one kao klarise koje žive u zatvorenom samostanu ne mogu često i puno komunicirati s ljudima izvan samostana.

Ostatak dana sam se useljavao u novu sobu, malo je razmještao i k tome napisao svoju propovijed na njemačkom. Dao sam je o. Leu na korekturu.

Navečer smo, nakon večernje molitve imali zajedničko druženje u samostanskoj blagovaonici. Ponio sam svoj laptop i prikazivao slike sa svoje mlade mise. Malo su me zafrkavali i smijali se, ali vjerujem da im je uglavnom bilo drago. Mislim da je uredu malo animirati ta naša druženja da ne ispadne da samo sjedimo i pričamo. Meni je bilo lijepo.

Njemačka

Preuzeto s http://www.weltkarte.com

Eto mene konačno natrag u Njemačkoj.

Nakon dvanaestosatne vožnje vlakom preko Münchena, stigao sam u Würzburg. Taman je počela sveta misa pod kojom je brat Andreas položio svoje svečane zavjete. I on je postao punopravni član našeg Reda. Jako se iznenadio kad sam mu kod pružanja mira pružio ruku, jer me nije vidio na početku mise. I druge sam iznenadio svojim dolaskom. He-he.

Jučer mi se telefonski javio kapetan Tomislav Benić s broda sv. Nikola u vlasništvu Dunavske plovidbe. Taman su u prolazu kroz Würzburg, pa bi se mogli sresti. Već nekoliko mjeseci, od kad sam čuo da oni ovuda plove, dogovaramo taj susret. I tako sam danas požurio s ručka do njih. Zamolio sam jednog starog lađara da me autom odveze do njihovog pristaništa, a pridružio nam se i župnik Hrvatske katoličke misije. Uglavnom, ljudima, njima dvojici na brodu, je bilo jako drago što smo ih posjetili. To je prvi brod koji ovim vodama Reine i Maine plove pod hrvatskom zastavom. Lijepo smo porazgovarali i fotografirali se za uspomenu.

Vrativši se natrag u samostan pošao sam s njemačkim provincijalom na sastanak s župnikom kojem ću pomagati na župi. Uz svoj rad na doktoratu bit ću angažiran i u jednoj maloj filijali, ovdje među Nijemcima. Razgovor je potrajao tri sata jer je župnik točno, točku po točku želio znati što ću i kako raditi. A ja još umoran od puta, a sve na njemačkom. No, uglavnom je bilo veselo jer je s nama bio još jedan svećenik i gospođa koja vodi administraciju. Uspio sam ih uglavnom razumijeti i nasmijati se koji put s njima. Dakle, u nedjelju me čeka prva sveta misa u novoj župi i propovijed na njemačkom. Huh!!!

I za kraj, nakon kolača od luka i mladog vina što su mi roditelji brata Andreasa servirali, sreo sam na samostanskom hodniku brata Siriaca iz Indije, pa smo malo pričali na engleskom koji mi se sve više mješa s njemačkim. Strašno! Ali njemu je bilo drago malo pričati na engleskom. Ima onaj smješan indijski naglasak, kao onaj Indijac u Simpsonima.

A sad na prvo spavanje u novoj sobi. Više nisam u klerikatu gdje sam bio kao bogoslov, već sam sada u samostanu, kat niže. Eto.

Sad sam se sjetio da sam sve ovo doživio i proživio baš danas, na dan ujedinjenja Njemačke. Prošlo je točno 18 godina od tog događaja. A prije pet godina sam bio u Švicarskoj baš na dan njihove nezavisnosti 1.8. Vidiš, nešto se blagdani lijepe za mene.

Zavjeti i djeca

Danas su tri brata produžila svoje jednostavne zavjete na još jednu godinu.

Svetom misom na kojoj je sudjelovao i naš general Reda započeli smo rad našeg duhovnog kapitula. Na misi su tri brata produžila svoje zavjete iliti obećali da će još godinu dana živjeti u čistoći, bez vlasništva i u poslušnosti. Svoje ruke, a time i svoje zavjete su položili u ruke našeg generala. Poslije je general podsjetio svu braću da se polaganjem zavjeta ne ulazi u provinciju, nego u Red. Htio je naglasiti kako trebamo imati širinu u svojem životu, shvatiti internacionalnost Reda i crkvenost Reda. Polaganjem zavjeta ja sam prvenstveno postao dio Reda, a tek onda provincije.

Na kapitulu smo raspravljali o našem apostolatu - Franjevački svjetovni red, Franjevačka mladež i Vojska Bezgrešne. General je spomenuo kako je već sam bratski život naš apostolat. To je sam sv. Franjo naglašavao. I s time trebamo početi.

U radu po grupama je bilo zanimljivo doživjeti kako svoje iskustva iznose starija braća koja su započela organizaciju Franjevačke mladeži kod nas i ona braća koja su puno mlađa pa su do nedavno bili članovi Franjevačke mladeži i iz nje došli u samostan. Ispada da su ovi mlađi plodovi rada ovih starijih.

Popodne sam krenuo u grad kupiti neke knjige i na Trgu sa naišao na jednu časnu sestru. Ona me podsjetila da je danas blagdan Male Terezije od Djeteta Isusa i da je kod nih sveta misa koju predvodi moja Generacija broj dva. Na misi će sudjelovati vrtička djeca. I tako sam ostavio šoping i pošao sa sestrom. Generacija se iznenadio moji dolaskom, a obojica smo se iznenadili reakcijama male djece za vrijeme mise. E, bilo je baš kao u vrtiću - djeca veselo i glasno pjevaju, vrpolje se i glasno komentiraju da ih čuju i roditelji i mi na oltaru. Svi su bili sretni, pogotovo roditelji.

Poslije sam ipak obavio šoping, te posjetio baku i tetu, te još otišao malo kući do mame i tate. Sutra planiram putovati za Njemačku, pa sam se morao pozdraviti s njima. A i ovih par prethodnih dana smo imali Simpozij o posljednjih 100 godina naše Provincije pa nisam ništa stigao. Čak ni blog napisati.