Vukovaru!
utorak, 18.11.2008.
Na palubi broda: o. Paško Mandurić, kap. Tomislav Benić, o. Ivan Penava i kap. Slavko Olić
Razgovor s posadom riječnog broda „Sveti Nikola“ u vlasništvu Dunavske plovidbe - Vukovar
- objavljeno u časopisu "Veritas - glasnik svetog Antuna", broj 11 (521) studeni 2008.
Razgovarao: o. Ivan Penava
I opet Dunavom plove brodovi
Jedna pitalica: oni putuju od Crnoga do Sjevernog mora, na Dunavu se osjećaju kao kod kuće, a štuju sv. Nikolu. Tko su oni? Odgovor nije težak: hrvatski lađari. Već pomalo zaboravljeno zanimanje, ali ne zato i manje atraktivno. S planovima o izgradnji kanala Vukovar-Šamac hrvatsko riječno brodarstvo ponovno dolazi u središte hrvatski gospodarskih kretanja.
Može li se vukovarska luka 17 godina nakon junačke obrane pokrenuti? Mogu li Hrvati na svojim lađama ploviti europskim rijekama, a ne uvijek raditi za druge? Na ta i druga pitanja, odgovore smo potražili na jednoj riječnoj benzinskoj postaji na rijeci Maini, kod grada Würzburga, tamo negdje daleko, na sjevernu Njemačke. S nama su u društvu kapetani Tomislav Benić i Slavko Olić.
kap. Olić i kap. Benić
Kapetane Benić, riječni brod „Sveti Nikola“ je prvi brod u povijesti koji pod hrvatskom zastavom vozi ovim zapadnim dijelom Europe, točnije rijekama Rheinom i Mainom. Prepoznaju li to ljudi, pitaju li se čija je to zastava?
Bilo je stvarno interesantno prvo putovanje s hrvatskom zastavom jer su nas svi gledali. Iz daleka svi misle da je to nizozemska zastava, ali kad dođu bliže i vide šahovnicu, tada se začude, bude im interesantno. Pitaju otkud sad to. Malo im je naziv „Sveti Nikola“ čudan i pitaju što to znači. Koliko možemo njemački mi im kažemo da je to „Sankt Nikolaus“.
Zašto se vaši brodovi zovu baš po svecima?
To je bila ideja gazde Slavka Sokola, koja je po meni sasvim ispravna, pošto smo prvi s hrvatskom zastavom koji plovimo ovim rijekama. Makar ima i hrvatska tvrtka „Dunavski Loyd“ koja plovi uglavnom Dunavom i Savom, ali mi smo prvi koji smo krenuli na Mainu i Rheinu. Zato je gazda odlučio da se brod zove po svecu zaštitniku nas lađara, a sv. Filip i Jakov, naziv drugog broda, su zaštitnici grada Vukovara. Uskoro nam dolazi i treći brod koji će se isto zvati po nekom svecu. Mislim sv. Petar i Pavao.
Imate li neku pobožnost prema sv. Nikoli?
Kao prvo dolazimo iz sredine gdje se dosta drži do katoličkih vrijednosti, iz Davora, iz mjesta koje je 100% katoličko. To nam je i tradicija da štujemo sv. Nikolu zaštitnika nas lađara. Ovo nam je prva godina i već smo razgovarali s gazdom kako ćemo proslaviti sv. Nikolu. On planira da pred Božićne blagdane, na samog sv. Nikolu, dođemo u Vukovar i da tamo to na neki način obilježimo i proslavimo.
Odakle dolaze zaposlenici na vašim brodovima?
Na brodovima smo uglavnom mi iz Davora, a ima jedan dečko iz Siska. Imamo i četiri dečka iz Vukovara koji su početnici i nisu još bili u ovim vodama. Oni su još na početku pa se snalaze pomalo i uče od nas starijih.
Koliko su stari ti Vukovarci?
To su mladi dečki, samo jedan je oženjen. Uglavnom su 21 i 22 godine stari. Za vrijeme rata su bili prognanici oko Poreča i sad su se vratili kući. Nastavljaju borbu za život i egzistenciju, pa su se dečki odlučili za brodarstvo.
Koliko je brodarska tradicija razvijena u Vukovaru?
Sam Vukovar, iako je na Dunavu nema tu brodarsku tradiciju. Interesantno im je vidjeti novu firmu i brodove, ali ta lađarska tradicija nije baš prepoznatljiva u Vukovaru. Uvijek je Sisak bio središte brodarstva.
kap. Olić
Prepoznaje li se u Hrvatskoj riječno brodarstvo kao gospodarska grana koja ima budućnost? Postoje li neki planovi za razvoj brodarstva?
Baš sam neki dan gledao našu televiziju i bila je emisija o Savi i povezanosti plovidbe između Dunava i Save. Za sad se stalno spominju obećanja kopanja tog kanala Dunav-Sava. Spominje se da ćemo i mi mlađe generacije jednom zaploviti tim kanalom. Time bi se vezala odmah i Bosna na to. Izlaz bi bio kod Bosanskog Šamca u kojem je već prije rata bila izgrađena luka. Trenutno je u Slavonskom Brodu već izgrađena luka. Čak se spominje da bi u našem Davoru bio baziran jedan ogranak te luke. A tu je i stara luka u Sisku. Tako da se sve nadamo da će to krenuti, protok tih roba.
Koliko vam vremena treba od Hrvatske do Nizozemske?
Od Vukovara do Njemačke nam treba jedno šest-sedam dana, i ovaj dio nam treba jedno osam dana i još pet do Nizozemske. Uglavnom 25 do 30 dana, jer sve ovisi o vodostaju.
Koliko uspijevate ostati povezani sa svojim obiteljima?
Hvala Bogu imamo te mobitele, pa se kontaktiramo i čujemo. Sa ženom Slavicom imam četvero djece: Saru, Martina, Ivana i Emanuelu, i oni pitaju svaki dan kad ćemo doći. Onda kad ne stignem kako sam obećao oni kažu: „Tata, opet nas lažeš. Rekao si doći ćeš za tjedan dana“, a dođeš za dvadeset dana jer dogodi se neki zastoj u plovidbi, pa se produži još koji dan. Hvala Bogu, djeca ko djeca čekaju svoje najmilije.
g. Žuljević, kap. Olić, kap. Benić i o. Paško
Spomenuli ste zastoj. Gdje je najteže ploviti?
Sad smo konkretno imali problema na Dunavu jer ima mali vodostaj, pa smo morali malo čekati da možemo proći na nekim mjestima zbog gaza. U tim situacijama je najteže kad je voda mala, a kad je prevelika onda ne možemo proći zbog mostova.
Gdje Vam je najljepše voziti? Gdje je najljepši krajolik?
Pa, nekako nam je najljepše na Dunavu. Pogotovo kad krenemo nizvodno jer znamo da idemo kući. Ima jedna dobra poštapalica među nama lađarima kad se vratimo s Rheine na Dunav, onda kažemo: „E, hvala Bogu sad smo došli kući“. Makar nam je još daleko do kuće, ali tu smo bliže, jer smo na Dunavu.
(U ovom trenutku nas je gazda Slavko Sokol prekinuo telefonskim pozivom na mobitel, pa se kapetan Benić javio.)
Kapetan Benić: Halo pozdravljam. Tomislav je. Bog! Dobro sam, ali si me malo prekinuo u intervju. No, oprostit ću ti ovaj put (smijeh). Ništa, ništa. Neka, hvala Bogu, netko mora i raditi. Odlično. Sve je uredno, hvala Bogu. Ne treba ništa. Hvala, pa se čujemo. Gazda vas sve lijepo pozdravlja, i drago mu je da ste došli kod nas.
Zahvaljujemo se gazdi na pozdravima i nastavljamo s razgovorom. Plovite li južno kroz Vojvodinu i Srbiju?
Ja sam išao nekoliko puta do Novog Sada, ali sam tek nedavno išao prvi puta do Rumunjske. Interesirao me onaj dio Đardapa, jer nisam nikada tuda prolazio. Mogu reći da sam se oduševio s tim dijelom Đardapa, i da je to nešto prekrasno za vidjeti.
Je li bilo kakvih provokacija zbog hrvatske zastave?
Nismo imali nikakvi problema. Zastava se vijorila bez problema cijelim putem, pa i kroz Beograd i Pančevo. Morali smo stajati zbog revizija carine i policije, ali nije bilo nikakvih problema. Imali smo čak jednog čovjeka koji nas je vodio od Novog Sada do Rumunjske. Fin čovjek, profesionalac, lađar. Svaka čast.
Kakav kontakt imate s Hrvatima koji žive vani?
Sretnemo se nekada. Točno se prepoznaju naši ljudi kad vide našu zastavu i ime. Evo, zadnji kontakt smo imali u Nizozemskoj. Bio je vikend kad smo prolazili. I kad je jedan čovjek izletio, jer je vidio hrvatsku zastavu, bilo je to nešto fenomenalno za vidjeti. Čovjek je trčao za nama jedno 200 metara i mahao nam. Ljudima je predrago kad vide našu zastavu. I ovdje na Maini se odmah vidi tko je Hrvat. Čim vide hrvatsku zastavu to se odmah maše i to je nešto prekrasno za vidjeti.
kap. Olić i kap. Benić
Uspijete li gdje stati na koji sat i malo obići koji grad?
Zadnje smo malo duže stajanje imali u Antwerpenu gdje smo čekali utovar. Srećom, ovo je malo manji brod, pa su nas pustili da uđemo s njime u grad.
Naiđete li kada u katoličku misiju?
U Regensburgu znamo gdje je i kad smo tamo nedjeljom naiđemo na misu. A sad pošto smo vas upoznali i ako bude prilika, naići ćemo i ovdje u Würzburgu.
Zahvaljujemo Vam se što ste imali vremena i zbog nas nakratko zastali na svojem putovanju!
Drago mi je, čast i zadovoljstvo da sam bio s vama i da smo popričali o ovoj temi koja je nama lađarima važna. Drago mi je da se netko i nas lađara konačno sjeti.
Tvrtka Dunavska plovidba – Vukovar d.o.o.
Trenutno ima dva broda: „Sveti Nikola“ i „Sveti Filip i Jakov“, a ovih dana treba stići i treći. Sjedište je u Vukovaru. Ima osam zaposlenih brodara i četiri praktikanta.
U planu je zapošljavanje još nekoliko ljudi kako bi se upotpunio kadar potreban za treći brod.
Riječni brod „Sveti Nikola“
Dužina: 85m
Širina: 9,5m.
Nosivost: 1750t
Brzina: nizvodno 28 km/h,
uzvodno s teretom do 12km/h
Teret: najčešće žitarice i željezo.
komentiraj (5) * ispiši * #
Godišnjica đakonata
ponedjeljak, 17.11.2008.Prva godišnjica đakonata
Jutros me nazvao tata kako bi mi čestitao prvu godišnjicu đakonskog ređenja. A par minuta prije toga mi je poslao i mail. On jednostavno voli obljetnice i valjda sam od njega nasljedio gen za slavlja. Uvijek se kod nas nešto slavi.
Makar sam u međuvremenu već zaređen za svećenika, đakonski red je i dalje tu. Nije izbrisan. Grčka riječ diakonia znači služenje, i zato su mi neki svećenici već rekli, da nakon svećeničkog ređenja ne zaboravim nastaviti biti i đakon, nastaviti služiti. Nadam se da neću to zanemariti.
I njemački brat bogoslov Andreas mi je čestitao godišnjicu, makar je od nas trojice ređenika, samo jedan još uvijek đakon. Nas druga svojica smo već svećenici. Đakon je još uvijek brat Mariusz koji je sada u Keiserslauternu, a zaređeni svećenik Pascal se vratio u Švicarsku i sad je u Friebourgu.
Tko zna kad ćemo se opet naći zajedno. Zadnji puta smo se vidjeli na Pascalovom ređenju u Švicarskoj.
komentiraj (1) * ispiši * #
Würzburške sekundicije
Još jedno slavlje!
Ovdje u Würzburgu boravi i živi oko 300-tinjak Hrvata i često se okupljaju oko Hrvatske katoličke misije Würzburg čiji je župnik fra Paško Mandurić. Otkako sam preko ljeta dolazio ovamo na tečaj njemačkog jezika, odlazio sam redovito u Misiju na misu. Sad je već godinu dana kako sam službeno došao u Würzburg i upisao postdiplomski. U međuvremenu sam zaređen i za đakona i za svećenika.
Zato me fra Paško zamolio da proslavimo moju mladu misu ovdje u Würzburgu tzv. sekundicije - drugu mladu misu, pošto sam prvu proslavio ljetos u svojoj zagrebačkoj župi sv. Antuna.
I tako je dogovorena proslava, na obostrano zadovoljstvo, održana u ovu subotu 15.11.2008. s početkom u 18 sati. Kapelica u Misiji, na adresi Virchowstrasse 20, je bila ispunjena sa stotinjak vjernika, a na misi su pjevala i svirala djeca u novoosnovanom dječjem zboru. S njima su ponajviše vježbale gđa. Ivanka Žuljević, gđa. Ivana Rubinić i gđa. Blaža Lovrić. I zato im veliko hvala.
Djeca su bila jednostavno oduševljena, a i drugim vjernicima je bilo jako drago sudjelovati na nesvakidašnjoj proslavi. Na samom početka fra Paško mi je održao veliki pozdravni govor. U svakoj njegovoj riječi se vidjelo da mu je jako drago što slavimo ovu misu i što mi može kao stariji svećenik uputiti nekoliko riječi. Bile su tu još i dvije recitacije koje su održale već spomenute gđa. Ivanka i gđa. Ivana. U ime cijele zajednice je nekoliko riječi rekla i gđa. Svjetlana Fridl. Meni je bilo drago što je spomenula pjesmu Izidora Poljaka, kad je rekla: "Kuda koracaš, bacaj snopove zlatne svjetlosti". Kao ministranti smo često znali slušati riječi te pjesme i meni je osobno postala poticaj u životu.
Pošto nitko nije imao video kameru, pokušao sam s dva fotoaparata snimiti video zapis. Sve je bilo dobro naštimano, no jednom fotiću se potrošila baterija, a drugi je imao automatsko gašenje nakon 10 minuta, što nisam znao. Tako smo uspijeli snimiti samo nekoliko minuta cijele mise. A i to je dovoljno da djeca imaju baram malu uspomenu na svoj prvi zajedničku nastup.
Za prvo čitanje sam uzeo riječi sv. Pavla iz Prve poslanice Korinćanima, kad im govorio kako jedno tijelo ima različite udove, te tako i Crkva ima različite članove sa različitim darovima. Ne mogu svi imati isto poslanje. A kao naizvrsniji put istaknuo je ljubav, koju je opisao u hvalospjevu ljubavi. Za evanđelje je fra Paško pročitao odlomak iz Lukinog evanđelja o Isusovom prvom javnom nastupu u sinagogi njegovog mjesta Nazareta. To čitanje je, usput rečeno, bilo čitano i na misi mog đakonskog ređenja. Na temelju ta dva čitanja sam pripremio i propovijed (vidi ovdje).
Nakon svete mise proslava se uz pjesmu i veselje nastavila u prostorijama HKM Würzburg gdje je fra Paško upriličio svečani domjenak - pečeni odojak. Sve nas je iznenadio. Ljudi su donijeli kolače i pite, pa se moglo nastaviti slavlje.
Bilo je lijepo. Za pamćenje. Vjerujem da će još dugo ostati ljudima u sjećanju. Kao što je ova Misija ostala u sjećanju našem slovenskom bratu franjevcu fra Marijanu Cafuti koji je do nedavno bio ovdje u Würzburgu. Sad je u Padovi i kad sam mu mailom javio da će biti proslava, odmah mi je čestitao i poslao fotografiju zahvalnice za služenje i pomaganje u Misiji, s potpisima vjernika, koju je odbio na odlasku iz Würzburga.
U proslavi su nam se pridružili i neki svećenici iz našeg franjevačkog samostana u Würzburgu, još jedan naš hrvatski svećeni p. Niko i nekoliko vjernika iz Walldürma. Za vrijeme kasnijeg druženja me iznenadio jedan vjernik pitajući me kako moj dnevnik. Nisam ga odmah skužio, pa mi je rekao kako mu je žena surfajući internetom naišla i na ovaj blog. Nasmijao se kad je vidio kako sam se zbunio. I ako ovo sada čita, šaljem mu puno pozdrava.
Meni će itekako ostati u sjećanju ova proslava jer sam nakon dužeg vremena opet propovijedao na svojem hrvatskom jeziku. I lijepo je to. S Božjom pomoći idemo dalje.
PS
Čak smo izašli i na stranicama Hrvatske Informativne katoličke agencije (IKA). Pogledati ovdje: www.ika.hr
komentiraj (0) * ispiši * #
Bl. Duns Škotski - 8.11.2008.
subota, 15.11.2008.
Kölnska katedrala
Izlet u Köln
U subotu, 8.11., je bio blagdan bl. Dunsa Škotskoga (Duns Skot) i 700. obljetnica njegove smrti. On je bio franjevac baš kao i mi i umro je u našem samostanu u Kölnu. Bio je profesor filozofije i teologije, te je predavao u Parizu i Kölnu. Jako puno je pisao o bezgrešnom začeću Blažene Djevice Marije i svojim radovima napravio temelj za proglešanje dogme o Bezgrešnom Začeću.
U Köln je ovih dana njemu u čast održan i teološko-filozofski simpozij. Zanimljivo je primjetiti da su na simpoziju sudjelovali i ljudi iz dalekog Japan. No, većinom su tu bila Mala braća opservanti, a uz našeg koventualskog njemačkog provincijala, tu je bio još jedino jedan brat profesor filozofije iz Poljske. Ja sam se s bogoslovima priključio treći dan kada je bila sveta misa u našoj franjavačkoj crkvi u kojoj se nalazi njegov grob. Uz koncelebraciju 20-tak svećenika, misu je predslavio kardinal Meisner.
U toj crkvi je i grob poznatog svećenika Kolpinga koji je u vrijeme industrijske revolucije prije 200 godina započeo socijalni rad i pomaganje mladih obrtnika.
Poslije ručka smo malo obišli čuvenu kölnsku katedralu i kapelicu gdje je prije bio naš samostan. Ja sam otišao i do trgovine gdje se proizvodi prva i jedinstvena kolonjska voda. Trgovina je nazvana "No. 4711" jer je to broj kojim je Napoleonova vojska označila tu zgradu kad su preimenovali ulice nakon osvajanja Kölna. Tu se počela proizvoditi prva mirisna vodica i po gradu Kölnu je nazvana "kolonjska". Zanimljivo, zar ne.
Predvečer smo se vratili u Würzburg i priključili se još jednoj svetoj misi. Naime i ovdje smo slavili bl. Dunsa Škotskoga, pa nam je u goste došao würzburški biskup u miru Paul-Werner Scheele, koji me prošle godine u ovoj istoj crkvi zaredio za đakona.
Franjevačka crkva u Kölnu (Minoritenkirche)
Grob bl. Dunsa Škotskog
Grob bl. Dunsa Škotskog
Oltarni triptih u Franjevačkoj crkvi u Kölnu
Grob Adolfa Kolpinga u Franjevačkoj crkvi u Kölnu
Spomenik Adolfu Kolpingu pred franjevačkom crkvom u Kölnu
komentiraj (2) * ispiši * #
Ispunjen dan
četvrtak, 06.11.2008.
"Bipser" iliti dojavljivač
Sprovod brata Kamila Wenzel
Ponekad se čudim kako neki dani jednostavno mogu biti potpuno ispunjeni. Jučer ujutro sam nastavio svoju službu pripremanja doručka, te sam se zato probudio već u pet sati. Da! U Pet. Nisam nikad do sada tri puta za redom ustajao tako rano. A očito je došlo vrijeme i za to.
Poslije jutarnje molitve i mise, već u osam sam bio dežuran za ispovijedanje. Pa sve do dvanaest sati. Kao ispovijednik sam dobio mali aparat "bipser" iliti dojavljivač. Naime, kad netko od vjernika želi ispovijed ona može na ulazu u kapelicu stisnuti zvono koje aktivira moj "bipser" te ja znam da me netko treba. I tako onda ne moram biti sva četiri sata ne jednom mjestu. Zanimljivo, zar ne? Samo je pitanje koliko daleko mogu (smijem) otići.
U međuvremenu je bila pogrebna misa za brata Kamila. Skupila su se braća iz drugih samostana u Njemačkoj, rodbina i prijetelji. Već u 12.45 sati je bio pogreb na gradskom groblju. Upravo tamo gdje smo bili neki dan na Svisvete (pogledaj dva teksta prije ovoga).
Došao je red i da naučim bolje pjevati. Sad već redovito srijedom dolazi nam u goste jedan profesionalni glazbeni s kojim onda bogoslovi pojedinačno vježbaju pjevanje. I ja sam se priključio da malo poradim na tome. Mojih pola sata je bilo od pola četiri do četiri. Petnaest minuta kasnije je počeo seminar iz pastoralne teologije o "Krativnim pastoralnim mjestima". Bilo je zanimljivo razmišljati o četiri pojma koja nam je profesor predložio: radost, nada, tuga i strah, te potražiti gdje u Bibliji možemo naići na događaje koji nas povezuju s ovim pojmovima i kako onda te događaje upriličiti, približiti današnjim vjernicima.
Ja i kolegica smo dobili pojam nadu. Izabrali smo odlomak iz Evanđelja po Marku 5,24b-34 gdje je Isus izliječio ženu koja je bolovala od krvarenja. Ona je puna nade pristupila Isusu, jer je mislila ako se samo dotakne njegovih haljina da će ozdraviti. Nada joj se ispunila, a Isus je želi i osobno vidjeti. Mnogi su se gurali oko njega, ali on traži da baš nju vidi. Razmišljajući kako ovaj događaj kreativno uprizoriti u pastoralu sjetili smo se da su ovdje u Würzburgu redovnici augustinci uz svoj samostan otvorili "Trgovinu razgovora". U njoj može svatko jednostavno i besplatno doći na razgovor i potražiti savjet. To na neki način pruža ljudima nadu, da bar nekog ima tko ih može saslušati. Ja sam nadodao kako je ovaj opisani događaj sličan sakramentu ispovijedi - iako svi dolazimo zajedno na misu, na ispovijed idemo pojedinačno. Baš kao ovu ženu Isus nas želi pojedinačno, osobno susresti, vidjeti nas i izliječiti.
Poslije seminara sam se vratio u samostan na krunicu, nakon koje je odmah slijedila večera i potom večernja molitva. Bogoslovi su me pozvali da dođem gledati film s njima. Večeras je u igri bio "Hanckok" kojeg smo s puno smijeha pogledali i iskomentirali.
I tako je došla večer i bježanje u krevet na spavanje, jer sam danas opet morao ustati u pet da bi pripremio doručak braći. A i sutra ću isto tako, zato ponovno bježim...
komentiraj (2) * ispiši * #
Dušni dan, 2.11.2008.
nedjelja, 02.11.2008.Samo propovijed.
2.11.2008. Allerseelen
„Ich glaube an Gott, den Vater, den Allmächtigen, den Schöpfer des Himmels und der Erde. (…) Ich glaube an den Heiligen Geist, die heilige katholische Kirche, Gemeinschaft der Heiligen, Vergebung der Sünden, Auferstehung der Toten und das ewige Leben.“
Das ist, was wir glauben. Das ist, was steht im Apostolischen Glaubensbekenntnis, und was wir gestern gefeiert haben. Das feiern wir auch besonders heute – an dem Allerseelen-Tag.
Im heutigen Evangelium ist ein Freund Jesu, Lazarus, schon vier Tage gestorben. Wie viele unserer Brüder und Schwestern, wie viele unserer Verwandten und Freunde. Und, wenn jemand gestorben ist, können wir nichts mehr tun. Nur beten. Das haben auch Marta und Maria getan.
Aber, plötzlich, kommt Jesus und ändert alles. Er spricht nicht viel, aber bedeutungsvolles: „Wer an mich glaubt, wird leben, auch wenn er stirbt, und jeder, der lebt und an mich glaubt, wird auf ewig nicht sterben. Glaubst du das?“ Das ist aber eine gewichtige Frage. „Glaubst du das wirklich? Glaubst du an das Apostolische Glaubensbekenntnis?“ Nicht nur sonntags in der Messe, sondern jeden Tag, jede Stunde?
Wer kann so sprechen? Ja, wer ist dieser Jesus? Diese Frage haben auch die Menschen zu Jesus Zeit gestellt. Wer ist er, dass er so sprechen kann? Jesus war ein Mann, und wir glauben, dass er auch Sohn Gottes ist. Aber er ist gestorben und wir glauben, dass er auferstanden ist. Am Ende seines Lebens hat er den Aposteln die Kraft des Heiligen Geistes gegeben: „Nachdem er das gesagt hatte, hauchte er sie an und sprach zu ihnen: Empfangt den Heiligen Geist! Wem ihr die Sünden vergebt, dem sind sie vergeben; wem ihr die Vergebung verweigert, dem ist sie verweigert.“ So steht es im Johannes-Evangelium.
Und durch die Kraft des Heiligen Geistes ist die katholische Kirche erbaut. Und durch diese Kraft ist die Frohe Botschaft über die Auferstehung bis uns heute gekommen.
Wenn wir an Jesus glauben, dann sollen wir auch an die Heilige Katholische Kirche glauben. Und die Kirche hat Kraft durch den Heiligen Geist die Sakramente zu feiern. Im Sakrament der Busse, in der Beichte sagt der Priester immer: „Gott, der barmherzige Vater, hat durch den Tod und die Auferstehung seines Sohnes, die Welt mit sich versöhnt und den Heiligen Geist gesandt zur Vergebung der Sünden. Durch den Dienst der Kirche schenke er dir Verzeihung und Frieden.
Die Priester und die Kirche machen alles durch die Glaube an die Auferstehung Jesu, durch den Heiligen Geist, den von Jesus gesandt ist. Die Priester und die Kirche macht nichts von sich selbst.
Jesus fragt: „Wer an mich glaubt, wird leben, auch wenn er stirbt, und jeder, der lebt und an mich glaubt, wird auf ewig nicht sterben. Glaubst du das?“
Marta antwortete ihm: „Ja, Herr, ich glaube, dass du der Messias bist, der Sohn Gottes, der in die Welt kommen soll.“ Der Ijob in Altem Testament hat gesagt: „Doch ich, ich weiß: mein Erlöser lebt, als Letzter erhebt er sich über dem Staub. Ohne meine Haut, die so zerfetzte, und ohne mein Fleisch werde ich Gott schauen. Ihn selber werde ich dann für mich schauen; meine Augen werden ihn sehen, nicht mehr fremd. Danach sehnt sich mein Herz in meiner Brust.“
Gott Abrahams, Gott Isaaks, Gott Jakobs - nicht der Philosophen und Gelehrten ! Gott Jesu Christi. Man findet und bewahrt IHN nur auf den Wegen , die im Evangelium gelehrt werden. – sagt große Pascal.
Das sollen auch wir machen: einfach glauben an Gott. Er ist barmherzig und er wird unsere Brüder und Schwester, die im Fegefeuer noch sind, im Himmel nehmen.
komentiraj (4) * ispiši * #
Današnja propovijed
subota, 01.11.2008.
Grob naše braće na würzburškom groblju
Moji prvi Svisveti u Njemačkoj
Danas sam se odlučio na novi pristup vjernicima. Uz ambon uvijek stoji stalak s mikrofonom. Danas sam ga uzeo i pomaknuo koja dva metra ispred ambona u slobodan prostor i onda od tamo propovijedao. Bio sam malo slobodniji nego za ambonom. Znam, znam, mogao sam uzeti bežični mikrofon, no zapravo nisam, jer ga ovdje nema. Ovo je bilo najbolje što sam mogao učiniti. Na kraju sam vjernicima podijelio zadaću da upoznaju bolje jednog sveca. Svatko je dobio u ruke letak na kojem stoji nekoliko pitanja o svecu kojeg izaberu: kad je i gdje živio, kako je umro, koje blaženstvo, o kojima govori Isus, je ostvario u svojem životu i koju je zanimljivu misao izrekao. Uz to mogu nalijepiti i neku njegovu sliku.
Poslije ručka sam s braćom išao na groblje obići naše pokojne. Pjevali smo psalme i izmolili molitvu. Onda je malo zasvirala i gitara uz Pjesmu stvorova našeg sv. Franje:
Hvaljen budi, Gospodine moj,
po sestri nam tjelesnoj smrti,
kojoj nijedan smrtnik umaći neće.
Jao onima koji u smrtnom umiru grijehu;
a blaženi koje ti nađeš po volji presvetoj svojoj,
jer druga im smrt nauditi neće.
Hvalite i blagoslivljajte
Gospodina moga,
zahvaljujte njemu, služite njemu svi
u poniznosti velikoj.
Navečer sam s vjernicima u Reichenbergu izmolio krunicu uz spomenik svim poginulima i nestalima u ratu. Mnogi ovdašnji vjernici su doseljenici iz Poljske i Češke, pa čak i Mađarske, nakon II. svjetskog rata. U stvari su to bili prognanici iz svojih domova nakon pada nacističke Njemačke. Uz ovaj spomenik se sjećaju svojim najmilijih koje zbog rata više nikada nisu vidjeli.
Evo propovijedi, pa tko zna njemački neka čita. :-)
Allerheiligen 1.11.2008.
Als Jesus die vielen Menschen sah, stieg er auf Reichenberg. Reichenberg? Habe ich gut gesagt? Was steht im Evangelium? „Als Jesus die vielen Menschen sah, stieg er auf einen Berg.“ In Ordnung, ich habe falsch gesagt. „Als Jesus die vielen Menschen sah…“, wie viel Menschen bedeutet das? Ein hundert? Zwei hundert? Oder ein tausend? Ein Million?
Und der hl. Johannes hat in die Offenbarung eine große Schar gesehen. Und wie viel ist das jetzt? Meine Deutschkenntnis ist noch schwach. Ich weiß es nicht, wie groß ist die große Schar? Kann jemand mir helfen? Sind wir hier in der Kirche eine große Schar? Können wir uns diese große Schar vorstellen? Der hl. Johannes sagt, dass er im Himmel sah: eine große Schar aus allen Nationen und Stämmen, Völkern und Sprachen; niemand konnte sie zählen.
„Da fragte mich einer der Ältesten: Wer sind diese, die weiße Gewänder tragen, und woher sind sie gekommen?“, steht weiter in der Offenbarung.
Ja, wer sind alle diese Menschen? Was denkt ihr? Sie alle haben die weißen Gewänder. Sind das unsere Ministrantinnen? Die haben auch weiße Gewänder. Ich habe auch eines. Erst schauen wir, wer war da bei Jesus, welche Menschen? In Markus-Evangelium steht folgendes: „Viele Menschen aus Galiläa aber folgten ihm. Auch aus Judäa, aus Jerusalem und Idumäa, aus dem Gebiet jenseits des Jordan und aus der Gegend von Tyrus und Sidon kamen Scharen von Menschen zu ihm, als sie von all dem hörten, was er tat.“ (Mk 3, 7-8) Und im Johannes-Evangelium: „Auch einige Griechen waren anwesend - sie gehörten zu den Pilgern, die beim Fest Gott anbeten wollten. Sie traten an Philippus heran, der aus Betsaida in Galiläa stammte, und sagten zu ihm: Herr, wir möchten Jesus sehen. (Iv 12, 20-21)
Dann können wir sagen, dass bei Jesus ganz verschiedene Menschen waren: die Apostel und Fremde, Juden und Griechen, große und kleine, junge und alte. Das waren die gewöhnlichen Menschen, die in Jesu Zeit gelebt haben. Die gewöhnlichen Menschen aus dieser Zeit. Man kann sagen, wie wir heute. Wir sind die gewöhnlichen Menschen aus unserer Zeit. Und auch wir möchten Jesus sehen.
Und welche Antwort gibt uns der hl. Johannes? Welche Menschen hat er in der Offenbarung gesehen? Das, was er gesehen hat, ist der Jüngste Tag, wenn alle Menschen vor Gott kommen werden. Und über diese Menschen schreibt der hl. Johannes: „Es sind die, die aus der großen Bedrängnis kommen; sie haben ihre Gewänder gewaschen und im Blut des Lammes weiß gemacht.“
Was bedeutet: „die aus der großen Bedrängnis kommen“? Die große Bedrängnis sind alle Probleme und Schwierigkeiten, die wir alle in unserem Leben haben. Darüber spricht auch Jesus: „Selig, die hungern und dürsten nach der Gerechtigkeit; denn sie werden satt werden. Selig, die Frieden stiften; denn sie werden Söhne Gottes genannt werden. Selig, die um der Gerechtigkeit willen verfolgt werden; denn ihnen gehört das Himmelreich. Selig seid ihr, wenn ihr um meinetwillen beschimpft und verfolgt und auf alle mögliche Weise verleumdet werdet. Freut euch und jubelt: Euer Lohn im Himmel wird groß sein.“ Und noch viel mehr sagt er.
Was bedeutet das: „sie haben ihre Gewänder gewaschen und im Blut des Lammes weiß gemacht“. Ist das möglich? – die Gewänder im Blut waschen? Nein, die Gewänder wären dann noch schmutziger. Das, was der hl. Johannes geschrieben hat, hat einen geistlichen Hintergrund. Das Blut – bedeutet das Leben. Wenn ein Mensch genug Blut hat, dann lebt er. Ohne Blut kann man nicht leben. Und das Lamm? – wer ist das Lamm? Das ist Jesus. Er hat sein Leben für unsere Sünde auf dem Kreuz gegeben, wie das Lamm, das die alten Israeliten wie ein Opfer im Tempel in Jerusalem gegeben haben.
Heute finden wir das Blut des Lammes, das Leben Jesus in den Sakramenten – in der Eucharistie, wo wir seinen Leib essen und sein Blut trinken. Aber auch in der Beichte, wo er uns unsere Sünde abwischt. Und je mehr wir das Teil an den Sakramenten nehmen, desto weißer sind unsere Gewänder, desto seliger sind unsere Seelen. In der Beichte nimmt Gott von uns unsere Sünden, und in der Eucharistie gib er uns ein neues Leben.
Und dann haben wir auch teil an dieser Schar, die vor Gott steht. Dann werden wir alle Heiligen kennenlernen, schon Bekannte und noch Unbekannte. Alle, die wir heute feiern. Und dass wir uns für diesen Tag, den Jüngsten Tag, noch besser vorbereiten und neue heilige Freunde kennenlernen, habe ich eine Hausaufgabe vorbereitet.
Ich gebe euch einen Zettel mit ein Paar Fragen. Sie sollen einen Heiligen auswählen, und ein Paar Informationen über ihn aüfschreiben. Ihr dürft auch einen Unbekannten Heiligen auswählen, oder einen schon Bekannten. Das ist egal. Und vielleicht ein Bild, oder Foto von ihm kleben.
Durch die Beispiele der Heiligen lernen wir am Besten, wie wir auch die Seligkeiten, über welche Jesus spricht, in unserem Leben verwirklichen. Und wenn wir neue Freunde unter den Heiligen finden, dann werden wir diese Freunde ohne Angst im Himmel treffen.
Mein Heiliger
Name:
Wo hat er gelebt:
Wann hat er gelebt:
Wie ist er gestorben:
Mit wie vielen Jahren ist er gestorben:
Welche Seligkeit hat er in seinem/ihrem Leben entwickelt?
Ein besonderer Satz, die er/sie gesagt hat:
Foto:
komentiraj (2) * ispiši * #
Kad smrt pokuca na vrata
Fra Kamil Wenzel
Umro je naš brat misionar Kamil Wenzel
Već nekoliko dana smo brižljivo dežurali uz postelju našeg brata Kamila, koji je zbog bolesti raka bio na samrti. Bez straha i u miru podnosio je sve ove dane. Više nije mogao sjesti niti u kolica da dođe na ručak. Sve je slabije govorio, a sve teže disao i kašljao. No, oči i obrve mu se nisu nikada namrštile. Niti u jednom trenutku.
Kad sam ga predzadnji put posjetio baš je razgovarao s drugim bratom bogoslovom iz Poljske, upravo o Poljskoj i našim župama tamo. Onda je rekao da želi i sa mnom razgovarati, ali sasvim običan razgovor. Ništa posebno. Ipak nije imao snage za razgovor, nego je u više navrata zaspao.
Zadnji put kad sam ga posjetio više nije mogao niti govoriti. Još je rukama nešto pokušavao pokazati, ali se nismo uspijeli sporazumjeti. Bio je to četvrtak, a navečer tog istog dana, 30.10.2008. godine, u 22.35 sati je preminuo. Uz njega je bio jedan bogoslov i još dva brata.
Njegovo tijelo je ostalo u sobi skroz do danas u 15 sati kada su ga odvezli. Posjetio sam odar nekoliko puta kroz ova dva dana. Jučer sam razmišljao kako je to prvi puta da u mojoj kući postoji odar, leži mrtav čovjek. Smrt je prošla blizu mene. Očekivao sam da će ga odmah ujutro odnijeti, ali nisu. I baš je jučer bio tzv. Halloween. Mogao sam ga stvarno na najoriginalni način proslaviti, uz pravi odar.
Zanimljivo mi je bilo danas dok sam dvadesetak minuta sam bio s njim u sobi. Što reći? Mali smješak je još uvijek ostao na licu, i stalno sam imao osjećaj da lagano diše, jer sam se ovih par dana navikao biti s njim u sobi. Često je spavao i samo lagano disao. No, sad se nije budio. Jučer popodne su ga obukli u redovnički habit i stavili mu krunicu u ruke. Položili su ga u lijes.
Još neki dan sam pisao kako vidim u njegovom disanju zadnje zrake života, ali još uvijek života. Danas više to nisam vidio. Osjetio sam tek hladan dodir dok sam položio ruku na njegovo čelo i ruke. Hladan. A smješak kazuje: "Još sam tu."
"Moliti. Trebam moliti za njega." - prošlo mi je glavom. A što moliti? Kako moliti uz mrtvaca, koji nikom ne diže niti strah, niti paniku, niti napetost. "Moliti za njegovu dušu!" Ali on je svećenik, i primio je sakramente. Čak su mi rekli da je stvarno bio pravi redovnik, primjer drugima. Vjerujemo da je već s Bogom. Pomolio sam se kratko i počeo razmišljati kako je sad njemu kod Boga. Kako je to biti kod Boga?
Njegov rođeni mlađi brat je isto svećenik redovnik u našem samostanu, a ovih dana je ovdje bio i drugi njegov rođeni brat. Imaju i jednu sestru.
komentiraj (1) * ispiši * #
