Da ili ne?

Već duže vremena razmišljam da nekome kažem da pišem blog. Imam li nekog kome bi to posebno htjela reći? Hmmm pa da i ne u isto vrijeme nekako.
Ja sam baš ono pravo neodlučno žensko kad je u pitanju ovaj blog. Jedan dan bi rekla svima živima, drugi dan si mislim daj šta ti je nemoj biti luda.
Ovaj blog je moja beba, tu mogu reći sve što želim onako kako ja to želim. Kada bi nekom rekla da ga pišem imam osjećaj da ne bi imala više tu slobodu pisanja.

Glupo je to znam i sama. Ta blokada postoji samo u mojoj glavi, ali postoji i za sad ne mogu protiv nje. Nekad mi ljudi kažu da ne znam pokazat osjećaje. A to i je i nije istina. Kada sam sretna i kad se smijem to pokazujem svima doslovno znanim i neznanim.
Sa tugom je pak potpuna suprotnost. Ne volim nikome pokazati da sam tužna, da me nešto povrijedilo. Imam to nešto u sebi što mi govori da se sa tugom najbolje nosim sama. Volim biti sama kada sam tužna. Sama sebi lizat rane. Da li bi voljela imati nekoga čije mi prisustvo ne bi smetalo da isplačem dušu? Apsolutno. Nekog tko ne bi rekao ni riječ nego me samo zagrlio i ja bi se u tom zagrljajlu osjećala sigurno. Ali za sada taj netko ne postoji...

Ovaj blog je meni mogućnost da tu svoju tugu pretočim u tekstove. Jer sam otkrila da iako o tuzi ne volim pričati, volim pisati o njoj. Lakše mi je kad to izbacim na ovaj način.

Da li ću nekome reći da pišem blog? Hmmm ne znam mogu li skupiti hrabrosti za to. Nadam se da mogu.