Moj prijatelj Nenad

Trebali smo se naći kod njega, ali Nenad je rekao da nije pri sebi i da se nađemo na Trgu. U šatoru.
Pa smo se našli na Trgu.
Uzeli smo kuhano vino i sjeli za stol.
– Kaj je?
– Ne mogu više ovako…
– Kaj je?
– Frustriran sam. Ne mogu više.
– Zbog onoga?
– Da.
– Pa što ako imaš samo 16? Ima ih koji nemaju ni toliko pa žive.
– Lako je tebi govoriti. Ali, što ću sa 16? Frustriran sam. Zakočen sam. Grozno mi je. Da mi je barem 21. 21 ili 22. Onda bi se dalo nešto napraviti. A sa 16 se mogu slikati.
– Pa dobro… Jesi pokušao nekako nategnuti na više?
– Naravno… Ne ide.
– Jesi koga zamolio za pomoć?
– Naravno. I ona čini sve što može, ali ne ide. Jednostavno ne ide. 16 mi je maksimum.
– Onda se moraš zadovoljiti sa 16.
– Lako je tebi govoriti. Vidio bih tebe da ti imaš samo 16.
Obojica smo uzdahnuli i otpili malo vina.
A onda se pokraj našeg stola stvorio neki čovjek u godinama.
Pogledali smo ga, a on je sasuo s visoka na nas paljbu.
– Sram vas može biti. Zar se tako razgovara na javnom mjestu? Ovdje ima pristojnih ljudi. Ima i male djece. Ne zanimaju nas vaši centimetri i vaše patnje zbog toga koliki vam je. Sram vas može biti, prostaci jedni.
Nenad i ja smo se pogledali. Obojica smo uzdahnuli i otpili malo vina. Pa smo upitali:
– A kaj je prosto u činjenici da čovjek ima u školi 16 sati nastave, a za punu satnicu i punu plaću mu treba najmanje 22 sata nastave?