Ono kad se probudiš i ne želiš da pređeš taj jedan korak u stvarnost. Iza prozora, znaš da postoji svet za koji kažu da je stvaran. Mnogi kažu da je stvarniji od sanjivog sveta ispod nečijih trepavica. Ponekad zadrhtiš jer se ne sećaš predhodnog sanjanog, ali znaš po naježenoj koži da je bilo nešto lepo. Da su te ruke bile tople i čvrste. I onda pustiš da divlja ona "post" vrtoglavica koja ti zavrti ceo dan što tek treba da se odvije iza onih prozora gde još nisi zavirila.
U stvarnost za koju tvrde da je stvarnija od ove.

Kratka blog priča bez sudionika:

Ujutru ustanem rano da gledam kako cvetaju kajsije u ljubičasto belim nijansama.
Rano proleće i miris neba u cvetanju. Žmurim.
Nekad je jorgovan cvetao plavo u blatu ispred kapije. Teško sam se rastala od njega.

Sad, nakon ovoliko vremena, znam, da ću se uvek pronaći.
Zapisano je na prvoj stranici priče o stripskoj princezi.

Probudim se i srećna sam. Srećna što je danas petak, a sutra subota, srećna što nije ona poslednja subota u mesecu kad se menja vreme pa ti kradljivci vremena oduzmu onaj jedan sat spavanja uz nekog.

Srećna jer je mirišljava svećica cimet-jabuka već kupljena, (uvek biram neki drugi miris) i razmišljam o uglu sunca u sobi, o tome da li ću stići zapamtiti sve sitnice koje se još nisu ni desile.
Zaljubljena sam. Tako neki dan mi je.

"Ne znam ni ja sve i meni je ovo prvi život" je sjajna rečenica koju sam pročitala na twitteru.

Tako da ni ja neki dan nisam znala da će moj post postati nevažeći. No, nije to ni bitno. Bitno je da sam ja nakon izrečenog nikad, shvatila da u našem slučaju nikad ne sme da se izgovori bez posledica. U slučaju kad pređeš preko izgovorenog nikad, osim malo poljuljanog ponosa, dobiješ nazad sve ono što ti je tako prokleto falilo.
Znam da mnogi to neće razumeti, a oni koji budu razumeli, osetiće iste one slatke leptiriće koje su osetili kada su to "nikad" zgazili svojom visokom štiklicom, kao da nije ni izgovoreno.

Sinoć sam prošla pored prozora iza kojih sam nekada bila srećna. Vrlo čudan osećaj. Parkirani auto kraj kuće pored, isti je onaj od pre. Ne znam ko su ti ljudi. Samo im poznajem auto.
Iza takvih prozora koji čak ni nisu vaši, srce zna da zatuče baš kao da je unutra još uvek vaš parfem, šminka ili neka druga sitnica. Ključevi su još uvek u torbi, na omiljenom privesku, označeni malim, tankim čeličnim kružićem.

(uvek zapišem ovakve misli, ali neretko sam ustvari drčna i gruba prema sebi, zapravo gazim sve što mi se nađe na putu do konačnog oslobađanja od pogleda na prozore iza kojih mogu da osetim svoje srce kako bije na svaku i najmanju uspomenu)