Sinoć sam prošla pored prozora iza kojih sam nekada bila srećna. Vrlo čudan osećaj. Parkirani auto kraj kuće pored, isti je onaj od pre. Ne znam ko su ti ljudi. Samo im poznajem auto.
Iza takvih prozora koji čak ni nisu vaši, srce zna da zatuče baš kao da je unutra još uvek vaš parfem, šminka ili neka druga sitnica. Ključevi su još uvek u torbi, na omiljenom privesku, označeni malim, tankim čeličnim kružićem.
(uvek zapišem ovakve misli, ali neretko sam ustvari drčna i gruba prema sebi, zapravo gazim sve što mi se nađe na putu do konačnog oslobađanja od pogleda na prozore iza kojih mogu da osetim svoje srce kako bije na svaku i najmanju uspomenu)
Post je objavljen 14.03.2016. u 23:50 sati.