Voljela bih ti noćas pričati. Ne o strahovima, ni noćima bez nade, kada mjesec krvavo leži na tamnom nebu, i poput očajnika gleda pravo u moje oči.

Ne o malim pticama, na daskama visokih prozora, što gledaju za prohladnih jutara u nebo bez boja. Čekaju umorne prolaznike, pa im slete pored tromih koraka, i opet odprhnu pod iste oblake.

Ne o slanim, zalutalim suzama, što putuju onim smijesnim putem iz oka do uha.
Ne bih ti pričala o istim, niti bih ti ponovo tražila da ih brišeš, niti da me tek probuđenu grliš.

Ne bih se više igrala bajke, pod prstima me ovu noć, zaista peče praznina. Ali ne bih ti spominjala njen miris, ni okus, ni sve njene ostale varijacije, ona ima tisucu lica, sapletenih u čvor negdje duboko u mom stomaku. Ali meni nije dosta.
Želim tvoje ožiljke i tragove. Kad si nasmijan i kada me gledaš. Kad se mrštiš i oči ti imaju "onaj" pogled, gde nestaju svi moji spremljeni izgovori. Nisi sličan, ni isti. Oteo si bezobrazno moje misli i sve moje. Ne tražim da mi išta vratiš, pusti me da ti pričam -

Šaptala bih ti na uho, kako nema smrti posle tvoga dodira.