Ima mesta na kojima vreme ne znači ništa.

Gde se čovek oseća pomalo sebično zadovoljno, kao posle ekstaze, a da sama ekstaza nije preduslov za to. Na tim mestima, ona spava tiho i suptilno poput noćnog leptira. Na svakom od njih postoji to tačno jedno mesto u mestu, tamo gde njena kosa zagolica njegovu bradu. Jedino tu disanje potpuno prirodno povremeno biva prekinuto neiznuđenim uzdasima zadovoljstva; uz istovremeni prekid sna, radi pogleda kroz jedva pomaknute kapke, ne da bi se uverilo kako je neko i dalje tu, nego jer je to jedina obaveza: biti slobodan baš na taj način, spavati, gledati i osluškivati.

Vreme, rekosmo, ne znači ništa. I mesto je na svom mestu. I tačno zna koliko je voli. I sve je na svom mestu.


Mene vrijeme pomalo guši. Znam da ne želiš to čuti. Guši me oko vrata, grudi, na bokovima, trepavicama. Guši me to vrijeme provedeno na šetnji dok mi sjeverni vjetar niz ravnicu i pustopoljane iz kose prepliće i premješta sve naše dane, dok mi donosi i bezobzirno raspliće sve dane odćutane, odsanjane.

Onda se desi ono mjesto, na kojima vrijeme ne znači ništa. Mjesta na kojima ona spava, gleda kroz trepavice i kada sanja, jer sve je na svome mjestu.


A. & S.