Važno je zvati se Ante

23.08. je dan na koji sam tri put spašena od Boga. Spašena od smrti, od uzrokovanja tuđe i sudbine gore od smrti. Ili skoro-ajde reći ćemo da Bog ne povuče ukazane mi milosti. Na taj dan me ubodoše u dvije vene na dvije ruke, a za tu radost platih puno kuna. I pritom se ne onesvijestih. I sjedimo žena s iglom u mojoj veni i ja na ovoj sparini, meni se mrači, a ona se čudi: Ne razumijem zašto ništa ne ide, a u veni sam vam? Kaj ste se tak prepali, sam se opustite...
Druga ruka, druga vena, ista priča...ja reko aj da mi pričekamo po zakonu spojenih posuda i velikih brojeva nešto mora da iscuri. I tako. Iscurilo.
Zatim je uslijedio jedan veseli sprovod-jerbo se već uspostavilo dotad da sam izmakla sudbi od smrti (skoro) gore i ondak zamišljeni povratak kući.
Da ne tlačim s dotičnom prometnom situacijom, reći ću samo da uključuje moj mali auto, moj ludi neoprez još jedan mali auto i veeeeliki plavi ZET-ov bus.
Sve je dobro kad se dobro svrši, a neko je svršio ziher jer mi je cijeli bus jeba majku. Plus onaj u malom autu.
Kao da mi majci to nije bilo dosta,dalje u kvartu na pješačkom umalo zgazim odraslog velikog regular size čojeka. Stanem na centimetar uz abs i škripu, uz moj obavezni vrisak. Koji ga je više prepo od auta (otvorene prozore imadoh).
Matereti.
Čija majka crnu vunu prede?
Moja ne lalalalaa….

Razmišljam o tom danu i nedavnim događajnicama ovih dana..i objavljujem svima da sam neizmjerno sretna. I jesam iako se ne vidi. Nekak sam implozivno sretna.
Kako ja volim stvari znat, a ne bit nošena kao muha bez glave odmah se bacih na analizu. Zašto se nekih situacija gorih i od same smrti (skoro) bojim više od smrti same. I zašto sam oko nekih stvari besmisleno radikalno ridikulno oprezna i opet se bojim, a recimo u drugim situacijama koje zahtijevaju itekaki oprez-uvrježeno je mišljenje, ne marim, ili slabo, eventualno kroz smijeh komentiram „ujebote“.

„Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živit?“

E pa ja se svega bojim. Na moru ko klinka sam se razbolila od neke prehlade štoli, a kako sam bila s djedom i bakom na moru gorko sam plakala da što će moji mama i tata reć ak ja umrem.
Bolesno odgovorna.

Ja se ničeg ne bojim. Ne bojim se pasa, luđaka, pijanaca, zmija. Ne bojim se poslat nevjerojatnu ulet poruku nedostižnom liku i zbarit ga. Ne bojim se iz oklade i prepišavanja napravit nešto nevjerojatno. Ne bojim se usudit svašta. Ne bojim se govorit istinu kad i nije najpopularnija i ne smijat nečemu što nije smiješno iako se svi smiju.
Ne bojim se zaletit pred bus, ne bojim se ne kočit kad treba i utrkivat s nekim drkadžijom malog penisa i velikog motora.
Ne bojim se.

Al ima to jedno „govno“ kojeg se bojim i u mojim očima ono je najveći ovan od svih.
Al rješava se i to, u postupku je.

Dobra stvar je da mi je ovih dana dopala ruku knjiga Najpametnijeg Od Svih.
O kako ločem…o kako se napajam.
Lalalalallalalalalallala