Važno je zvati se Ante

Ležim kao kit cijeli dan.
Gledam film, čitam malo, surfam…
Umišljam da razmišljam.
„Šta je, Mujo, sjediš i razmišljaš?“
„Jok, samo sjedim.“
Pomalo razumijem one ljude koji se zatrpaju poslom da izbjegnu crne zjene besmisla i istinske nesvrhovitosti što ti zure u dušu čim malo staneš. Velim pomalo, jer razumijem to više u teoriji nego u praksi. Ja sam naime ljenivac vulgaris. Pa se nekad rađe odlučim za mračni pogled dva gore navedena demona nego za neki posao.
Jučer nije tako bilo.
Vrativši se s godišnjeg prvo sam se ukomirala i rastužila poradi povratka u svakodnevicu i obaveze, a zatim sam se izbezumila od količine kućanskog posla i raznih moranja koja čekaju.
To je bilo prekjučer. The day after yesterday
Juče sam prala robu, na mašinu i ruke, usisavala, brisala prašinu, bila na kavi, skuvala zupa ručak, gledala super švedsku seriju, čitala knjigu, brisala pod krpom, zalijevala i dohranjivala cvijeće te mu čupkala posušene listove. Osim toga napala me ideja o ponovnom šetanju namještaja, al kako izvršni dio ekipe nije bio baš, jel, tu hepi, odustadoh.
Uglavnom, juče od prezaposlenosti nisam stigla bit čamljiva.
Za razliku od danas.
Ponedjeljak se bliži. Ja ne želim pogledat poslovni mejl iz straha što ću tamo nać. Silom tjeram pomisli na posao, koje me užasavaju. To nije dobro. To ne dolazi iz glave osobe koja voli to što radi. Što nas vraća na početak. Da jedina stvar vezano za posao koju ja volim je novac. I kadgod me loše strane mog konkretnog radnog mjesta stisnu, razmišljam o promjeni istog. Čak i o promjeni zanimanja. Što nas vodi na pitanje što ja još znam radit.
Paaa…ništa, so to speak.
Imam tu fensi diplomu s kojom mogu radit to što radim, il neš slično u gorim uvjetima. Ili si mogu lipo s njom obrisat rit.
Što me za živo čudo ne sprečava da želim još nekaj studirat. Za promjenu nešto u čemu sam odlična, a ne samo vrlo dobra.Ili dobra. Il osrednja.
Psihologiju. Književnost.
Studirala bi. I radila neš trivijalno uz to. Nešto jednostavno, bez puno odgovornosti, bez kontakta s ljudima.
Ali, malo sam se navikla na srebrnu žlicu u ustima… što ne znači u mom slučaju jedrenje i hotele s 5 zvjezdica, nego znači pit kavu kad oću u bircu, jest pizzu vani kad oću, kupit se komad robe u Zari kad mi se svidi i tak to..bez puno konzultiranja budžeta.
Ergo, meni treba loooovaa, do kroooova. Koje nema u bezstresnim jednostavnim poslovima bez odgovornosti i kontakta s ljudima. Da ni ne spominjem da takvi poslovi ne postoje .
Nisam ni za kriminal jer nemam ni muda ni želudac ni nužan nedostatak savjesti.
Ja sam ko onaj crni Gašo, iz dječje pjesmice.
Evo iz ove, pitala sveznajući net i on odgovrio:

GAŠA

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
Šta će s tobom biti?
Gaša htede stolar biti
- Težak mu je svrdo.
Posle htede kovač biti
- Gvožđe mu je tvrdo.
On je hteo i tkač biti
- Kidaju se konci.
I lončar je hteo biti
- Al' mu smrde lonci.
Zatim htede krojač biti
- Al' ga igla bode.
Što god Gašan poče radit',
Sve natraške ode!
Gašo, Gašo, lenji Gašo,
Šta će s tobom biti?

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
Šta će s tobom biti?
Gaša htede pekar biti
- Vrele su mu peći.
Gaša htede mesar biti
- Al' je teško seći.
Prohte mu se čizmar biti
- Al' udara čiriš,
Još i ratar htede biti
- Al mu smeta kiriš;
Tad ćurčija htede biti
- Opet igla bode;
što god Gašan poče radit',
Sve sunovrat ode!
Gašo, Gašo, lenji Gašo,
Šta će s tobom biti?

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
Šta će s tobom biti?
Gaša j' mnogo započinj'o,
Al' ni jedno ne dočinj'o.
E tako su leta prošla
- Gaši starost došla.

Sad gladuje i jauče,
Plače, viče, huče:
"O mladosti, lepo doba,
Ludo li ti prođe,
Kuku, lele, tužan Gašo,
Do čega li dođe!"

Teško svakom koji ne zna
Rada i zanata,
Gladovanje, jadovanje
Neradu je plata.

Istinabog, ne razumim baš sve, al za koji mjesec kad se naš precjednik, dika naša, u potpunosti pomiri s konasbrezavadi komšijama, sve ću da razumem.
I tak…
Budući da me ta Gašina problematika pere već neko vrijeme, sve mislim da je nekako moram riješiti, promisliti, zaključiti, odlučiti, i prestati kukati više i Bogu i svijetu. Al onda neš bude…na telki, il neš, što mi odvuče paznju, nešto, jelte, mnogo PRIORITETNIJE kao npr. 74 puta viđena epizoda kvazihumoristične serije koja se emitira šeti put ove godine.
Glupa sam.
Nemam force ni karaktera da se svojski naljutim na se nego plutam u nekom limbu.
Što je najgore, nikom ni ne zavidim…što znači da sve što oko sebe vidim mi se čini gore nego vlastita pozicija..ili stresnije, ili lošije plaćeno. Ili oboje.
Svuda ta jebena stvar koja me najviše žulja, to što je u teoriji jedno, a u praksi drugo. Na velevažnim predavanjima o poslovanjima i sl. svi deru jednu te istu iluzornu kozu, kozu o pravilima i metodama i ispravnostima i bla bla, a u praksi “mig mig, ljudi smo dogovorit ćemo se”. Osjećam se ko u onoj priči di je kralj gol, a cijelo fakin kraljevstvo sere da ima lepu obleku. Meni je tog sranja pun kufer. I iako znam da ne smijem govorit da je kralj gol, što ionako svi vide i nema potrebe za “stating the obvious”, ne mogu si pomoć pa kolutam očima i sabotiram zborno divljenje kraljevu ruhu. Što je loše za posao. I mene u njemu.

Nije dobro kad ti odlazak na posao predstavlja odlazak na robiju. A ponavljam, nemam nekih korisnih talenata-ne mogu konobarit jer bez digitrona ne znam zbrojit 29 i 78, a još sam i trapava i smušena. Ne pišem dovoljno dobro da idem pisat knjigu-svijet ionako ima dovoljno netalentiranih skribomana s puno ambicije, samo mu još ja trebam…
Ne kužim se u fotografiju, ne znam pjevat ni svirat. Znam tancat, al imam preveć let da u to ulazim. Ne znam šivat. Nisam za unutarnji dizajn, jer vidim ljude koji to rade s puno više lakoće i talenta…ja sam fakin Gašooo.
UbiČuse.

Ovo samokaranje nema za svrhu neko traženje pažnje i utjehe, kao “ma nijeee, super si tiii, totalno ziher postoji neš u čem si super, samo trebaš to nać”. Ovo samokaranje treba, kao i svako moje pisanje, pomoć razlučit neke stvari, ogulit luk, morti malo plakat pritom, al doć do jebene srži problema.

Što je najbolje, po poučku Bridges Jones kad si poslovno u banani, privatno cvjeta.
I stvarno…
Ja sam sretna. Jednostavno najjednostavnije, ko budala, mirna, voljena, ljubljena, nasmijavana…
Kap vode na jednom veeeelikom dlanu.

Oviii...kad si to tak posložim, nekaj bum već zmislila oko tog, vochisnejm, posla.
Tutuluuu