petak, 16.10.2009.
poseban dan
|
Sjedili smo u kičastom bircu kurvanjskog ozračja na bordo crvenim skaj foteljama. Žestoki fluidi su tekli između nas. Njegova beskonačna ruka odmarala je na naslonu iza mene i sezala tamo..do ko zna kud..susjednog stola bit će...
Nešto smo pričali, valjda, ko zna...ja znam da sam odma, otprve osjećala ljekoviti efekt tog polja. Gravitacionog. A masivna nebeska tijela imaju grande gravitaciju. A njegovo je i masivno i nebesko in a way. Seže praktički do neba...  I sve je bilo na cvitiće, ko košulja onog lika iz TBF pjesme. I na cvitiće it is....  ...... Vozili smo se u tišini satima. Ja u svojoj glavi, nesposobna za ikakav suvisli razgovor o ničemu. Dotučena očajem, nabujalih očiju...glupo je plakati u šefovom autu. Pogotovo ako je i on u istom. A Zagreba nikad... Samo fakin drača, maslina, sunce i more...I stina. Jebla vas da vas jebla stina, sa stinom ću te u glavu. .............................. Vozili su luđački za Zagreb. Ona u trudovima. Svako-3-minutnim trudovima. On ižifciran činjenicom da njeni roditelji voze iza iako im je rečeno suprotno. Tras! Kvar. Na mostu. Prebacivanje u mrski auto iza. Vinogradska. Operaciona. Bolovi, panika...di je bebin puls?? Jeben neki datum. Sama drama.  |
utorak, 13.10.2009.
sizif je ljut.
|
Loše glupo, besmisleno....ne želim glumit niakvog policajca ni inspektora ni konduktera. Ja ne želim nazivat ljude telefonom i potsjećat ih na njihove obveze za koje njih boli ku*ac, a boli i mene, al ja to moram, jel, to je moj posao.
Pun mi je spomenuti organ tulave strane posla kojeg radim. Svaki drugi dan sam na rubu suza. Ili u suzama. Zamislite da prebacujete kamenje s jednog mjesta na drugo. Zamislite da ste za to dobro plaćeni. Zamislite da to radite u ugodnim uvjetima s blagim i dobroćudnim nadređenim. Zamislite da iako ovi kojima kamenje treba bit prebačeno ne žele platit tu nadasve korisnu uslugu, al kao moraju, pa na sve mile načine izvrdavaju, muljaju lažu, serendaju, ne javljau se na telefon ili vam isti spuštaju u pol rečenice. Ko kad u tramvaju skužiš kontrolu pa bježiš kroz druga vrata. A posebna jagoda na torti od dreka je što se prebacivanje kamenja mora odvijat prema jednoj vrlo kompliciranoj i zajebanoj trajektoriji. I ponekad zbog nje, to kamenje ne završi tamo di je trebalo. I niko nije kriv. A nekako uvijek ispadnem ja... Koja onda objašnjavam svima oko sebe komplikaciju koja se desi u različitim uvjetima premicanja kamenja...a niko me ne razumi...i nikog ne zanima, jer se čini tako jednostavno. Pun mi je KURAC nošenja kamenja. Kurac sa R bez zvjezdice!!  Puna mi je čaša, do vrha...i osjećam kako sve češće pljusne van..pitanje je kad ću je zavitlati u zid. Živci su mi tanašni kao sviline niti...pucaju i mrse se...streeeeessssssssss..... Od stresatora ove jeseni ostao je još jedan grande za studeni. Koji me lagano već sad drži budnom noću ili bar loše naspavanom.. Al taj nije najgori, bar mislim da neće bit... Najgori sam preživila...  Mislila sam da ću umrit (čitaj tek s malo prenešenog značenja). A nisam. A sve kaj je moglo poć po zlu nijeeee..... Moram se sabrat. Svako zlo za neko dobro. A nije jedno ni drugo nije zauvijek. A vani je ludilo dan...što nije normalno skroz jer nije kolovoz Nego listopad. Vage caruju....važuu..ne mogu se odlučit...  Uf..lijepo sam se iskarala (našpotala ne..) sad mi je lakše. A sad jope na pos-o. Oj Sizife , gorska životinjoooo, ko te češlja ko li te umiiii vaaaa.... Mene češlja gora bukovicaaa, a umiva ledena rosicaaaa joooooooj, joooooj...joj. |
