Važno je zvati se Ante

Vraćam se, Dudoo tebi...(fali mi ovdje slog)
Starim stazama, malo su bile zatrpane i nehodane, al unazad nešto opet prolazim tuda. Nije mi to pametno, nije nikada ni bilo, nuspojava te šetnje je nemogućnost iz svoje kože i frustracija time.
Depresija.
Misli mi imaju tonu, i nikakava stvarnost na cvjetiće ne olakšava te teške kotve na nogama.
Ostavi me na minutu samu i ..."mislim samo takve misli koje su zabranjene znam..."
Sve se čini kao problem, svaki se problem čini kao početak kraja...nemam kome to ni reći jer realno mi ništa nije.
Probdjela sam noć...prije čega sam prospavala film.
Radni tjedan u nedjelju naveče se čini kao robija, u kičmi mi ćubi napetost koju vikend nije opustio.
A kad dolazi vikend i petak bude i budem napola očajna jer ništa ne planiram za njega, jer će proći kao i mnogi prije isti, nezapamćeni, di si bio šta si radio, kako si se na vlastiti ku*ac nasadio...
I onda prekasno u petak popodne panično krenem smišljat di bi mogla, u Beč, u Split, u toplice, u neki wellness..i onda..krenem računat, gledat jel mi se da..jel se isplati...
Bla.
Kuća poso poso kuća.
Al tako je manje više svima, pa ipak nije svima to takav problem.
Problem je u meni.
Ja sam "bez obzira šta mi dali meni uvijek nešto fali".

PMS-ična sam ko krava.
Zanemarite ovo.
Al ima PMS jednu dobru stranu-makne roze naočale, poveća problematične sitnice, koje možda ne bi vidila inače, ili bi ih svjesno zanemarila...PMS upre prstom ispod tepiha i kaže:"riješi ovo dok se može, dok je malo, dok se nije nakotilo neko zlo..."
Čekat ću da me prođe, da menga dođe (rima lalalaala) al neću zaboravit mjesto na koje mi je ukazao.