Važno je zvati se Ante

Htjela sam gledat neki dan film s Monikom Belluci, al me dragi odgovorio da ima 10 min najokrutnijeg silovanja lijepe Monike i da se bolje okanit ćorava posla. Pa ja pročitah spoiler. I na kraju je kao neki zaključak da vrijeme ubija sve. Uništava sve.
Jutros je on neočekivano izvalio istu stvar iako su tjedni prošli od priče o filmu. Malo zatim pretumbasmo "prah si bio i u prah ćeš se pretvoriti" te ga veselo izljubih i odoh ća.

Sve je super, al neš ima. Neš mi je...nezadovoljna sam sobom. Što se očituje stalnim kritiziranjem ogledala, odnosno odraza u njemu. Odraza svog.
Pa se jedan dan osjećam ko stara krama...na nekim mobitel slikama izgledam kao islužena razočarana mrtvih očiju žena, čija mladost je prošla. A onda na drugim slikama (neke čak isti dan slikane) izgledam kao djevojčica, bijela, vesela, bijelih zubiju i sjajnih očiju. Možda sam u tom periodu kad može jedno i drugo, ovisno o naspavanosti i (ne)sreći.
Stupidno se ne mogu pomiriti sa starenjem kao činjenicom. Ne znam jel se uopće treba pomiriti?
Vjerojatno hoću ono neko smireno dostojanstveno stanje, bez drame, gdje se dešava što se dešava svima, a ti se njeguješ, održavaš i ne radiš velku misu oko toga jer znaš da pobjede nema. Ali to nije ni važno. Jer ne ratuješ.
Kao što ne vodiš rat s karijesom, nit misliš na njega, pereš zube svaki dan, odeš povremeno zubaru koji popravi pokvareni zub. Ili zube. I nisi ogorčen na karijes, Jer to jednostavno je.
E to bi ja..tako nešto. Naravno "teoretski ljubav lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi".
Tako i s tim.

Slučajno se sjetih nekog kolege s faksa kojeg se ne sjetih godinama...i pitam svemogući fejsbuk oli je tamo.
Nije. Al mi je ponudio nekoliko znanstvenih radova kojima je ovaj autor il koautor. A teme radova...majko moja...
Top of the pops.
A tad nije bio lumen, nije bio ni glup, bio je običan, kao ja.
Nije bio ni prevrijedan, bio je godinu stariji, i kasnije je diplomiro.
Ja radim i zarađujem i imam super uvjete i razumnog šefa. Ali radim stupidne stvari..ne stupidne kao data input (iako nekad i to) nego ono...ne bavim se znanošću.
Ulijenila sam se. Oglupila.
Iako ruku na srce, čitajući naslove svih tih članaka sjetih se samo kolko truda i vremena bude uloženo u to i kako malo to znači na nekoj životnoj skali.
I jel bi mijenjala bat za bat?
Ne bi.
Al svejedno...

O ljubavi....
"Teoretski ljubav lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi" opet...
Ne mora bit. Nekad praksa nadiđe sva teoretska očekivanja. U nekim aspektima.
U nekim radiš kompromise.
Kompromis...bljak.
Kad čovjek ništa nema, nema šta za izgubit.
Kad imaš sve, imaš sve za izgubit.
Teško se opustit u nestabilnoj ravnoteži vrha. Bilo kakaf mrdac u stranu i evo te kotrljaš se ko drek nizbrdo.
Teško je i stalno bit u stanju konstantne zahvalnosti Bogu/sudbini/sreći. Jer ti je u prirodi da težiš, želiš čezneš, osvajaš, zabadaš zastavice...check ovo check ono...
Teško je peglat i brisat pod i prat prozore i uređivat nokte i džogirat i čitat dobre knjige i lunjat sama dućanima, teško je kuhat i prat suđe, teško je izdvajat gigantske količine teško zarađene love za nešto što ti kao treba, a to tolko na tržištu košta.
Teško je redovito posjećivat baku, teško je koji vikend provest doma, teško se pritom ne izludit.
Teško se analizirat neprestano, sebe i druge, teško se non-stop popravljat, teško je sumnjat stalno, teško se bojat...

Koncert U-a2-a je skoro.
U3 PM velim ja...voc d big fakin dil recite vi meni....
Ža mi je kaj mi dragec moj mili ne ide jer je njemu to zupa. A on ne ide jerbo smo od dva auta zaboravili na jednoga za kojeg se naknadno ispostavilo da živi u Strojarskoj u paukovoj mreži...pauk ga je proždro i probavio već..for fakin tjedan dana mi ne skužimo da auta nema!!!
I u tom financijski tragičnom trenutku, odlazak na U2 koncerat se čini kao jednostavno sulud (što i je, ruku na srce).
Ža mi je što se nisam brzo nakon toga oporavila od šoka i odrješila kesu bar za jednu kartu, na dar, onom kom je bitno, tad dok je bilo karti za 250 kn.
Meni nije bitno. Ja bi ošla s njim radi njega, ne radi U2.
Ja sam samostalno skužila samo onu stvar One i to kad je prepjevana od neke pevaljke s dobrim crnačkim glasom. Ostalo mi se donedavno utapalo u ostalo pop&rock bezličje lokalnog radia.
Sad znam prepoznat više od jedne jer se potrudih čut. Puštali su mi neke albume, neke kao poznate stvari, neke antologijske...poznato, sve rings a bell, al iskreno...
Neko voli popa neko popadiju.
Fair enough.
Samo...ima li toliko gorljivih U2 obožavatelja, za dva puta maksimir napunit?
Ima li tu onih koji idu jer se ide, jer im je bed reć da im to nije baš nekaj, da im šteta love i sl.
Ima li tu onih koji su naučili više od jedne U2 pjesme u zadnjih mjesec il dva kolko se o tome intenzivno toroka po medijima?
Ja znam da kad god bi skužila na Đoletovom koncertu neke spodobe koje su čule za recimo Vasu Ladačkog, a sve drugo čuju prvi put, pa pomalo zvernjaju, dosađuju se, gledaju na sat, uvijek bi me uhvatio neki bijes, kao koju kitu marjanovu ti delaš tu? Ajmo, džada!!
Tak da mi je s jedne strane drago što neću bit taj lik. Pogotovo ak ideš s nekim ko sija od oduševljena svime što čuje/vidi a ti si ono kao "aha da da baš super.. "
Bla.
Prekrasnićki dan na poslu.
Home alone.
Sukladno tome odvisila komad vremena na telefonu i one thing lead to another-prisjetih se nekih stvari... jednog prijateljstva koje se srozalo na poznanstvo, na druženje uvjetovano navikom..na druženje koje bez obzira na količinu alkohola izaziva gorak okus, izaziva distancu. Kad je ne vidim, zaboravim...pa mislim o nama kao nekad i veselim joj se. I onda opet, uživo...kurtoazija, kratak fitilj...
Ljubav je otišla. Ne znam jel zauvijek.
Al znam da je sad nema. Znam da gledam u gole činjenice, slušam njene suhe riječi, nema jastuka od ljubavi koji sve ublažava, stavlja u kontekst, nema ružičastih naočala.
Više ju ne pravdam ni pred sobom ni pred drugima.
Još uvijek joj govorim svoje tajne. Ne znam zašto. Al ne očekujem utjehu, ne tražim savjet.
Možda zaraste, možda se ljubav vrati. Htjela bi to jer mene ozljeđuje. Boli..nedostatak osobe koju voljeh.
Rečeno mi je da sam ko šiptar.."kog voljem, voljem, kog ne voljem koljem".
Možda.

Ajme opet ovi...jebala vas bina visoka 50 metara.
Jel to cirkus il koncert?!?!
Koje ispiranje mozgova...na radiu ne prestaju srat o tome.
Osjećam se usamljeno, jebote nemoguće da se toliko ne razumijem sa čovječanstvom?!?!
To mi je ko da svi na svijetu vole ne znam kelj na varivo i da svršavaju od kelja, da ga žele jest svaki dan, da su svi ujedinjeni u ekstazi, u prepoznavanju nečeg toliko dobrog, što uzdiže duše, spaja ljude u razumijevanju, u titranju na istoj frekvenciji...
A ja stojim postrani i ne kužim jer ja kelj na varivo ne volim i malo mi je muka kad se kuha...kad je na meniu pojest ću, neću srat...al nije mi fin, neću uživat kao npr. kad jedem "mus" od čokolade, ili dobru baklavu, il fini biftek u umaku od zelenog papra. Ili sladoled.
Svijet voli sladoled, ja volim sladoled I get it, super.
Al nikako mi ne ide u glavu da svijet voli toliko kelj na varivo i da se svi slažu, a meni je ono njaaa.
Neverjetno.