Važno je zvati se Ante

Kak ja volim hotelske sobe. Da sam bogata živila bi u apartmanu u nekom fensi hotelu. Volim bit i gola u hotelskoj sobi. Čudno neš, čim kročiim, razmanduram se i holam komendooo. A hotelske sobe su krcate s ogledalima i onda se gledam u prolazu. Malo se zgražam nad jednim najmrskimim dijelom i malo se tješim drugim nekim krasnim dijelovima. Ondak napišem post o svemu tome razmišljajući kak sam ja u biti optimist. Jerbo nekak se nadam da sva silna nemjerljiva žderačina kontinuirana trodnevna se ne bu nigdje primila, iliti zaljepila i to (0 eksersajza il ikakvog kretanja osim ruke od tanjura do usta), a kad kao nešto dva dana manje jedem odmah već kontam kak sam ziher malo stanjčala...

Pišem ovo dok bi trebala raditi nešto. Znam ako ne krenem da ću se živcirati i dalje i neću to vrijeme iskoristiti za ništa dobro. Umjesto toga tipkam ovo, visim na fejsbuku i iskrici. Na fejsbuku nisam pod pravim imenom jer sam preparanoična i preluda za vlastitom anonimnošću. A u pozadini toga stoji i to, da čak i da jesam pod pravim imenom, ništa "društvenija" ne bih bila. Ukucavajući imena u "search" nakon prvih par "bitnih" (koji naravno nema kaj bi oni tam radili) pokušavam se sjetit nekih šul kolega, ljudi koje znam i sl.
Ispostavlja se brzo da se ne mogu sjetit 80 % imena iz školskih klupa, a onih koje se sjetim , njih naravno nema. Poznanike, koji opet stanu na prste jedne ruke, ukucam, neke nađem, a neke ...al istina je da ja ne želim nešto komunicirat s njima jer da želim ne bi mi trebao fakin fejsbuk.

Ja nisam neko željan društva i ljudi, a neprihvaćen i neshvaćen. Ja sam ja i nemam problem sa sobom, kivna sam samo što je "mojih" tako malo.
I sve ih je manje...

"Samo retki nađu retke.."
A ja očito nisam među njima.
Možda ja nisam "retka"
Sve moje pizdarije oko postajanja "normalnom" i nekih mentalno-emocionalnih etapa samo su glupi pokušaji mozga da sačuva razum.
I srce.
Zidanje još jednog zida uokolo i bojanje tog zida u ružičasto i žaba-zeleno ko u Tirani.
Kao da bi bilo veselije.
Privid života i nade.

Piše neka cura na blogu da ju ljubav pokreće.
I mene.
Pa prema tome stojim li ga stojim kamena.
Pitam se koliko je drugim ljudima ljubav primarna potreba.
Možda nije..pišu i govore i rade druge stvari i za druge stvari...
Ne znam da li je to zato jer im je ta potreba zadovoljena, ili manje izražena ili se pak srame nje držeći je kao vrhunsku slabost i skrivaju od drugih i sebe.

"Ja nisam kao ti, JA pamtim SAMO zlooo.." otpjevala sam mu kroz suze. Kroz suze i smijeh.
Poslije sam razmišljala kako se signal naoko trenutačno prenese 400 km kroz žicu...
Rekao mi je da nikad nije vodio depresivniji razgovor.
E pa dobrodošao...kad dolaziš po osvježenje , hrabrenje, smijeh i nadu, jedan "trip" mora biti i loš.
To svaki džanki zna.
Slušajuć pak njega samo mi je plopnula misao da on nije normalan. Da s njim nešto ne valja...što mi on uporno i govori.

Ne znam zašto meni rane ne zarastaju. A nemam šećer..
"Sve štooo bolilooo meeee sad faliiii srcu moooomeee...."
E ne znam jel fali ili se ja tome uporno vraćam iz neke psihološke prisile. Ko ona ekipa kaj se dvajs puta vraća u stan provjerit jel zgasila svjetlo.
Ide bre pa se leči!!
A gdje?
I ko da me leči?
Ja nit znam neko izlečenog nit znam nekog bi bio osposobljen, kom bi vjerovala.
Bio je jedan al se zabio pod kamion i sad je više-manje fikus.
Što samo pokazuje Božji gradniozno zajebani smisao za humor.
Od tolikog smeća na Zemlji, od tolikih gnomova i ljigeži-on...
Fala Ti, jes prika nema šta.

Dakle, ustanovili smo da nakon ove epske piskarije/pizdarije meni nije nešto lakše što je kao bio cilj, vrijeme je utrošeno, sad sam gladna, a nemam kruva kod kuće pa moram u pekaru. Fitnes gaće sam obukla al fitnesirala nisam.
Wordov dokument s "poslom" sam otvorila, riječi napisala nisam. Pričala sam još s prijom ljubicom zubicom i hrabrila ju da na Mljetu bari jednog hlopca koji ima dobre noge.
Ljubica moja prekokrasna. Da je ona dječko ne bi imala ovaj jebeni problem ni ona ni ja.
Ah...
----------------------------

Znate onu priču di Bog traži od nekog (Abrahama čini mi se) da zakolje svog sina i tako dokaže svolju ljubav i vjernost Bogu.
Meni se čini da gosn Bog radi te stvari i dan danas, na ovaj il onaj način. Uzimajući najvrednije, ubijajući najbliže, ostavljajući te da žeđaš i gladuješ za onim što te napaja i hrani.
I onda te pita da li mu i dalje vjeruješ.
Ili te doslovno ubije. Kao ove tisuće u Kini- što je milosrdnije.
A o incestuoznoj djeci iz austrijskih podruma i da ne govorim...
I kaj?
Ja sam nezahvalna kučka ?
Jer imam krov, plaću, zdravlje, prijatelje, obitelj i sisi tu daj for...
Jer imam bezrazložni "oblak"? Jer imam sve osim nekog ko me voli, s kim ću se vodit za ruku i budit sa?
Jer, stvarno, kad si doslovno gladan brijem da ne serendaš o gladi za ljubavlju..
Al šta da radim sa sobom.
Ne znam šta da radim sa sobom.
Imam rupu veličine tunela Učka na duši. Em što sama keljim razne flastere, dobijam savjete da zakeljim one šarene, vesele.
Da upišem neki tečaj il teretanu. Da se bavim humanitarnim radom..( i bavim se jebogati, vidam duhom klonule, hrabrim, savjetujem fakin Draga Marta.. u tom sam jedino i dobra...a znamo kak zgledaju postolarove šuze )
Pa ondak da izlazim više.
Da svima dajem šansu. Da ne budem izbirljiva i nedodirljiva.
Da prebolim i zaboravim "bivše" i okrenem se budućnosti.
Da budem "pozitivna".
Nemoj slučajno bit negativan. Bolje rođen bez one stvari nego negativan. Ne do bog da ti je čaša napola prazna...
A lepo pesma kaže.."Prazna čašaaa na mom stoluuu, iz teee čaše tii si pilaaaa...". I kako sad?
Ha?
Molim da mi neko konačno da odgovore. Neki spin doktor il menadžer.
Da li spin doktori imaju cjelobrojni il polovični spin?
Da li su spin doktori uopće doktori? Imaju li deset diploma na zidu kao svaki pošten doca?
Pitanje su brojna.
Budući da mi je krvca AB neg. negativna sam u srži.
U biti svojoj negativnoj sam negativna.
I rijetka.
I nisam univerzani davatelj...

Dali su mi u dm-u naopako isprintan mens helththth. Ajme novine. Da je papir malo mekši uštedila bi rolu guz papira. Ampak!
Pročitah jednu nadasve pouzdanu i logičnu činjenicu da žene koje imaju velik omjer opsega bokova i struka imaju više estrogena i zbog njega(?) su jako izbirljive kaj se tiče fizičkog izgleda produživača vrste.
Znači zato sam taki izbirač-ne-gine-ti-otičar!
Što me momentalno vodi na današnji poslovni posjet bolnici za koju me vežu tako privatna i nježna sjećanjanjanjaaaa...
Zaljubiška sam se malo u vlastitog doktora mi, na kojeg sam nabasala tražeć ambulantu na odjelu .
Mašem ja tako s upotnicom čojeku pred nosom i pitam jesam na pravom mjestu ( oooo daaaa kaki ljepi med. brat bracoooo...) Kadli on doture!!
Evo datum za operacijon, napravi pretrage i dođi u 8. Pitam ja kaj s pidžamom i to??
(Ne mica, u tangama s bičem )
Doktor visok črn Hercegovac, zgoooodaaaan...jesam rekla visok (pogledaj sa strane ak si ođe prvi put)?
Prokleti omjer.
To mi je zato.
No nisam o tome htjela. Opet.
Mućoo ljep..i onak malo brezobrazan, a istinski brižan.
Kojeg sam zavodila raskasapljena (njegovih ruku delo..hit me baby one more time ) kao šećući se hodnikom u nadi da ću uvatit ona dva korak kolko njemu treba da isti pređe. A usput rečeno moja reakcija na anesteziju nije bila rigoleto (hvala Bogec) nego nesvjestica!
Kako se dignem tako panem, kako poletim tako sletim... tak da sam na sve "kave" od posjeta išla kao uz sveprisutno pridržavanje svakomalno sjedanje i pipkanje radijatora zidova i sl.
I doktoraaa...Aj viš
Elem tak drmava ja "šećem" hodnikom a glavna seka me gleda s obrvom na tjemenu: "mala moja, a da se nisi malo precjenila?"
Nisam babo, doca grize ko pitbul, al šta ću s njim, zauzetim , oduzetim??

GLAVNA TEMA POSTA
Poradi posla poslujem s mućo doktora. Ajme majko koja skupina. Ajme majko oholosti. Ajme majko matematičke i ine gluposti..
Iznimke ako postoje isključene.
Hvala.

Oh.
Lonli tajm et houm.
Inače nisam usamljena kad sam sama, al danas jesam. Očistila sam stan, naručila klopu još moram odvježbat i bacit se na pisanje fakin rada za fakin konferenciju.
Ide mi to gori sporije nego što sam mislila. Nisam ja baš tak pametna kak sam uvjerila sebe i druge.
Hm..očito sebe i nisam uvjerrila, vjerojatno druge još i manje...
Dopustila sam si slabost juče. Al tek nakon pomne kalkulacije u kojoj je broj njegovih zvanja daleko nadilazi broj mojih.
Slabost je trajala skoro 3 sata. Otpale nam uši i zabolile glave od slušalice.
Iako o tom često mislim, opet sam se iznova začudila tom čudu od njega. Od nas. Jer...iskreno...ni ja ne gorim.
Što se može napisati i kao: "da on gori već bi se ja zavužgala, bi bi..."
Al nisam nikad gorila. Možda malo, samo po rubovima. A i on je.
I tako...moje drago zlato, moj dječak, moj simpatični letač, moj Raymond.
I kako se ne čuditi ljubavi koja ima sto lica i kad ne nestaje nego se pretača i prelazi iz jednog u drugo.
I svako je lijepo i svako je vrijedno, najljepše dosad, tako je rekao.
I baš svako je nedovoljno da budemo sretni vani. Gdje smo udaljeni silnim kilometrima..i silnim godinama.
Reći ćete,da je to to, bilo kakva udaljenost ne bi bila problem.
Znam.
I da ovako ne znači ništa i nije ništa.
Znam.
Al u mom koordinatnom sustavu znači puno.
I značit će.
Što ne znači da nema mjesta za druge veličine.