26.07.2004., ponedjeljak
Ane prasica
Rajo, samo da van se javin.
Ja guštan ki prasica. :-)
Je, jučer me Bosna malo dotukla, al' dobro je (izgrebala san auto po jebenin kozjin putevima! [ljuta Ane]).
Sitin vas se ja često, al' ne dan sebi ćirkat ovod. Laptop još nisan otuđila, al' se sad, evo, švercan od suside.
Ni mi jasno kako Trapula more onako mozgat na odmoru jer je meni glava prazna totale. Stvarno niman ništa pametno za reć. Čak san se toliko ulinila da san u ova 4 dana pročitala ravno 50 stranica knjige! [sad me zeru sram] Ništa ne činin, samo skitan po domaji (a kako vidite, i šire).
A mislin da ću i dalje u iston tempu jerbo san skontala da mi autić stvarno malo stroši (1/4 spremnika od Zagreba do Šibenika!) [hepi Ane]
Fala na lipin komentarima i žejama za imendan.
Gren dalje u điradu, a vi mi stojte lipi i pametni, ko i dosad. :-)
Puno vas jubi,
Ane
Ja guštan ki prasica. :-)
Je, jučer me Bosna malo dotukla, al' dobro je (izgrebala san auto po jebenin kozjin putevima! [ljuta Ane]).
Sitin vas se ja često, al' ne dan sebi ćirkat ovod. Laptop još nisan otuđila, al' se sad, evo, švercan od suside.
Ni mi jasno kako Trapula more onako mozgat na odmoru jer je meni glava prazna totale. Stvarno niman ništa pametno za reć. Čak san se toliko ulinila da san u ova 4 dana pročitala ravno 50 stranica knjige! [sad me zeru sram] Ništa ne činin, samo skitan po domaji (a kako vidite, i šire).
A mislin da ću i dalje u iston tempu jerbo san skontala da mi autić stvarno malo stroši (1/4 spremnika od Zagreba do Šibenika!) [hepi Ane]
Fala na lipin komentarima i žejama za imendan.
Gren dalje u điradu, a vi mi stojte lipi i pametni, ko i dosad. :-)
Puno vas jubi,
Ane
I men' d'Ane
Ani je imendaaaaaaaaaan! Ani je imendaaaaaaaaan!
Dobro jutro, radni narode! Na raport se javja neradnički otpadak društva.
[i ni me, ni me, ni me sraaaaam]
Baba mi je spremila puno blitve. Ima li bojeg od ovoga?
Večeras ćemo zapivat u konoooooooobiiiiiiiiii...
Dobro jutro, radni narode! Na raport se javja neradnički otpadak društva.
[i ni me, ni me, ni me sraaaaam]
Baba mi je spremila puno blitve. Ima li bojeg od ovoga?
Večeras ćemo zapivat u konoooooooobiiiiiiiiii...
Nije postano koristeći mblog
25.07.2004., nedjelja
Nema plime
24.07.2004., subota
Ane se ponovno javila, ovaj put iz vecea
Javja van se jopet Ane Kleper
samo da van reče da je nije pokupija šleper.
samo da van reče da je nije pokupija šleper.
Nije postano koristeći mblog
23.07.2004., petak
Ane laže da je pisala blog izravno iz auta na putu prema moru...
Šest uri izjutra je. Već san tribala sidit u autu, al' vjerojatno još krmin u krevetu i ne čujen svu vojsku budilica koje san navila.
Do devet ću se valjda dignit. Pa kavica... pa novine. Prije podne neću sikuro izać iz Zagabrije. A uvatit će me ona najveća gužva, već sad znan. Nježni glas priko moba će vikat da koju se krušku nisan ranije digla i zašto uvik moran sve ujebat. A takva san ti ja, brate moj!
Kod mene ne može nego komplicirano.
Gužva je na cesti ogromanjska, to van garantiran.
Vruće je za popizdit, i to van garantiran.
Ma kad vidin rajsku tabelu sve ću ja to zaboravit.
Još da mi se u more bacit... Pa da isperen sa sebe sva ona sranja ča su se nakupila kroz godinu...
More čisti, judi! Dušu čisti!
...
(Nekoliko sati kasnije...)
Stigla san. Pojila, popila, omirisala stari ormar prepun lavande.
Odoh do suside, triba poslušat najnovije seoske tračeve... :-)
[glava na paši]
...
Do devet ću se valjda dignit. Pa kavica... pa novine. Prije podne neću sikuro izać iz Zagabrije. A uvatit će me ona najveća gužva, već sad znan. Nježni glas priko moba će vikat da koju se krušku nisan ranije digla i zašto uvik moran sve ujebat. A takva san ti ja, brate moj!
Kod mene ne može nego komplicirano.
Gužva je na cesti ogromanjska, to van garantiran.
Vruće je za popizdit, i to van garantiran.
Ma kad vidin rajsku tabelu sve ću ja to zaboravit.
Još da mi se u more bacit... Pa da isperen sa sebe sva ona sranja ča su se nakupila kroz godinu...
More čisti, judi! Dušu čisti!
...
(Nekoliko sati kasnije...)
Stigla san. Pojila, popila, omirisala stari ormar prepun lavande.
Odoh do suside, triba poslušat najnovije seoske tračeve... :-)
[glava na paši]
...
Nije postano koristeći mblog.
22.07.2004., četvrtak
Krepuc
Došo i taj dan... Odoh ja sjutra domeka. :-)
Tribala san danas, al' smo jučer znanstvenin metodama došli do spoznaje da definitivno neću postat mamička (daklem, stigla je!) pa je putovanje odgođeno za jedan dan (barenko će me žemska populacija svatit).
Već sad znan da ćete mi falit jerbo san se debelo navukla na ovo čudo. Neće me dugo bit u metropoli, a ne znan koliko ću van se stić javjat. Sve, naime, ovisi o mojim ratoborno-osvajačkim sposobnostima (a nisu baš neke!) jerbo triba pronać način da otuđin ćaćin laptop i slučajno ga primistin do vikendice di ću ubit većinu vrimena. Bude li moj osvajački pothvat zadovojavajuć, gnjavit ću vas i iz moga rajskog skrovišta. Ako ne, ma skontat ćete i sami...
Nekoliko postića san ostavila na holdu pa će to osvanit kroz ovih nekoliko dana. Daklem, ovi par tekstića ča san unaprid našvrljala imat će na kraju oznaku tako da ćete znat ča san unaprid postala, a ča se javjan s mista zbivanja.
Zafajujen svima koji me, evo treći misec, svakodnevno razveseljavaju svojim žvrljotinama (to su ovi blogovi ko bogovi), a ima vas još... Ma pripoznat ćete se i sami!
Puno vas jubi vaša
Ane
P.S.
Nemojte mi se sad raspiskarat ki da san krepucnila. Dug je dan... Još ću vas ja gnjavit, barenko komentarima. ;-)
Tribala san danas, al' smo jučer znanstvenin metodama došli do spoznaje da definitivno neću postat mamička (daklem, stigla je!) pa je putovanje odgođeno za jedan dan (barenko će me žemska populacija svatit).
Već sad znan da ćete mi falit jerbo san se debelo navukla na ovo čudo. Neće me dugo bit u metropoli, a ne znan koliko ću van se stić javjat. Sve, naime, ovisi o mojim ratoborno-osvajačkim sposobnostima (a nisu baš neke!) jerbo triba pronać način da otuđin ćaćin laptop i slučajno ga primistin do vikendice di ću ubit većinu vrimena. Bude li moj osvajački pothvat zadovojavajuć, gnjavit ću vas i iz moga rajskog skrovišta. Ako ne, ma skontat ćete i sami...
Nekoliko postića san ostavila na holdu pa će to osvanit kroz ovih nekoliko dana. Daklem, ovi par tekstića ča san unaprid našvrljala imat će na kraju oznaku tako da ćete znat ča san unaprid postala, a ča se javjan s mista zbivanja.
Zafajujen svima koji me, evo treći misec, svakodnevno razveseljavaju svojim žvrljotinama (to su ovi blogovi ko bogovi), a ima vas još... Ma pripoznat ćete se i sami!
Dok me nima, priporučan da čitate mog brata i moju sekicu (lipote dvi moje, stvarno iman filing da vas znan cili život!).
Puno vas jubi vaša
Ane
P.S.
Nemojte mi se sad raspiskarat ki da san krepucnila. Dug je dan... Još ću vas ja gnjavit, barenko komentarima. ;-)
21.07.2004., srijeda
Prdnija i meni golub u uvo
Ajme judi ča je upeklo!
Dragi se sinoć popeja do mog kompa i izdrža je valjda minutu! Nima prozora u ovoj jebenoj sobi, ovo je za popizdit. A meni svašta dođe da napiskaran jerbo zadnjih dana niman pametnijeg posla od izležavnja, čitanja, ispijanja kavica i buljenja u blog.
Pa se popnen do kompa, izdržin 20-ak minuta pa trčin u kadu! I taman se lipo oladin, zaboravin kako je pakleno odi, ne da mi zvrk mira, oden čitat jopet (jerbo pootvaran tonu blogova koje ću ja, kao, pročitat off-line), al' ne ide. Kapje, brate, sve s mene!
Nego... Za pravo čudo, al' oni jučerašnji post mi je prigrabija podosta mailova. I mene je začudilo pa se ni vi ne tribate sad tu išokiravat! Na kraju ću i ja doć do Ptičičinog zakjučka kako odi nima smisla pisat ništa osim grozota, depresija i ostalih raznoraznijeh previranja.
Vidin ja, napišeš kako ti je teško, ubit ćeš se, svega ti!, svit se raspada, nima smisla ništa činit... i judi lipo nagrnu s komentarima bit će boje, ne daj se, dr'š se i ostalim frazetinama.
Napišeš kako ti je baš lipo i onda umisto da te na blogu i saseru, kako te lipo i tješe, a ono ti virtualnin golubovima pošaju – prdac!
Koji je k s nama?
Odsad umoljavan da me se u kurac pošalje javno!
Zafaljujen!
P.S.
Mezzo je poša livo (komunjaro!). Baš lipo. :-)))) On van je moj blogovski brat. Zato je prvi na mojoj b(l)ogovskoj listi.
Mezzo živija!
P.P.S.
Je, je... prdnija mi golub u uvo ma ni on kriv ča ja i daje ne znan pivat.
Dragi se sinoć popeja do mog kompa i izdrža je valjda minutu! Nima prozora u ovoj jebenoj sobi, ovo je za popizdit. A meni svašta dođe da napiskaran jerbo zadnjih dana niman pametnijeg posla od izležavnja, čitanja, ispijanja kavica i buljenja u blog.
Pa se popnen do kompa, izdržin 20-ak minuta pa trčin u kadu! I taman se lipo oladin, zaboravin kako je pakleno odi, ne da mi zvrk mira, oden čitat jopet (jerbo pootvaran tonu blogova koje ću ja, kao, pročitat off-line), al' ne ide. Kapje, brate, sve s mene!
Nego... Za pravo čudo, al' oni jučerašnji post mi je prigrabija podosta mailova. I mene je začudilo pa se ni vi ne tribate sad tu išokiravat! Na kraju ću i ja doć do Ptičičinog zakjučka kako odi nima smisla pisat ništa osim grozota, depresija i ostalih raznoraznijeh previranja.
Vidin ja, napišeš kako ti je teško, ubit ćeš se, svega ti!, svit se raspada, nima smisla ništa činit... i judi lipo nagrnu s komentarima bit će boje, ne daj se, dr'š se i ostalim frazetinama.
Napišeš kako ti je baš lipo i onda umisto da te na blogu i saseru, kako te lipo i tješe, a ono ti virtualnin golubovima pošaju – prdac!
Koji je k s nama?
Judi dragi, zadovoljstvo se ne nasljeđuje. Zadovoljstvo triba sam izborit. I ni to bitka s materijalnin i ostalin bogatstvima vengo bitka sa samin sobon.
Neće van ništa past s neba, jeben van krušku!
Neće van ništa past s neba, jeben van krušku!
Odsad umoljavan da me se u kurac pošalje javno!
Zafaljujen!
P.S.
Mezzo je poša livo (komunjaro!). Baš lipo. :-)))) On van je moj blogovski brat. Zato je prvi na mojoj b(l)ogovskoj listi.
Mezzo živija!
P.P.S.
Je, je... prdnija mi golub u uvo ma ni on kriv ča ja i daje ne znan pivat.
20.07.2004., utorak
Ošla Ane u tri lipe kućice!
Svi mi slažemo svoje kućice u koje trpamo sve i svašta.
Upoznaš nekoga – hop! u kućicu.
Kupiš nešto – hop! u kućicu.
Pročitaš knjigu – hop! u kućicu.
Mogla bih sad nabrajati do iznemoglosti.
Ja volin barenko 2 puta godišnje te svoje kućice provižitat; izvuć lancune pa ih provitrit na ponistri.
Danas san vitrila.
Vitrila... jerbo iden brzo doma pa malo sortiran di san šta metnila, koje san kućice popunila, koje su još ostale bidne prazne.
Ne znan kako vi, al' ja volin sebi natuć nemoguće/neostvarive planove. Blentava? More bit. Al' to činin samo da sebe zavaran.
Jer ja san od oni' ča sve činidu u zadnju uru, a kad iman puno toga na glavi, znan da sve neću stić. Pa se zeru trgnen. Pa nešto i navrime učinin. I tako zadovojin ostvariv plan.
Ma nisan munjena, znan ja odma' o' početka da neću ono sve stić. Ma ne mogu si pomoć. Ako si zacrtan ostvarivo, znan da iman vrimena za to ostvarit pa se ulinin. 'Vako... sama sebe nafilan ludin idejama da ću, morebit, sve to i učinit (a i u sriću se ufan) pa sve dobro ispane.
Pronjuškala san, daklem, kućice.
Sve je na svon mistu, baš kako i triba.
I smišno mi ovo sad i napisat, al' ja, judi moji, baš volin svoj život.
Lipo je. :-)
18.07.2004., nedjelja
Biti strpljiv
Sidin jučer popodne u birtijici, laganini srčen kavicu, čitan knjigu u hladovini... Ma guštan!
Al', kurijožasta kakva jesan, nisan mogla ne čuti ča pričaju judi za stolon do mojega. Baba, dida, mater i dite. I pita dida tog malog vragolana:
- Koja je najvažnija stvar na svijetu?
- Biti strpljiv, na to će maleni.
I moran priznat da san se malo zamislila. A dida je pita barenko 30 puti pa je malon dopizdilo i počeja je vikat biiiiiiitiiiiiiii neeeeestrpljiiiiiiiiiv!
Ma kad se 'vako zeru zamisliš, stvarno skontaš da ga pametno i lipo uče. Evo, ja se ne mogu sitit kvalitetnije čovikove odlike od – strpljenja.
Jer i strpljiva budala na kraju dođe do onoga ča oće. A znan puno pametnih glava koje su se puten rasule.
Pa san se zapitala ča su mene moji doma naučili.
Ajmo silogizmon:
1. premisa: Dite moje, svi iz naše loze su ti pametnice.
2. premisa: Eno si i ti na natjecanju iz matematike rasturila.
Konkluzija: (a do iste san došla dičjon logikon) Ča ću bit strpljiva kad san pametna?!
I tako van je stvarno i bilo. U mojoj van se familji štuje taj kult sveopće pameti. A kad si pametniji odma si i bolji o drugih. A pametni ljudi zgrću lovu. Dakle, bez puno truda (ovo nemojte svatit doslovno), zato ča si pametna, i ti ćeš zgrtat lovu.
Problem je nasta kad su profešuri skontali da "mala pametnica" osin matematike ima i neke umjetničke afinitete. To su doma pokušali satrat u startu. Al' Ane je pamtila: Triba bit uporan, jerbo su i to vikali povremeno. Pa je crnila papirušine, lupala po klaviru, crtkarala šta i di je stigla...
Prvi udar je bija moj izbor fakulteta jer tamo idu samo oni ča in matematika ne leži. A to je bilo ravno priznanju da ista ni meni nije mila (šta nima veze s istinon). Tu san se već zacementala. Odustali su od mog zgrtanja love. Al'... barenko ću se udat jerbo su profešurice dobre – udavače! Ma vrime je letilo... a ja nisan ništo puno trzala na tu temu. Odnija vrag sve, sad definitivno zaključiše kako ništa od mene (a šteta, jer san, jel'te, bila pametnica ko dite)!
I evo se moj faks (iskreno se nadan) bliži kraju i ja bi tribala, ka, odlučit ča ću sa sobon. I unatoč tome ča mi 'va moja struka stvarno leži, nekako se baš ne vidin u tome.
Jer to ni pošten posal. Nima love!
Ma da i radin ovo za šta san se školovala, neću propast jerbo stvarno iman sve ča mi triba.
Al' još uvik oni dičiji zvrk u meni brunda: Jesi za to skule učila, da živiš na crkavici? Jel' te za to ćaća školova, da od*ebeš sve šta su tvoji godinama sticali?
I vidin ja da tu nima kruva. Rastegla se Ane između dva kraja. Nespojiva.
'Oću bit toliko tupava i otkantat ono ča mi leži?
'Oću bit toliko tupava i odjebat ono ča su moji gradili?
Iman filing, ča god da odaberen, fulat ću.
Judi, pazite ča dici pričate!
Al', kurijožasta kakva jesan, nisan mogla ne čuti ča pričaju judi za stolon do mojega. Baba, dida, mater i dite. I pita dida tog malog vragolana:
- Koja je najvažnija stvar na svijetu?
- Biti strpljiv, na to će maleni.
I moran priznat da san se malo zamislila. A dida je pita barenko 30 puti pa je malon dopizdilo i počeja je vikat biiiiiiitiiiiiiii neeeeestrpljiiiiiiiiiv!
Ma kad se 'vako zeru zamisliš, stvarno skontaš da ga pametno i lipo uče. Evo, ja se ne mogu sitit kvalitetnije čovikove odlike od – strpljenja.
Jer i strpljiva budala na kraju dođe do onoga ča oće. A znan puno pametnih glava koje su se puten rasule.
Pa san se zapitala ča su mene moji doma naučili.
Ajmo silogizmon:
1. premisa: Dite moje, svi iz naše loze su ti pametnice.
2. premisa: Eno si i ti na natjecanju iz matematike rasturila.
Konkluzija: (a do iste san došla dičjon logikon) Ča ću bit strpljiva kad san pametna?!
I tako van je stvarno i bilo. U mojoj van se familji štuje taj kult sveopće pameti. A kad si pametniji odma si i bolji o drugih. A pametni ljudi zgrću lovu. Dakle, bez puno truda (ovo nemojte svatit doslovno), zato ča si pametna, i ti ćeš zgrtat lovu.
Problem je nasta kad su profešuri skontali da "mala pametnica" osin matematike ima i neke umjetničke afinitete. To su doma pokušali satrat u startu. Al' Ane je pamtila: Triba bit uporan, jerbo su i to vikali povremeno. Pa je crnila papirušine, lupala po klaviru, crtkarala šta i di je stigla...
Prvi udar je bija moj izbor fakulteta jer tamo idu samo oni ča in matematika ne leži. A to je bilo ravno priznanju da ista ni meni nije mila (šta nima veze s istinon). Tu san se već zacementala. Odustali su od mog zgrtanja love. Al'... barenko ću se udat jerbo su profešurice dobre – udavače! Ma vrime je letilo... a ja nisan ništo puno trzala na tu temu. Odnija vrag sve, sad definitivno zaključiše kako ništa od mene (a šteta, jer san, jel'te, bila pametnica ko dite)!
I evo se moj faks (iskreno se nadan) bliži kraju i ja bi tribala, ka, odlučit ča ću sa sobon. I unatoč tome ča mi 'va moja struka stvarno leži, nekako se baš ne vidin u tome.
Jer to ni pošten posal. Nima love!
Ma da i radin ovo za šta san se školovala, neću propast jerbo stvarno iman sve ča mi triba.
Al' još uvik oni dičiji zvrk u meni brunda: Jesi za to skule učila, da živiš na crkavici? Jel' te za to ćaća školova, da od*ebeš sve šta su tvoji godinama sticali?
I vidin ja da tu nima kruva. Rastegla se Ane između dva kraja. Nespojiva.
'Oću bit toliko tupava i otkantat ono ča mi leži?
'Oću bit toliko tupava i odjebat ono ča su moji gradili?
Iman filing, ča god da odaberen, fulat ću.
Jeben ti ditinjstvo i krive parole!
Judi, pazite ča dici pričate!
Priča je iskarikirana. Poradi dovođenja do one točke smijurenja kako bi stvar bila jasnija i zabavnija.
17.07.2004., subota
Anini peemesAni dAni
U to vrime ženska glava je ko ogroman balun koji nije sposoban za ikakove racionalne pothvate pa stoga upozoravam cijenjeno čitateljstvo da je možda najpametnije odma' zatvorit 'vu stranicu jer pametnoga 'vode nima.
Ajmo rekonstruirat jedan Anin peemesani dan.
9.30 Probudila san se. Već je i to čudno jerbo se ne dižen prije 11 uri ako baš ni potriba.
10.00 Nakon polusatnog "dolaženja sebi", odlučujen da je vrime za birtiju.
11.00 Dogegala san se.
11.01 Nima novina. Jebenti krušku. Baš sad ste svi odlučili gubit vrime po birtijetinama, ha?! A pošten posal? I katrigu san jedva našla. Stol dilin s nekin čudakom.
11.03 Oke, kupit ću sama novine, jeben van sve! Ovo doživljavam ko osobnu uvridu jerbo nima veće žalosti od bacanja love na komad papirušina u kojima nemaš ča za pročitat.
11.06 Vraćan se iz trafike. Kava s mlikon me čeka na stolu. Čovo čudno bulji. Ide mi na neku stvar, al' ga ignoriran. Nemoj se sekirat, ćerce. Vanka sunce, ptičice cvrkuću, život je lijep. Neuspješan pokušaj autosugestije.
11.13 Nakon prvog srka kavice, stislo me. Ostavjan novine na stolu (pa nisan toliko imbecilna nosit ih sa sobon na ono misto!).
11.17 Vraćan se za stol. Nima novina. Beštiman i kruške i jabuke (jerbo san ja fina dama pa neću štagod žešće reć, a mislit ću!).
11.22 Misterija otkontana. Skontala san frajera koji mi je ukra novine i ne vraća ih nazad. Opet kruške i jabuke.
11.24 Palim dosadnu inačicu mene. Frajerčina popušta. Valjda zaključuje da s budalon nije pametno posla imat.
11.26 Novine su konačno samo mojeeeeeeee.
12.04 Nakon studioznog prelistavanja zaključujen da u novinama nima ništa za pročitat.
12.07 Gren doma.
12.11 Puten srićen predsjednika kućnog savjeta koji me pili o problemima u portunu. Neki su bužali stan i probužali sve cijevi. Uljudno podarujen razumijevanje. U isto vrime u glavuši se razvija monolog: Ma jebe me se za tvoje cijevi. Ionako san na zadnjen katu! Meni, zasad, ništa ne curi. U tom trenutku mi postaje jasnije da je možebit vrime da nešto i procuri jer nekako nisan baš svoja danas.
12.18 Otarasila san se predsjednika. Prolazim kraj svog autića i vidin da su ga tice izasrale. Kruške i jabuke. Opet.
12.19 Odlučujen se smirit u obližnjoj autopraonici. Javlja se potreba za aspolutnon čistoćon. Oke, još jedan znak da je tetkica na putu...
13.07 Zovem dragog. Nije baš presretan ča me čuje. U pozadini se neko dere. Živčan je ko pas i spušta mi sluju. Šta san mu ja napravila da je 'vakav prema meni? Pala je koja suzica.
14.23 Nakon dvi ure konačno mi vraćaju tutač. Koje kruške i jabuke su se svi danas uvatili prat auto? Je smo mi izasrana nacija...
14.37 Konačno san doma. Zoven frendicu da joj kažen kako više ne radin onaj posal koji me je tražila da učinin i da nađe nekog bojeg. Ja, krušaka mi i jabuka, više niman živaca! Nima je doma.
15.05 Doma je. Nije nešto baš od voje. To, narafski, svaćan osobno. Ča san joj ja učinila? Suze su skoro pa još jednom na putu. Autosugestija jopet: Smiri se. Nima to veze s tebon. Ženska je zeru nervožasta, ništa ti nisi učinila.
15.23 Spušta mi sluju. Ima nekog posla. Još jedan znak da me više ne može na oči vidit, a kamoli na sluju čut.
15.26 Babe me zovu da dođen na kavu. Zadnje okupljanje prije negoli svaka ode svojin puten. Pristajen na sve.
15.39 Premda je birtija 5 minuti hoda od moga stana, odlučujen se poć auton jerbo vruće je za požizit i ne mogu se ja sad tu znojit bezveze.
15.44 Klima u autu puše vruće! Tolko si koštala, pi*do jedna, i sad mi još vruće pušeš?! Otvaran prozor. Osjećan kako će mi se vrat ukočit. Kruške/jabuke promaja!
15.49 Nima mista za parkirat. Nalazin jedno. Procjena – uguran li se neću moć vrata otvorit. Ma baš me briga! Ne mogu smotat iz prve. Triba ga ravnat. Baba u Unu mi stoji na guzici i neće da se makne. Glupačo stara, šta ne vidiš da ga ne mogu iz prve uvuć u ovu bužu?!
15.53 Nakon podužeg čekanja, skontala je da ne mogu ni naprid ni nazad dok se ona ne makne. Još mi oni vrag od parkirnih senzora svira na sve bande! Koji te vrag naštima da sviraš na matar i po?! Koja glupost!
15.54 Jedva izlazin iz auta. Zaključujen da bih tribala smanjit ili guzicu ili auto.
15.55 Stigla san 5 minuti ranije. A di su one višeeeee?! Grrrr!
16.00 Baba koja uvik kasni došla je na vrime. Valjda da se iskupi za sva kašnjenja ove godine. 'Oće žena ostat u dobron sjećanju. :-)
16.06 Dolazi i baba koja nikad ne kasni. Faca joj je pokisla. Vidin da joj se ne stoji odi. Šta san, pobogu, ženo tebi ja napravila?
16.06 – 17.18 Sve lajemo naizmjenično. Niko nikog ne sluša. Obećajemo jedna drugoj poslat razglednice iako već sada znamo da od toga nema ništa! Obje preziru virtualne svjetove i groze se računala. A ko vas jebe! Da imate mail, možda bih van i uputila koju rič!
17.20 Zagrepčanka ustvrdi da se ona gubi po Zagrebu i da ne zna doć do Remize pa gospođicu Slavonku ja vozin doma. Ni mi teško, al' me iživcirala ova "domaća" jer se pravi blentava. Šta... da je ja učin vozit po gradu?
17.22 Zove dragi. Njnj njnj, sorry. Mogu doć kod tebe sad? Odbrusim da ne može jerbo glumin taksi službu. On odvrati da će ipak doć jer ko me jebe, ionako dolazi ubit oko u miru; još bolje da me nima doma.
17.36 Iskrcala san ženskicu na Remizi. Planirala san još do frenda, al' kako moja srećica dolazi brzo žurim kući.
18.00 Još nije doša, a reka je da eto njega za 10 minuti.
18.06 Ulazin u kadu. Opustit ću se. Kao.
18.22 Još ga nima. Da se nije digdi izvrnija s auton? 100 %! A zadnje ča san mu odbrusila je da ne dolazi! I spustila mu sluju! Kmeeeeeeeee!
18.37 Sad san već 100000% sigurna da se zabija u kakvo stablo. Ovo sebi nikad neću oprostit! Zamišljan ko će doć na sprovod.
18.46 Ne mogu više visit u kadi. Opustila se nisan. Sad zaozbiljno kmečim ko velika. Šta ću ja bez njegaaaaaaaa?!!!
18.47 Čujen kako otvara vrata. Kozane glupi! Mislila san da si poginija! Di si dosad, kretenčino?!!!
18.48 Vidin da mu se smrklo prid očima.
18.49 Dolazi do kade. Tučen ga po prsima svon forcon. Da mi ovo više nikad nisi napravija, jel' me čuuuuuuujeeeeeeeš?!!!
18.52 Puštan ga da uđe u kadu. Sad nima mista. Guzica mi je definitivno prevelika.
19.07 O'š ti više vanka iz kade? Kosu moran ražentat.
19.08 Vidi on da je vrime za izletit.
19.22 Dolazin do kreveta. Pun je krevet knjiga. On je lega i ja sad neman di leć. A knjige mi se ne miče. Tiran ga da se pogura među lipe libre. Kako god da se okrene, dotične se razliju po njemu. Ipak, zaključuje da je bolje trpit nego čagod prigovorit. Ipak je tetka u blizini.
19.23 Ja ne dan da se knjige maknu jer točno znan di je koja i ako mi ih isprimišta sve će mi razbucat.
19.34 Vadi sladoled iz torbaka. Moj najdraži. Od litre.
19.35 Svatin da je zato toliko kasnija. Slatkica je tražila sladoled po gradu. :-)))) Treperim. On je najslađe stvorenje na svitu.
20.00 Dosad smo već ubili cilu teglu. Slabo mi je. Ne diraaaaaaaaj meeee! Štumak me boli!
20.04 Vataju me fumade. Na teveu nima ništa.
21.00 Na teveu i dalje nima ništa.
22.00 Srećo, moga bi mi leđa namazat. [trep trep] Baš me nešto koža zateže. [trep trep]
22.02 Maže. A baš je najveća slatkica na svitu!
22.18 Jopet ga volin. Bacamo se u nježni zagrljaj.
23.58 Treperim od sreće. Zašto, slatkice, ideš doma? Zar već?
00.21 On odlazi. Društvo mi pravi gospođa Nesanica. Tetke još nima...
Svaka čast onome ki je doša do kraja! ;-)
16.07.2004., petak
Upitan noćni gost
Dogodilo mi se noćas da mi je Pitanje pozvonilo na vrata. Je, niste krivo pročitali. Pitanje. Visoko 20-ak cm, prilično vitko, zaobljeno baš tamo di triba.
A kako se od gosp. Pitanja može i očekivat, zasuja me baš - pitanjima:
- Pa gdje ideš?
- Pa šta tu činiš?
- Zašto ne jedeš tripice?
- O'š se tuć?
- Di ti je onaj Auto klub?
- ...
Kako vidite, ima i nebuloznih. Propitivanja, mislin.
A ja onako, još uvik u polusnu, grogi-mrogi pusti me stat, zapiljin se u njega.
- Oprosti, kaže on meni, ja sam P.P. i ovamo su me poslali iz Središnje kontrolne sobe.
- ..., odvratim ja.
Zalupila san vrata.
- Sanjam, promislin u snu.
Malopri san se probudila. Taman da ću u Adžijinu po burek, otvaran vrata, oću zagazit na tapetić kad tamo beživotno leži gosp. P.
Pobigla san nazad.
Straj me izać vanka.
Doktore, šta mi jeeeeeeeee?!!!
15.07.2004., četvrtak
Lvky i strijela... danas gađam!
Strka je završila. I meni, konačno, službeno započinje odmor.
Mogla bih doma.
A neću.
Zagreb se prazni. Prošetah sad po kvartu i pronađoh čak nekoliko praznih parkirnih mjesta! Do prije neki dan... mission impossible!
Najljepši je ljeti... kad se umiri i zablista u punoj ljepoti. Taj moj novi dom.
Oke, malo sad lažuckam. Ostajem duže u metropoli jerbo sam obećala nekim rodbinskim komadima da ću ih prebacati od točke A do točke B idući tjedan. U biti, moj dragi ćaća im je obećao. Tako vam je to u dalmatinskim obiteljima. Ne pita se. Podrazumijeva se.
A meni se ne vraća natrag po njih.
Pa ću čekati.
I nije mi uopće to toliko teško palo. Doma kad dođem, razgrabe me. Triba svu rodbinu obać, a fala Bogu, ima ih od sjevera do juga Dalmacije. Barenko 10-ak dani putovanja vamo-tamo. Nema odmora dok traje rodbina!
Ne bih uopće kmečala zbog dragovoljno-prisilnog ostanka da danas nisam otvorila Večernjak. Prva stranica koju otvorih – moje malo misto! A jebentisvepospisku, jel' ste morali to baš danas objavit? I doli je lito službeno počelo. Eno i u mojem visilištu prvi ovoljetni koncerat osvanuo. (Zato, 27.7. ne propuštam TBF!)
Ovaj tjedan će bit dug ko godina...
P.S. Eno san na Googlu našla neke blogere koji tamo nediljon sviraju... A malog li svita! :-)
Mogla bih doma.
A neću.
Zagreb se prazni. Prošetah sad po kvartu i pronađoh čak nekoliko praznih parkirnih mjesta! Do prije neki dan... mission impossible!
Najljepši je ljeti... kad se umiri i zablista u punoj ljepoti. Taj moj novi dom.
Oke, malo sad lažuckam. Ostajem duže u metropoli jerbo sam obećala nekim rodbinskim komadima da ću ih prebacati od točke A do točke B idući tjedan. U biti, moj dragi ćaća im je obećao. Tako vam je to u dalmatinskim obiteljima. Ne pita se. Podrazumijeva se.
A meni se ne vraća natrag po njih.
Pa ću čekati.
I nije mi uopće to toliko teško palo. Doma kad dođem, razgrabe me. Triba svu rodbinu obać, a fala Bogu, ima ih od sjevera do juga Dalmacije. Barenko 10-ak dani putovanja vamo-tamo. Nema odmora dok traje rodbina!
Ne bih uopće kmečala zbog dragovoljno-prisilnog ostanka da danas nisam otvorila Večernjak. Prva stranica koju otvorih – moje malo misto! A jebentisvepospisku, jel' ste morali to baš danas objavit? I doli je lito službeno počelo. Eno i u mojem visilištu prvi ovoljetni koncerat osvanuo. (Zato, 27.7. ne propuštam TBF!)
Ovaj tjedan će bit dug ko godina...
P.S. Eno san na Googlu našla neke blogere koji tamo nediljon sviraju... A malog li svita! :-)
14.07.2004., srijeda
Mala noćna muzika
"Grad je noću velik i nepomičan kao stvar iz sna."
Andrej Stasiuk, Devet
Andrej Stasiuk, Devet
Iskočila sam iz tvoga zagrljaja, iskradajući se iz tvoje sobe poput kakve šiparice, i uletjela u nepomičnost.
Ni sama ne znam nije li ta sanjiva, statična noć mene dočekala takovu (sretnu!) zbog sebe same il' su dojmu pridonijeli tvoji nježni poljupci.
A stalo je sve.
I vozila sam te putničke rijeke polagano, tiho, bojeći se da mi ne pobjegneš... iz pogleda. Nisam htjela da prestane.
Miris tvojih zagrljaja, zvuk tvojih misli... sve sam željela sačuvati samo za sebe.
[zvrc zvrc] Zatreperi zvuk. Osmijeh je još na tvojem licu.
Zaustavili smo vrijeme, ljubavi. Ove su staze samo naše.
A grad je noću velik i pomičan. Mi smo ono sanjivo.
*VT*
13.07.2004., utorak
Pogleda me nježno... pa mi šapne: "PLATI ME!"
Ne znan kako vi, al' ja ne volin neke "dane u mjesecu". I ne mislin pritom na one neuračunljive, ženske.
Ja ne volin dan kad mi stiže HT-ov račun. A stiže uvik u ovo doba miseca. Pa se nekoliko dana plašin prić poštanskon sandučiću jer me straj da šta ću nać unutra.
Stojin i buljin, ključić u ruci. Gledamo se. Moj sandučić i ja.
Ne mrdan.
Susidi prolaze. Uredno pozdravjaju čudnovato gledajući kako salutiran najmržoj stvari koju posjedujem – kasliću.
A znan i sama kad prekardašin. Samo o tome ne želin mislit dok nabijan impulse. Samo se proklinjen oko 10-og u misecu jer znan da se bliži moj susret s njin. Vražjin papiron koji traži da ga poslušno odnesen u poštu i podarim teti uz naramak kunića.
Al' ja to ne činin.
Spremin iznos na komp i gledan ga do dvadesetinekoga u misecu. Pa sama sebi obećan da će ovaj misec bit drukčije! Al' koga ja to mantan? Misec je već pri kraju i situacija nije ništa boja. A da sad stanen? Ma ionako je prvi već blizu pa kad san se iznabijala dosad, mogu misec i završit u stilu.
I tako u krug.
Pa se opet treskan oko 10-og. I kad konačno uzmen taj komad karte u ruke, samo sebi u glavi priračunan koje san libre za tu lovu mogla kupit (a njin, ne sumnjate, ima na listi čekanja ohohoho).
Danas je stigo u posjet moj neprijatelj mrski.
Dobro je.
Svota je podnošljiva. Al' je jopet neću pokazat teti odma. S takvin stvarima čovik se ne fali.
Ja ne volin dan kad mi stiže HT-ov račun. A stiže uvik u ovo doba miseca. Pa se nekoliko dana plašin prić poštanskon sandučiću jer me straj da šta ću nać unutra.
Stojin i buljin, ključić u ruci. Gledamo se. Moj sandučić i ja.
Ne mrdan.
Susidi prolaze. Uredno pozdravjaju čudnovato gledajući kako salutiran najmržoj stvari koju posjedujem – kasliću.
A znan i sama kad prekardašin. Samo o tome ne želin mislit dok nabijan impulse. Samo se proklinjen oko 10-og u misecu jer znan da se bliži moj susret s njin. Vražjin papiron koji traži da ga poslušno odnesen u poštu i podarim teti uz naramak kunića.
Al' ja to ne činin.
Spremin iznos na komp i gledan ga do dvadesetinekoga u misecu. Pa sama sebi obećan da će ovaj misec bit drukčije! Al' koga ja to mantan? Misec je već pri kraju i situacija nije ništa boja. A da sad stanen? Ma ionako je prvi već blizu pa kad san se iznabijala dosad, mogu misec i završit u stilu.
I tako u krug.
Pa se opet treskan oko 10-og. I kad konačno uzmen taj komad karte u ruke, samo sebi u glavi priračunan koje san libre za tu lovu mogla kupit (a njin, ne sumnjate, ima na listi čekanja ohohoho).
Danas je stigo u posjet moj neprijatelj mrski.
Dobro je.
Svota je podnošljiva. Al' je jopet neću pokazat teti odma. S takvin stvarima čovik se ne fali.
11.07.2004., nedjelja
Dogodi li vam se kadikad da poželite nešto daleko, nepoznato? Osjećate blizinu praznoga kruga. Jer u njega posložiste sve svoje želje. Kao u djevojčičinu kutijicu za igračke. A ona kao da je beskonačna. Pa vadite i virite, mirišete svaku iluziju ponaosob i sretni ste jer se gubite... u onome što ste oduvijek htjeli.
A ta kutijica tko zna što je. Pa se preplašite da u njoj ne pronađete baš ono što želite. Jer...
... što ćete onda mirisati?...
A ta kutijica tko zna što je. Pa se preplašite da u njoj ne pronađete baš ono što želite. Jer...
... što ćete onda mirisati?...
10.07.2004., subota
Još jedna noć otvorenih očiju. A tako bih rado zaspala.
Sklopim ih. Uhvate mi ruku i odvedu u neki drugi, čudan svijet.
Obuzme me zvuk.
...a tako bih rado zaspala...
Sklopim ih. Uhvate mi ruku i odvedu u neki drugi, čudan svijet.
Obuzme me zvuk.
...a tako bih rado zaspala...
09.07.2004., petak
Kič chick
Danas nabacujem jedan metablog.
Zvrndala sam malo okolo i dosta blogeromana se izjasnilo kakve blogove vole, zašto pišu tako kako pišu, kakvi (rijetko tko, doduše, napiše i koji) im blogovi idu na neku stvarčicu itd.
Koliko skontah, dotičnu gospodu najviše nervira spika danas sam papo to... i da, ona mi srce lomi... kenjo sam triput i sl.
Ja na sve to ne gledam toliko isključivo. Ponajviše zato što ljudi ovdje (manje-više) ne pišu kolumne pa da moraju biti inventivni, ili, ne daj Bože, dežurni kritičari raznoraznijeh sistema.
Pišu svojevrsni dnevnik (iako korištenje toga pojma u ovom kontekstu treba uzeti sa zadrškom!), odnosno ono što oni misle da web dnevnik jest. Pa neka je i kaljuža, al' je njihova!
Kako se najčešće pronalazim u tim opisima ajme grozotnih li blogova!, odlučih danas reći riječ-dvije o tome zašto ja volim svoj plitki blog (a i većina onih koje uredovno čitam može se svrstati u istu kategoriju!).
Moj blog je, naime, totalni kič. I ja ga baš takvog volim.
A sad ću i objasniti zašto ga takovim smatram.
Kič-blog je proizvod kič-čovjeka čija je svijest kičevita. Pa, prema tome, oni koji se okomljuju na ovakov blogovski svijet, trebaju, u prvom redu, imati na umu kič-svijest, a ne kič-proizvod koji je pred njima.
Strukturalne osobine tog kič-proizvoda jesu:
- sentimentalnost (dirljiva idila; nu me što sam prekrasna!),
- penetrantnost (nezaustavljivi "naleti" sentimentalnosti; to je ono kad vas rasplačen koliko san jadna i napaćena! – a vi baš u tome uživate ;-) :P ),
- ljepljivost (naslađivanje pripovjedačevim iskustvom – zato vas je toliko!; daklem, brojnost),
- egzotičnost (to bi, u mom slučaju, bio onaj kvazi čakavski),
- zasićenost raspoloženjima (to je ono kad se toliko raskmečim da vam se riga),
- odsutnost kritičke distance (samo bacite oko na komentare!) i
- imanencija osjećaja.
Glavna značajka tog kičerskog doživljaja jest dirnutost svojom dirnutošću. Drugim riječima, narcisoidna sam baba (tu je onaj zeko bio u pravu.)
Primjer situacije koja je sama po sebi već kičerska – korištenje fotografija kao okidača teksta (vidi: Album, Moja nona)
Daklem, ona moja slatkost (termin vlastitog mi "obožavatelja") je upravo pokretač svih ovih kičerskih elemenata.
Odjebimo sve ove blogozgražajuće intelektualce. Ja sam ipak kič chick!
U pisanju ovoga teksta uvelike pripomogo Ludwig Giesz, Fenomenologija kiča.
Zvrndala sam malo okolo i dosta blogeromana se izjasnilo kakve blogove vole, zašto pišu tako kako pišu, kakvi (rijetko tko, doduše, napiše i koji) im blogovi idu na neku stvarčicu itd.
Koliko skontah, dotičnu gospodu najviše nervira spika danas sam papo to... i da, ona mi srce lomi... kenjo sam triput i sl.
Ja na sve to ne gledam toliko isključivo. Ponajviše zato što ljudi ovdje (manje-više) ne pišu kolumne pa da moraju biti inventivni, ili, ne daj Bože, dežurni kritičari raznoraznijeh sistema.
Pišu svojevrsni dnevnik (iako korištenje toga pojma u ovom kontekstu treba uzeti sa zadrškom!), odnosno ono što oni misle da web dnevnik jest. Pa neka je i kaljuža, al' je njihova!
Kako se najčešće pronalazim u tim opisima ajme grozotnih li blogova!, odlučih danas reći riječ-dvije o tome zašto ja volim svoj plitki blog (a i većina onih koje uredovno čitam može se svrstati u istu kategoriju!).
Moj blog je, naime, totalni kič. I ja ga baš takvog volim.
A sad ću i objasniti zašto ga takovim smatram.
Kič-blog je proizvod kič-čovjeka čija je svijest kičevita. Pa, prema tome, oni koji se okomljuju na ovakov blogovski svijet, trebaju, u prvom redu, imati na umu kič-svijest, a ne kič-proizvod koji je pred njima.
Strukturalne osobine tog kič-proizvoda jesu:
- sentimentalnost (dirljiva idila; nu me što sam prekrasna!),
- penetrantnost (nezaustavljivi "naleti" sentimentalnosti; to je ono kad vas rasplačen koliko san jadna i napaćena! – a vi baš u tome uživate ;-) :P ),
- ljepljivost (naslađivanje pripovjedačevim iskustvom – zato vas je toliko!; daklem, brojnost),
- egzotičnost (to bi, u mom slučaju, bio onaj kvazi čakavski),
- zasićenost raspoloženjima (to je ono kad se toliko raskmečim da vam se riga),
- odsutnost kritičke distance (samo bacite oko na komentare!) i
- imanencija osjećaja.
Glavna značajka tog kičerskog doživljaja jest dirnutost svojom dirnutošću. Drugim riječima, narcisoidna sam baba (tu je onaj zeko bio u pravu.)
Primjer situacije koja je sama po sebi već kičerska – korištenje fotografija kao okidača teksta (vidi: Album, Moja nona)
Daklem, ona moja slatkost (termin vlastitog mi "obožavatelja") je upravo pokretač svih ovih kičerskih elemenata.
Odjebimo sve ove blogozgražajuće intelektualce. Ja sam ipak kič chick!
Nemojte se sad ucrnjačit. Rekli pametni ljudi da je kič estetski način svakodnevice i koristimo ga svakoga dana u raznoraznim situacijama pa što ne bismo i ovdje, u blog kičeraju? :-)
U pisanju ovoga teksta uvelike pripomogo Ludwig Giesz, Fenomenologija kiča.
08.07.2004., četvrtak
Nu mi duše na zaslonu kompa!
Reko mi sinoć jedan dragi gospon bloger kako sigurno imam takve i takve oči.
Nije čudo što je "na naviđeno" bio siguran kakve su jer oduvijek se priča da su oči dušino zrcalo (a odi san se, fala Njemu, dobrano istresla pa neki misle i da san duša nesritnica, hehe).
Da posložimo sad oči blogera, što mislite, s kolikom točnošću bismo ih povezali s vlasnikom očiju? :-)
Ako bismo i fulali u ovoj igri uparivanja, vjerujem da bismo, kada konačno saznamo točne podatke, promijenili i mišljenje o nekima.
Ta oči su prvo što pamtimo na neznancu! Ako nam ne sjednu, teško da će se nać katrida i za vlasnika istih.
Neki tvrde da oči mogu uputiti najiskreniji i najtočniji od svih signala ljudske komunikacije jer su oči žarišna točka na tijelu i zjenice rade neovisno o njima.
Bez obzira na osvjetljenje, zjenice će se širiti i sužavati kako se raspoloženje i odnos mijenja, od pozitivnog do negativnog i obratno.
VRIJEME BULJENJA
Pazi ovo! Ako osoba ima nečasne namjere, gledit će u vas manje od 1/3 provedenog vrimena s vama. (zato oprez i ako dotični već ne gledi u vas, a vi gledite na sat da ga možete zaskočit "istraživačkim" podacima)
Ako te dotični gledi više od 2/3 zajednički provedenog vrimena, to more bit sljedeće:
1) il' ste mu/joj pun kufer zanimljivi (u tom slučaju se zjenice šire);
2) il' je on/ona zeru neprijateljske volje pa bi vas vrlo rado ubija pogledon, a ne more se odlučit na izazov (u tom slučaju se zjenice sužavaju).
DRAGI, AJ ME ZAVOLI! :-)
Ima jedan gospon Argyle koji je baš ovo o čemu ja trkeljan istraživa i doša je do zanimljivog otkrića.
Naime, ako osoba A voli osobu B i blesi u nju više od 70% vrimena, osobi B će postat jasno da se osoba A probably zatelebala pa će, shodno tome, osoba B pobić glavon bez obzira (to kažen ja, a ne gospon istraživač) il' će jubav osobi A bit uzvraćena (e, to je reko on!).
Šta čekate? Pogledajte malo okolo. Ako šeta štagod zgođušno, štopericu u ruke i blesite (sad ću se ispravit i bit fina: zavodite pogledon). :-)
Glavni krivac izbora teme je dotični gospon T.
Nije čudo što je "na naviđeno" bio siguran kakve su jer oduvijek se priča da su oči dušino zrcalo (a odi san se, fala Njemu, dobrano istresla pa neki misle i da san duša nesritnica, hehe).
Da posložimo sad oči blogera, što mislite, s kolikom točnošću bismo ih povezali s vlasnikom očiju? :-)
Ako bismo i fulali u ovoj igri uparivanja, vjerujem da bismo, kada konačno saznamo točne podatke, promijenili i mišljenje o nekima.
Ta oči su prvo što pamtimo na neznancu! Ako nam ne sjednu, teško da će se nać katrida i za vlasnika istih.
Neki tvrde da oči mogu uputiti najiskreniji i najtočniji od svih signala ljudske komunikacije jer su oči žarišna točka na tijelu i zjenice rade neovisno o njima.
Bez obzira na osvjetljenje, zjenice će se širiti i sužavati kako se raspoloženje i odnos mijenja, od pozitivnog do negativnog i obratno.
VRIJEME BULJENJA
Pazi ovo! Ako osoba ima nečasne namjere, gledit će u vas manje od 1/3 provedenog vrimena s vama. (zato oprez i ako dotični već ne gledi u vas, a vi gledite na sat da ga možete zaskočit "istraživačkim" podacima)
Ako te dotični gledi više od 2/3 zajednički provedenog vrimena, to more bit sljedeće:
1) il' ste mu/joj pun kufer zanimljivi (u tom slučaju se zjenice šire);
2) il' je on/ona zeru neprijateljske volje pa bi vas vrlo rado ubija pogledon, a ne more se odlučit na izazov (u tom slučaju se zjenice sužavaju).
DRAGI, AJ ME ZAVOLI! :-)
Ima jedan gospon Argyle koji je baš ovo o čemu ja trkeljan istraživa i doša je do zanimljivog otkrića.
Naime, ako osoba A voli osobu B i blesi u nju više od 70% vrimena, osobi B će postat jasno da se osoba A probably zatelebala pa će, shodno tome, osoba B pobić glavon bez obzira (to kažen ja, a ne gospon istraživač) il' će jubav osobi A bit uzvraćena (e, to je reko on!).
Šta čekate? Pogledajte malo okolo. Ako šeta štagod zgođušno, štopericu u ruke i blesite (sad ću se ispravit i bit fina: zavodite pogledon). :-)
Poput glavnine govora tijela i kretnji, duljina vremena u kojem neka osoba pilji u drugu kulturalno je određena.
Stanovnici Južne Europe imaju visoku učestalost zurenja koju drugi ljudi mogu doživjeti kao uvredu, dok Japanci za vrijeme razgovora radije zure u vrat nego u lice.
Stanovnici Južne Europe imaju visoku učestalost zurenja koju drugi ljudi mogu doživjeti kao uvredu, dok Japanci za vrijeme razgovora radije zure u vrat nego u lice.
Glavni krivac izbora teme je dotični gospon T.
06.07.2004., utorak
Ane tovarka
Malo škivajen od ovog blogarenja. Triba stisnit s knjigon prije nego pođen doma.
Moran se pofalit, danas san konačno uvatila onog uspavanog ljepotana. Pala je peja. A mogu van reć da nakon nekoliko tjedana kampiranja na hodniku odsjeka, čekajući milostivog ko Godota, manje nisan ni zaslužila. Ako ništa, a onda zbog bolesne upornosti. Danas nas se skupija popriličan broj i nakon nekoliko telefonskoh poziva i 4 sata čekanja odlučio se ipak pojavit. Ne zna on da san ja veći tovar od njega. A i dosadna san poprilično kad nešto zajunin.
Za one koji nisu prošli čari Filozofskoga fakulteta, ovo je vjerojatno čudovita informacija. Mi ostali smo već i navikli. A i nekako mi se čini da oni treniraju našu tvrdoglavost. Kad nan kažu da smo marva ipak to moramo i na primjeru pokazat. :-)
Idemo dalje. Još jedan pa gren doma na babinu blitvu.
Vidin da su se neki blogeri lipo bacili u južnije krajeve. Te blogove do daljnjega ne otvaram. Slabo mi je uopće pomislit da neko gušta dok se ja ovod patin po ovin vrućinama.
Kad san već kod vrućine...
Moran se pofalit, danas san konačno uvatila onog uspavanog ljepotana. Pala je peja. A mogu van reć da nakon nekoliko tjedana kampiranja na hodniku odsjeka, čekajući milostivog ko Godota, manje nisan ni zaslužila. Ako ništa, a onda zbog bolesne upornosti. Danas nas se skupija popriličan broj i nakon nekoliko telefonskoh poziva i 4 sata čekanja odlučio se ipak pojavit. Ne zna on da san ja veći tovar od njega. A i dosadna san poprilično kad nešto zajunin.
Za one koji nisu prošli čari Filozofskoga fakulteta, ovo je vjerojatno čudovita informacija. Mi ostali smo već i navikli. A i nekako mi se čini da oni treniraju našu tvrdoglavost. Kad nan kažu da smo marva ipak to moramo i na primjeru pokazat. :-)
Idemo dalje. Još jedan pa gren doma na babinu blitvu.
Vidin da su se neki blogeri lipo bacili u južnije krajeve. Te blogove do daljnjega ne otvaram. Slabo mi je uopće pomislit da neko gušta dok se ja ovod patin po ovin vrućinama.
Kad san već kod vrućine...
Dragi moji susidi s kanoćalon: molim da informaciju o odjevnom stanju autorice ovih redaka zadržite za sebe. Ipak je u pitanju imidž umiljate djeve!
04.07.2004., nedjelja
Vijest dana: tko tu koga maže?
Na današnji dan navršava se treća godina mazohizma gospona N. N. (podaci poznati redakciji).
Pokušali smo porazgovarati s dotičnim, al' nam je u ranu zoru poklopio sluju jerbo da koji je nama k, i da ga pustimo spat.
Drugu stranu štorije je s nama bez ustručavanja podilila dotična Ane M. koja nam je rekla da se i dalje nada ovako ugodnoj i plodonosnoj suradnji i da ne osjeća grižnju savjesti što tako mladog i dobrog čov'ka gnjavi već godinama.
Što da još nadodamo?
Želimo im puno jubavi i vire, a za mazo-ne mazo isto ti je će se ionako sami pobrinuti!
Pokušali smo porazgovarati s dotičnim, al' nam je u ranu zoru poklopio sluju jerbo da koji je nama k, i da ga pustimo spat.
Drugu stranu štorije je s nama bez ustručavanja podilila dotična Ane M. koja nam je rekla da se i dalje nada ovako ugodnoj i plodonosnoj suradnji i da ne osjeća grižnju savjesti što tako mladog i dobrog čov'ka gnjavi već godinama.
Što da još nadodamo?
Želimo im puno jubavi i vire, a za mazo-ne mazo isto ti je će se ionako sami pobrinuti!
03.07.2004., subota
1, 2, 3... stop!
Zadnjih dana san se dobrano iskmečala i razlila ovod po blogu pa ćemo sad u veselijen tonu.
Prvo, moj dragi van zafaljuje ča čitate ove moje pizdarije... ovi... piskarije jerbo to znači da ih on ne mora slušat budući da se ja ovod ispraznin. [Točka]
Drugo, mogu van reć da je ova blogovska terapija skroz učinkovita, a i podsjetila me na pubertetske dane kad san sav svoj čemer (ki da san ja znala ča je to?!) ostavjala na hartiji biloj. [Točka]
Treće (i najvažnije), danas san nešto puno mislila na vas.
Naime, čitala Ane libar Pisci o pisanju (za znatižejne: stisni). Kako san se bidna umorila od učenja i naprezanja graška, odlučila san zadovojit svoje voajerke nagone (ko da mi ovi blog ni dosta!) pa san nabavila ovaj smišni knjižuljak. I zanimljivo to čitat. Neki pišu, ono, od 8 do 16 sati, baš po radnon vrimenu. Takvima se divin, al' ne bi mene ujutro nešto diglo iz kreveta ako baš ne moran.
Kad bih već imala takav posal di nima fiksnog radnog vrimena, virujen da bih prije bila ki Ante Tomić kojeg triba puškon tirat da nešto napravi na vrime ili ko Rujana Jeger koja po cile dana il' krmi il' visi po netu i manično provjerava mail svako malo, a kad padne mrak pametno zaključi da je sutra novi dan pa bu ona sutra nešto napisala. :-)
Bit će da se pitate kakve to veze ima s vama?
E, pa ja san lipo zamišljala kako vi izgledate dok piskarate svoje blogove. I došla do sljedećih spoznaja:
Mezzomariner piše manje-više s posla. Pravi se da nešto pametno čini dok šefica baca joko na njega. Drag i mio pa niko ne provjerava za šta to oni njega plaćaju.
Legolee jede jogurt ili slajić, desnu nogu skvrči i stopalo metne na stolicu i smijucka se onome ča čita na 'vin stranicama pa je to siti da bi i ona čagod mogla napisat. Ne piše ako nima štagod lipog/pametnog za podilit s nama i na tome joj zafaljujemo.
Mamička piše blog da bi sama sebi zaključila dan. To je ono vrime koje je samo njeno i zato ga nikome ne da. Obučena "za po doma".
Ptičica je uvik raščerupane kose i blaženog osmijeha. Kad krene pisat, ne može stat. Grize nokte dok razmišlja.
Zrinka šeta po gradu i svugdi traži štoriju. A nju je problem nać. Kad je konačno dohvati, tekst je gotov za sekund.
Scorpy više volit čitat nego pisat. A i kad piše sam sebe neprestano ispravja jerbo se zalaufa s filozofijon. :-)
Kako nožni dom bloga piše teška mi je nepoznanica.
Hal uvik zna o čemu će pisat i svaki tekst dobro pripremi. Stol mu je bolesno uredan, a kosa lipo začešljana.
Ovaj gospon je neredniji čak i od mene. U glavi mu puše blizanački vitar, al' mu zato priče izlaze iz rukava bez problema. Ne sekira se previše.
Gospoja s lipon frizuron i uredno nalakiranin noktima. Ne smetaju joj dok tipka.
Eto judi, umorila san se o' drndanja po tipkovnici. Ima vas još, al' san ogladnila pa gren nešto pojist. Grašak protestira. :-) [Točka]
P.S.
Mljackam. [Stop]
P.P.S.
Ostala sam van dužna za info kako ja pišen. Samo ću reć – oskudno. ;-) [Stop] [Stop]
Prvo, moj dragi van zafaljuje ča čitate ove moje pizdarije... ovi... piskarije jerbo to znači da ih on ne mora slušat budući da se ja ovod ispraznin. [Točka]
Drugo, mogu van reć da je ova blogovska terapija skroz učinkovita, a i podsjetila me na pubertetske dane kad san sav svoj čemer (ki da san ja znala ča je to?!) ostavjala na hartiji biloj. [Točka]
Treće (i najvažnije), danas san nešto puno mislila na vas.
Naime, čitala Ane libar Pisci o pisanju (za znatižejne: stisni). Kako san se bidna umorila od učenja i naprezanja graška, odlučila san zadovojit svoje voajerke nagone (ko da mi ovi blog ni dosta!) pa san nabavila ovaj smišni knjižuljak. I zanimljivo to čitat. Neki pišu, ono, od 8 do 16 sati, baš po radnon vrimenu. Takvima se divin, al' ne bi mene ujutro nešto diglo iz kreveta ako baš ne moran.
Kad bih već imala takav posal di nima fiksnog radnog vrimena, virujen da bih prije bila ki Ante Tomić kojeg triba puškon tirat da nešto napravi na vrime ili ko Rujana Jeger koja po cile dana il' krmi il' visi po netu i manično provjerava mail svako malo, a kad padne mrak pametno zaključi da je sutra novi dan pa bu ona sutra nešto napisala. :-)
Bit će da se pitate kakve to veze ima s vama?
E, pa ja san lipo zamišljala kako vi izgledate dok piskarate svoje blogove. I došla do sljedećih spoznaja:
Mezzomariner piše manje-više s posla. Pravi se da nešto pametno čini dok šefica baca joko na njega. Drag i mio pa niko ne provjerava za šta to oni njega plaćaju.
Legolee jede jogurt ili slajić, desnu nogu skvrči i stopalo metne na stolicu i smijucka se onome ča čita na 'vin stranicama pa je to siti da bi i ona čagod mogla napisat. Ne piše ako nima štagod lipog/pametnog za podilit s nama i na tome joj zafaljujemo.
Mamička piše blog da bi sama sebi zaključila dan. To je ono vrime koje je samo njeno i zato ga nikome ne da. Obučena "za po doma".
Ptičica je uvik raščerupane kose i blaženog osmijeha. Kad krene pisat, ne može stat. Grize nokte dok razmišlja.
Zrinka šeta po gradu i svugdi traži štoriju. A nju je problem nać. Kad je konačno dohvati, tekst je gotov za sekund.
Scorpy više volit čitat nego pisat. A i kad piše sam sebe neprestano ispravja jerbo se zalaufa s filozofijon. :-)
Kako nožni dom bloga piše teška mi je nepoznanica.
Hal uvik zna o čemu će pisat i svaki tekst dobro pripremi. Stol mu je bolesno uredan, a kosa lipo začešljana.
Ovaj gospon je neredniji čak i od mene. U glavi mu puše blizanački vitar, al' mu zato priče izlaze iz rukava bez problema. Ne sekira se previše.
Gospoja s lipon frizuron i uredno nalakiranin noktima. Ne smetaju joj dok tipka.
Eto judi, umorila san se o' drndanja po tipkovnici. Ima vas još, al' san ogladnila pa gren nešto pojist. Grašak protestira. :-) [Točka]
P.S.
Mljackam. [Stop]
P.P.S.
Ostala sam van dužna za info kako ja pišen. Samo ću reć – oskudno. ;-) [Stop] [Stop]
02.07.2004., petak
Pomom zemljica
Kad se sve ono što želiš posložilo na tvoj dlan, kako dalje?
More su te pozdravljale dobrim jutrom, ptičice odbijale pjevati na tvom balkonu.
A onda samo jedan pokret i uspio si promijeniti cijeli svijet.
Sve je po tvom. Tamo si i krenuo. U Pomom zemljicu.
I sunce je. A kiša i kad padne ionako samo pomete ono što se tebi čistiti ne ljubi.
- Hoćeš kavu, srećice?, šapne mi on u dan rani.
Okrenem se i zašutim.
Nedostaju mi vjetrenjače.
[jebi ga]
01.07.2004., četvrtak
Moja mala prijateljica
Na maminom pogrebu nosila je cvijeće. Tada sam je prvi put vidjela.
S vremenom smo postale nerazvojne; nisam mogla ljeto zamisliti bez njenoga društva. Prve ljubavi, prvi poljupci, prve ženske stvari, sve smo to nas dvije zajedno prošle.
Pisale smo (pre)duga pisma jedna drugoj, starce bacale u očaj zbog maratonskih telefonskih ćakula, smijale se samo nama znanim tajnama.
A onda smo odrasle.
Gdje sam ja, i sami znate. Ona je odlučila ostati tamo gdje joj je srce bilo. Pogriješila je u procjeni, to sam već onda znala. Ali tuđe odluke ne treba kuditi. Pa sam prešutjela. I vjerovala da će, unatoč kilometrima, sve ostati kako je i bilo.
Ali nije.
Njena "strana" je povjerovala da je moć sreća, moja – da se sreća kupuje. I odjednom je ono odakle smo potekle dospjelo na neke dijametralne pozicije.
Rijetko progledam dok me stvarno realnost ne opali dobro po njuški. Pa sam tako i ovaj put slijepo vjerovala da to nema veze s nama.
A imalo je.
Malo po malo, od točke u kojoj joj je smetalo sve što ja imam, došle smo do toga da joj smeta i sve što ja jesam.
Danas me je dotukla. Nije stala na prigovaranju. Odlučila je da ja stanem.
Jer ona krenuti ne može.
Ljuta sam. Ne vjerujem.
Okrenule smo kovanicu. Bijelo je postalo crno. Ljubav – nesnošljivost.
Ako je život uistinu plesanje u krugu, hoćemo li se na dvije pronaći u onoj točki s koje smo krenule?
Nadam se.
S vremenom smo postale nerazvojne; nisam mogla ljeto zamisliti bez njenoga društva. Prve ljubavi, prvi poljupci, prve ženske stvari, sve smo to nas dvije zajedno prošle.
Pisale smo (pre)duga pisma jedna drugoj, starce bacale u očaj zbog maratonskih telefonskih ćakula, smijale se samo nama znanim tajnama.
A onda smo odrasle.
Gdje sam ja, i sami znate. Ona je odlučila ostati tamo gdje joj je srce bilo. Pogriješila je u procjeni, to sam već onda znala. Ali tuđe odluke ne treba kuditi. Pa sam prešutjela. I vjerovala da će, unatoč kilometrima, sve ostati kako je i bilo.
Ali nije.
Njena "strana" je povjerovala da je moć sreća, moja – da se sreća kupuje. I odjednom je ono odakle smo potekle dospjelo na neke dijametralne pozicije.
Rijetko progledam dok me stvarno realnost ne opali dobro po njuški. Pa sam tako i ovaj put slijepo vjerovala da to nema veze s nama.
A imalo je.
Malo po malo, od točke u kojoj joj je smetalo sve što ja imam, došle smo do toga da joj smeta i sve što ja jesam.
Danas me je dotukla. Nije stala na prigovaranju. Odlučila je da ja stanem.
Jer ona krenuti ne može.
Ljuta sam. Ne vjerujem.
Okrenule smo kovanicu. Bijelo je postalo crno. Ljubav – nesnošljivost.
Ako je život uistinu plesanje u krugu, hoćemo li se na dvije pronaći u onoj točki s koje smo krenule?
Nadam se.
