Dogodilo mi se noćas da mi je Pitanje pozvonilo na vrata. Je, niste krivo pročitali. Pitanje. Visoko 20-ak cm, prilično vitko, zaobljeno baš tamo di triba.


A kako se od gosp. Pitanja može i očekivat, zasuja me baš - pitanjima:


- Pa gdje ideš?
- Pa šta tu činiš?
- Zašto ne jedeš tripice?
- O'š se tuć?
- Di ti je onaj Auto klub?
- ...

Kako vidite, ima i nebuloznih. Propitivanja, mislin.

A ja onako, još uvik u polusnu, grogi-mrogi pusti me stat, zapiljin se u njega.

- Oprosti, kaže on meni, ja sam P.P. i ovamo su me poslali iz Središnje kontrolne sobe.
- ..., odvratim ja.

Zalupila san vrata.

- Sanjam, promislin u snu.


Malopri san se probudila. Taman da ću u Adžijinu po burek, otvaran vrata, oću zagazit na tapetić kad tamo beživotno leži gosp. P.

Pobigla san nazad.

Straj me izać vanka.


Doktore, šta mi jeeeeeeeee?!!!