Ne znan kako vi, al' ja ne volin neke "dane u mjesecu". I ne mislin pritom na one neuračunljive, ženske.

Ja ne volin dan kad mi stiže HT-ov račun. A stiže uvik u ovo doba miseca. Pa se nekoliko dana plašin prić poštanskon sandučiću jer me straj da šta ću nać unutra.

Stojin i buljin, ključić u ruci. Gledamo se. Moj sandučić i ja.

Ne mrdan.

Susidi prolaze. Uredno pozdravjaju čudnovato gledajući kako salutiran najmržoj stvari koju posjedujem – kasliću.

A znan i sama kad prekardašin. Samo o tome ne želin mislit dok nabijan impulse. Samo se proklinjen oko 10-og u misecu jer znan da se bliži moj susret s njin. Vražjin papiron koji traži da ga poslušno odnesen u poštu i podarim teti uz naramak kunića.

Al' ja to ne činin.

Spremin iznos na komp i gledan ga do dvadesetinekoga u misecu. Pa sama sebi obećan da će ovaj misec bit drukčije! Al' koga ja to mantan? Misec je već pri kraju i situacija nije ništa boja. A da sad stanen? Ma ionako je prvi već blizu pa kad san se iznabijala dosad, mogu misec i završit u stilu.

I tako u krug.

Pa se opet treskan oko 10-og. I kad konačno uzmen taj komad karte u ruke, samo sebi u glavi priračunan koje san libre za tu lovu mogla kupit (a njin, ne sumnjate, ima na listi čekanja ohohoho).

Danas je stigo u posjet moj neprijatelj mrski.

Dobro je.

Svota je podnošljiva. Al' je jopet neću pokazat teti odma. S takvin stvarima čovik se ne fali.