yazza

utorak, 07.08.2007.

Godina dobrih susreta 2 – prvi dio: Put duzhi za 20 minuta

Tamo kud smo prolazili nekad je bio takav pozhar da su ljudi snimali kasnije filmove o tome. Pozhar koji nije gashen kanaderima niti se iko osim nas, jadnih romantichara, idealista, sanjara pitao ko ga je i chime izazvao. Jadni mi. Trazhili smo svoje odgovore dok je gorilo, trazhili ih i kad je prestalo gorjeti i chini mi se da smo ih tek do pola nashli... U sanjara vam je sve do pola... Valjda zato shto nas probude ujutro, ili u podne, pa nikad san ne dosanjamo.

Tamo kud smo prolazili sve je bilo chudno. Bash chudno obichno. Sve je bilo tako dobro poznato, a ja sam ipak trazhila razlike. Trazhila znakove promjene. Onog pozhara. Eno ti tragova – treba dati pasosh. Eno imaju i razlichite uniforme. Eno – a da li ce me pogledati chudno kad mi prochitaju ime? I mjesto rodjenja? Hoce li me prepoznati? I shta ce to onda znachiti...

Trebalo bi me biti strah, ali mi ljudi fantomi valjda nemamo shta izgubiti, tako da je meni taj osjecaj tudj. Mene vishe plashi perspektiva leta avionom u oktobru – fucking Erica Jong, ona je kriva! Ne bi me ni toga bilo strah. I malo me strah od smrti, ponekad, jer josh nisam sve zavrshila. A koliko je toga shto trebam zavrshiti – oh, onda me isto strah... Treba se popeti u avion i prezhivjeti i to chudo. A eto, nije me strah da li ce me neko prepoznati i shta ce to onda znachiti.

Jadni moj sanjaru... Tebi sve zhivo nedostaje :)

Eto, vratili smo se – dodushe samo na odmor i dodushe ne u svoju Bosnu, ali meni josh nije jasno i da li je Bosna josh moja ili me se i ona odrekla... Nama fantomima nikad nece ni biti jasno. I bolje.

Evo putujemo nikad boljim autoputem, prelazimo granicu. Ne zhelim da spavam, strah me prospavacu svoj sopstveni povratak svojoj izgubljenoj rushevini. Ne zhelim prospavati i sekund. Gledacu kroz prozor.

Autobus je okrenuo nazad – kud ce sad?! Naravski, na chitavom Balkanu mom zadnja stvar koja bi shoferima pala na pamet je da vas obavijeste shta se deshava. Shto bi vi trebali znati kuda putujete?! Kao da to ima neke veze. Da, pametni su nashi (dobro de, i vashi) shoferi – oni znaju tajnu puta i ne zhele vas time opterecivati. Barem dok ih ne upitate.

- A shto se sad vracamo?
E, dobra stvar kod nashih (a i vashih, de) shofera je shto govore bar jedan od nashih ili vashih jezika. Pa vas razumiju. A i uglavnom su to ljudi maminog godishta, koji su u pubertetu uspjeli dobiti dobru dozu sistema vrijednosti koji nas uchi da na pitanje treba odgovoriti ljubazno, barem ako si kriv. Pa eto odgovorili:
- A zaboravili smo jednog putnika kod S.M. pa cemo se vratiti po njega. – Slijeganje ramenima, kao shto je i red – shta cesh, deshava se.

A putnik nash (i onaj vash) naravski kao svaki gospodin chovjek, navikao na uslugu visoke kvalitete, digne uzbunu „pa kako to i zashto i pobogu nije valjda!!!“.

Eto, trebalo je vratiti se malo i dodati 20 minuta putovanju koje traje jedno osam sati – astronomskih, ne shkolskih. I odmah se nash razmazheni korisnik transportnih usluga pobunio. I moja mati prva. O bozhe! Dobra stara generacija nashih roditelja – da nisam zahvatila raspad njihovog sistema ne bih se chudila...

- Pa zar cemo se vracat?! E ovo stvarno ni na shta ne lichi! Pobogu ljudi!

Shofer je opet slijegao ramenima – shta biste vi na njegovom mjestu...

Moja velika usta nikad nisu trpjela dugo biti zatvorena – chak i kad spavam se borim da mi se gornja usna drzhi donje. A kamoli kad sam budna. Valjda mi jezik ima klaustrofobiju i mora svako malo udahnut dobro zraka:
- Ma samo vi vozite – da ste mene zaboravili ja bih voljela da se vratite po mene!!!

Eto vam sad, matorci! Ja bih stvarno voljela da se autobus vrati po mene ako me zaboravi, a ne da me ostavi tamo da chekam i prvo malo otplachem shto sam hebeni baksuz. Stvarno bih voljela. Eto, drago mi je shto smo izgubili onih fucking 20 minuta – bar sam ja sad mirnija kad znam da su velike shanse da se neki autobus nekad vrati po mene ako me negjde zaboravit pokupit...

Hajmo sad dalje... kao shto rekoh, nisam htjela zaspati da ne bih shta propustila. Ali brate, Slavonija ne da ostat budan! Drvored, ograda, drvored, ograda... Da sam ovce brojala ne bih ljepshe zaspala ;). Eto, prespavala...

Sve do Karlovca.

To be continued...
- 10:09 - Komentari (4) - Isprintaj - #