|
Opet sam zarobljen u očekivanjima drugih. Brine me zapravo, to što ja to njima dopuštam.
Sjedim za stolom. Na stolu stoji lap-top, otvoren. Novi wordov dokument me gleda prazan. Moje ruke na tastaturi. Prsti na slovima. Nema ničega. Na ušima slušalice. Soundtrack Žala lagano mi krstari ušima. Ništa. Gledam opet ruke. Tako mirne. Ovo bi bila lijepa fotografija: U iščekivanju ruku. U iščekivanju. Još ništa. Pjesme se izmjenjuju, lagano me zanose, ali ne dovoljno. Sad?
Danas navečer, čekajući tramvaj na stanici, sam vidio čovjeka kako u javnoj govornici razgovara. Izgledao je kao skitnica. Razgovor je bio prilično važan. Nekome je pokušavao objasniti kakvo je stanje tekućih stvari ili neku slično važnu temu. Jednom rukom držao je slušalicu a drugom ritmičkim pokretima mimikom davao do znanja određene stvari prekidajući ples ruke jedino da bi si pogladio dugu sijedu bradu prošaranu sa još kojom crnom lasi. Iako je već prilično zatoplilo, nosio je tamno plavu addidasovu kapu naopačke izokrenutu. Ispod kape mu je virila duga masna kosa boje kao i brada. Oko njegovih nogu pet, šest kozumovih zeleno-crvenih vrećica napunjenih kojekakvim čudima koje si samo mogu zamisliti. Nisam razumio što je točno govorio, no kada je zaključio razgovor pristojno se pozdravio, ispričao na smetnji u ovako kasni sat i samo poklopio slušalicu, pokupio vrečice i lagano se udaljio mrmljajući si u bradu neku melodiju. Pomislio sam da je zaboravio karticu pa sam prišao govornici da provjerim. Nije ju zaboravio jer je nije ni bilo.
|