Zasrao sam

Danas sam zapalio. Neka mi se ogromna nervoza stvorila i morao sam zapaliti. Dobro, nisam morao... Uglavnom, na poslu nešto sam bio baš nasekiran pa mi je bilo loše i eto, kupim, ispušim četiri komada i bacim ih. Vratim se u kancelariju i još zapalim 3 komada od kolege. Mislim da mi nervozu stvaraju žvake i presao sam ih kupovati. Uglavno, nastavljam kao da se ništa nije desilo. :D

Doduše, nešto me mori život generalno. Nekako sam u nekoj depri, bez smisla mi je sve. Život mi se sveo na završavanje stvari što privatno što poslovno bez nekog užitka. Radim da platim račune, da imam da jedem i to je to. Nije da ne mogu ja sebi još nešto priuštiti, nego ne znam šta bih. Ništa mi se ne da odnosno ništa mi ne pada na pamet da bih mogao raditi kao neki hobi. Najradije bih samo ležao u krevetu i gledao beskrajno TV, spavao, jeo i tako stalno. Jesam li ja jedini kome treba toliko malo? Možda mi fali ambicije, ali meni je to sasvim dovoljno. Baš sam jučer nešto o tome razmišljao kako razumijem ove ljude koji su kod roditelja godinama nakon završetka školovanja koji ne mogu da nađu posao. Što bi ga tražili? Ako su ovakvi kao ja, ništa im ne treba više, krov nad glavom, da ih neko hrani. Jesam možda dosta stvari vidio, prošao i ne vidim ništa što bi me motivisalo za dalje? U suštini, sada zapravo jedino što možeš jeste napraviti dijete, podići kredit i onda sebe natjerati da onda fakat moraš rintat za to dijete i stan. Postavlja se pitanje, a hoću li ja uopće dijete? Možda mi se ne da kupiti i stan? Ha? Možda je moja ambicija na nivou amebe, ali šta je problem? U posljednjih 10 godina, ala sam se naradio brate i isputovao, popio, ispušio... Jednostavno imam osjećaj da bih sada volio da negdje udaram štembilje do kraja života... i čak mislim da mi ne bi dojadilo, a nakon 8 sati sjedaljke i udaranja štembilja onda bih se izležavao. Bože, ako te ima negdje, uputi me.