Pismo njoj

Nismo imali priliku da se pozdravimo. Zapravo i ne znam da li smo tada i željeli "sve najbolje" jedno drugom.
Prevarila me je odmah na početku naše veze, ipak s obzirom da sam smatrao da sam veliki sretnik da uopće mogu biti s njom, lako sam prešao preko toga. Poslije smo se ubrzo i zaručili - doduše iz ove perspektive ne zbog toga što sam ja to toliko želio nego se to od mene tako reći očekivalo jer sam joj bio prvi.

Mi generalno smo jako loše funkcionisali i svađe su bile česte. Ne mogu se ni sjeti razloga, ali nešto bih uglavnom ja zajebao, valjda.
Sjećam se da je puno plakala i onda kad bi bila neka "značajnija" svađa, počela bi se nekontrolisano trzati svako nekoliko sekundi. Ponekad sam sumnjao da možda je ima epiliepsiju.

Naše drugo ljeto je bilo i posljednje. Prekidali se pa se mirili, ona bi teatralno vratila prsten pa bi ga uzimala nazad kad bismo se pomirili. Ipak, više se i ne sjećam kako, ali nekako sam saznao da me je prevarila ponovo ili mi je to ona priznala. Opet sam prešao preko toga - mislim da sam tada znao da su nam dani odbrojani, a seks je bio rijedak ali odličan, pa sam odlučio da igram dalje tu igru.

Opet ne sjećam se šta je bio povod, ali uspio sam joj provaliti u Facebook i vidio sam poruke... Ponovo je nešto mutila i tad sam baš popizdio i od tada nismo razmijenili riječ uživo, osim par mailova gdje je ona opet pokušala doći do mene iako je tada već bila na par mjeseci od udaje za tog lika s njenog posla.

Bog me je sačuvao i neka sreća pa nisam završio s njom neki duži period. Ipak, značila mi je i žao mi je što nismo imali neki closure, ali vjerujem da iako nisam ni ja bio neka cvjećka, nisam to zaslužio od nje. Ako je već htjela drugog tipa, bilo bi pošteno da se rastanemo, a ne da mi mulja iza leđa. Jedino bih joj to imao za reći i da ja za razliku od nje, mogu svijetla obraza ići ulicom i ne stidim se ničega. Sad smo oboje udati/oženjeni, i za sebe mogu reći da sam veoma sretan i mogu samo Bogu zahvaliti što mi je poslao moju suprugu. Što se nje tiče, da imam priliku rekao bih joj:

"Draga A., i preko 10 godina nakon svega, nije mi žao što je bio kraj, jer iz ove vremenske distance realno mi nikad nismo bili jedno za drugo, ali žao mi je što je bio takav kraj. Mislim da ni jedno od nas to nije zaslužilo. Tvoja dvostruka ili trostruka igra (jer na kraju nisam skontao s koliko tipova si bila istovremeno) nek bude na tvoj obraz. Ja nemam čega da se stidim. Nisam bio savršen, ali sigurno neke granice nisam prešao. Ipak, bez obzira na sve što si uradila, nije mi bilo lako poslije tebe. Bio sam dugo tužan, bijesan i šta sve ne i tokom cijelog tog perioda, moja sjećanja na naše zajedničke trenutke su bila živa i jedva sam mogao hodati gradom od tereta uspomena na skoro svakom ćošku grada. Ipak i to je prošlo, i sad je to daleka prošlost. Ali pitanje je ostalo neodgovoreno, zašto? Je li nisi imala hrabrosti da mi to kažeš u lice? Bojala si prekinuti neminovno dok ne nađeš nekog drugog? Ili se "jednostavno desilo"? Ma nije ni važno. Mogu ti samo reći da sam veliki sretnik što sam te upoznao i proživio s tobom što jesam, ali ipak je veća sreća što su nam se putevi nepovratno razdvojili.

Ipak, ne želim ti zlo, ne daj Bože. Nadam se da ste ti i tvoj izabranik našli način da funkcionišete jer ti i ja nikad ne bismo sigurno. Iako si me beskrajno ponizila na kraju, nemam sada problem da to stavim u svoj folder loših iskustava i da kažem: "OK, jebi ga. I to se dešava ljudima." i da se bar možemo pozdraviti na ulici jer nemam puno osoba sa kojim ne govorim. Sada kad je vrijeme uradilo svoje, sve mi je to malo smiješno i djetinjasto, a ne prestajem se zahvaljivati Bogu na sudbini koju mi je odredio... Nadam se da i ti možeš reći isto, ali sumnjam."