Pjesme s drugog kata
29.04.2005., petak
Spava sam popodne. Ubia sam oko. Spava sam pet sati sinoć. Dobro, neš ti. Ali zbroji se sve malo pomalo. Svaku večer koncert, svaku večer sve manje sna. Sinoć još i rođendan. Zabavno je bilo, bome. Jutros sam još ima šećera po gaćama (napomena za strance: gaće=hlače. ipak nije bila *takva* večer). A moj kalendar na Robbieja Williamsa je pun i šećera i piva. Eto mi sad opravdanja da ga ne stavim na zid. Sutra ću spavat danima. Na poslu sam sređiva karte kulturne baštine. Žena iz ministarstva je rekla da će joj trebat desetak dana da na kartama odredi zone i di je šta. Ono šta je napravila je pola dana posla, i ja sad pregledavam sve lokaciju po lokaciju, radim zabilješke da je stisnemo i prisilimo da nam kaže šta zna. Sreća da me to zanima. Ponosan sam na sebe šta sam po zračnoj slici locirao plemensku među Parentina i Ortoplina. Želim ić na neku gradinu. Dala nam je ažurirani popis lokaliteta. Pun tipfelera. "Optočić" mi je iz nekog razloga super riječ. Puna greška je "gradinas i optočić". Vuče mi na nekakvog argentinskog hrvata. Guillermo Gradinas y Óptochich. Pokvarila mi je raspoloženje jedna poruka. Bez popodnevnog sna, nazvao bih odmah. Zasad je kasno, i nagađam. Kako nekome objasnit da ne radi sebi ono šta radi? Odmah se i vrijeme pokvarilo. Komarci su mi izboli zapešća. Imam ja i drugih dijelova tijela, pobogu. Dobio sam novi aparat. To usrećuje dio mene. Skroz. Večeras bi trebalo plesat. I ja bi rado, ali ja se ne mogu maknit. Ne usuđujem se ni pomislit na pivo. Dosta je bilo sinoć. A eto, družit ću se iz prikrajka. Možda i zaplešem. Ionako se iznenađujem zadnjih dana. Pomislim da ću se raspast od umora, a onda ispadne da mogu dalje. To je dobro. |
28.04.2005., četvrtak
|
Danas sam stariji. |
25.04.2005., ponedjeljak
www.blog.hr nešto jebe, kao i forum. Pa me evo prvi put u WordPadu.Occamova britva nije uvijek zgodna, ni riješenje lijepo. Ni od prave britve, ni od njegove. Razumno možda, jebote ovo moram ručno prebacivat iz reda u red, kao na pisaćoj mašini (ja mislim da je doma još negdi stara bakina Biser iz Travnika), samo ne nužno drago. Najjednostavniji potez sa najmanje elemenata zato traži najveću promjenu energetskog stanja (kako su se zvale one stvari iz kemije, one sa slovima di je trebalo preslagivat elektrone pri reakcijama?), najteži skok. Mmmm... nije baš ispalo onako kako sam mislia. Nije ni ovo "mmmm", nisam se najea svinjetine (u biti jesam, ali je to bilo prije par sati), nego je to ono "hmmm", kao da se premišljam. Samo šta mi se "hmmm" ne sviđa. Ako treba napravit samo jednu stvar da se puno promjeni (čak i da se samo odustane), ta stvar za pegulu uvik bude najteža, kao ulaženje kroz prozor koji nije u prizemlju. Zato postoje vrata. Nije spektakularno, ali je lako, osim ako su zaključana ili je pas pred njima. Idem malo lagašnije to > razlika između skoka u vis i skala. Eto to. Samo šta je zajeb šta skale ne idu nužno do onoga mjesta di i skok uvis. Niti ona vrata do one sobe izad prozora. Baš glupo. Postoji li književni izraz za žilet? Ne lamica. Je li kaže još kogod lamica? Mislim se bi li pisa o sinoć, i o danima prije. Nisam siguran. Kraj večeri je donio ljutnju. Neću. Samo ću spomenit jednu pričicu o malome prasetu koje je lajalo. I jedno micanje komadića Zlatnog Teleta sa jedne majice. Ali je to bilo danas. Moj Iljf i Petrov iz 1946., nekad vlasništvo nekoga Antuna kojemu se prezime ne da pročitat. Riječ "fiskulturnik" nas je svih obradovala. Jackie-O Motherfucker je dobar bend. I Liarsi isto. I Xiu Xiu koji su večeras. Pivo. Tamo kraj Elektre me jutros čovik pita da mu razmijenim pet kuna da ima za parkirat. Ima sam samo dvi, pa nisam. Desetak metara kasnije sam skonta da je reka da mu fali samo kuna sitnoga. Moga sam mu je bia dat. Glup ja. Onda mi se bilo neugodno okrenit i vratit se dat mu je. "- Priličilo bi povjerovati da je, hvala budi traumi koju je prouzročio požar, iznenada i na svu sreću nastupila blagotvorna kriza. Ali stoji činjenica da ste se vi, otkako smo vas amo zbrinuli i iz razloga koje ja još uvijek ne mogu dokučiti, od prvoga trenutka naprosto pretvarali. - Točno. Ne poričem - kaza inženjer pa i ne obori pogled. Šutio je koji trenutak, potom pridoda: - Na vama je da pronađete znanstveni izraz za slijedeću činjenicu: prije smrti morao bi čovjek sebi barem jednom priuštit stvaran i primjeren odmor od života kojega živi." Giuseppe Marotta, Posljednji dio puta A u Architectural Principles in the Age of Historicism, van Pelta i Westfalla, je pjesma W. H. Audena "The Beginning of Architecture", evo dio: To you, to me, Stonehenge and Chartres Cathedral, the Acropolis, Blenheim, the Albert Memorial are works by the same Old Man under different names: we know what he did, what even, He thought He thought, but we don't see why. --- It's our turn now to puzzle the unborn. |
21.04.2005., četvrtak
Kad zatvorim oči vidim granice Nacionalnog Parka Sjeverni Velebit (svjetlo zeleno) i grada Senja (tamno kafeno), i ne poklapaju se (a trebale bi). Jebemti šlampave ljude. Sad bi ja to kao treba popravljat. Ma zapravo ne bi, kad se isprinta u 25000 jedva se vidi.Netko je svojevremeno u Hrvatskim Šumama imao zadatak da nacrta šume na Velebitu. (lijepo zvuči. reality check. samo u AutoCADu, ne na pravom Velebitu). Ja sad pizdim jer se te šume ne poklapaju ni sa katastrom, niti se njihove granice poklapaju sa granicama općina (a trebale bi). Kaže mi profesor da to nije bitno, i to je olakšanje. Ali me isto izluđuje šta trošim hrpu vremena izrađujući nešto šta na kraju neće bit točno. Vanka jako puše, prolazi mi kroz krovne prozore i osjećam hladni zrak u kosi. E sad, ja bi moga potrošit iduće dvi sedmice usklađujući te šume sa podlogama, i onda bi bia miran. Ali jebate, nisam lud. Valjda. I ja ću po ovome vitru sjest na biciklu i ić na Jankomir. Eh. Putem doma je prvo jedna ptica gledala u mene, mislila se maknit ili ne maknit? Pa se makla. Šta sam opasan. Nemam pojma koja je to vrsta. Znam golubove galebove vrapce vrane. Zna bi i sovu da je vidim. Znam pingvine, na Islandu sam vidia puffine. Ne možeš falit puffina, ultrasmiješna ptica. Nemam pojma o drugima. Vidia sam dva goluba kako se jebu, kraj staračkog doma. I doma sam naša mrtvog osušenog malog pauka na majici. Raspa se na komadiće kad sam ga iša maknit. Došli su mi moji. Čekali su me biži, meso i kumpir kad sam doša doma. Sunce je, i to je dobro. "Some are born to obscurity and others only achieve it through diligent effort." Roger Zelazny, A Museum Piece |
19.04.2005., utorak
Kad sam slaga boje za ovo ovde, jedna ideja mi je bila da se podloga kalendara na kraju mjeseca više ne vidi, da ostanu samo bijeli brojevi na istoj pozadini svega ostaloga. Ono, da se kalendar malo rastopi. I nikako mi to ne ide. U peti mjesec ću svaki dan napisat barem jedno slovo svaki dan. Ako ne idući misec, onda onaj posli. Ili onaj posli njega.Ponekad dok teče razgovor mi dođe neka asocijacija, smiješna asocijacija, i onda je hoću reć, da se svi nasmijemo i da ja budem duhovit. Samo, ako je takva da će bit jasna i drugima, e onda super, a ako je jasna samo meni onda jebiga. I onda ponekad, ako mislim da je dovoljno dobra idem je pričat naširoko. Samo, ne valja tako, ona je nekako kao žabica koja odskoči, onaj jedan flop (ne sva tri, ili sedam, ovisi koliko dobro bacate, ili je krivi kamen ili malo puše pa je kratka, iako nema opravdanja navečer kad je more lipo), a ako moram objašnjavat i stanje mora, i koja je uvala i di sam naša kamen... Pa, ponekad može bit interesantno, ali se najčešće ne isplati. Tako i ovaj pasus iznad. U glavi mi je bila ideja, cjelovita i istovremena, i kad sam je ovde mora izvuć serijski, nekako mi se ne čini onako dobra. A još kad mi je asocijacijska veza smiješna, ali ni ja nisam siguran šta je sa obe strane. Onako kao da se flop samo čuje, a i kamen i more se u mraku ne vide. I kad me netko blijedo pogleda pa krenem objašnjavat, i onda se glupo osjećam na kraju jer je priča ispala kao razmočeni karton. Shvatim ponekad tuđu referencu i kad je ne znam. Samo mi bude jasno kakva je trebala bit. To je ok. Možda bi ja treba pričat svoje sa više uvjerenja. To obično bude kad nešto više popijem. Jebemti opuštanje. Ja bi to treba trenirat. A izvježbavam pomalo tješenje barem jedne depresivne osobe. Ja? Smiješno. Ali ponekad, usitno, kratkoročno, i uspije. Isto bi bilo lipo da lakše mogu, lakše znam, govorit ono šta bi tia reć. Čitao sam nešto duhovito, zabavno i inteligentno, i bilo je nešto šta sam ovdje mislio citirati. I sad se ne mogu sitit šta je. Eh. A sjećam se oblika rečenice. Nešto kratko, izvučeno iz konteksta, možda o pticama, dva retka, donji kraći (ili gornji?). U prvoj riječi ima i, d, h, možda t. Nemam pojma. Ne da mi se tražit. Možda se sjetim sutra, pa ću vidit koliko sam ovde u pravu. ---- EDIT: Pet minuti nakon postanja, evo ga: "The bird chirped a melodious nightingale obscenity at him, and flew off into the night." Neil Gaiman, Neverwhere Je li samo meni "a melodious nightingale obscenity" zvuči apsolutno genijalno? ---- Da mogu uzest knjigu u ruke i stisnit ctrl+f, bilo bi puno lakše. (to je za jedan drugi citat, ne ovaj gore. šta bi moga dobit sa "možda t" ?) Dobar vikend. Puno dobrih slika. Puno lijepih slika. Jedan dobar plan otpao zbog predugog ripanja CDa. Idemo onaj vikend posli idućega. Četiri dana nije bilo koncerta u KSETu. Strašno. Idem večeras. |
14.04.2005., četvrtak
Proba sam ne počet sa time kako mi se spava. Ali ne ide. Živia sam život poštenog apsolventskog ljenjivca svojevremeno i ne tako davno, pa je isto tako bilo da se nekako nikako nisam uspjeva naspavat. A vidi me sad. Radim, posjećujem drage osobe na čudnim dalekim mjestima i idem na koncerte, i sve u istome danu. Osim danas, ali se skupi toga, zaostataka i komad umora po komad umora. Svaki odmor je prekratak, pa se onaj neugašeni umor zalijepi za onaj novi, i eto onda sad. Dobio prvu plaću danas. Da imam volje i snage, sad bi radio nešto šta bi pokazalo kako sam sretan, ali kako nemam onda pišem ovo i gledam očima koje me peku. Možda danas uspijem uhvatit malo više sna, i možda mi radni dan sutra bude isto tako nezamislivo težak kao i današnji, pa ću moć ornog duha pohodit mathnoiseprogštagod veselju sutra navečer. Word Detective je puno fina i zabavna stvar, pogotovo ako nemate pametnijeg posla. Preporučujem, s punom odgovornošću i uvjerenjem, jerbo sam veći dio dana između 9 i 4 popodne proveo čitajući upravo to. Jednu stvar znam, onom nesretnom cesticom od Jankomira do Ljubljanske nikako ne bi iša na noge navečer. Šišmiši su OK, ali svi oni oštrodlaki žilavi omanji pasi su strašni. Izgledaju pet puta krvoločnije nego kakav rotweiler. Briga me šta su izad ograda. Dok mogu projurit kraj njih na bicikli je isto OK. Sitilo me na jednu večer u Motovunu prošle godine, na radionici, ne na festivalu. Vanka sezone je prekrasno pusto, samo nas tridesetak i periodičke grupice turista. Ti turisti su svi stari ili ružni. To nije vrijeđanje nego činjenična tvrdnja. Kako bilo, sjeo sam na onaj bunar na sred pjace i gleda šišmiše (dva) kako kruže. Sad stojim na ovome mjestu i pokušavam smislit fin način da opišem ono šta hoću, samo ne ide. Mogu reć da su zgrade činile ...jebemu, kako se zove ono geometrijsko tijelo? ono koje je tetrapak i kutija za cipele, i kutija za kekse i za čaj? tetraedar? nije kvadar, kvadar je lik. i ako je tetraedar neš mu ti vrijednosti za opisivat ovo... e, prostor te pjace mi je bia takav, i njih dva (dvi, dvoje?) su letili po najgornjoj plohi, ali to nije dojam kojega oću postić. Nije ni pisanje o morskim pasima na vrhu akvarija dokle ja gledam sa dna, jer je to pretjerano i kičasto, i blesavo. Pa je jedan od tih šišmiša hvata neku leptiricu. Neuspješno. Ma, ja znam kako je to izgledalo i to je glavno. Ne morate se gnjavit, a kad sam već sve napisa neka stoji. Tako je jedan dan neki vrabac hvatao leptira tamo kraj Interkontija pa se skoro zabia u vrata od Lacostea, zajeba ga leptir. Dao nešto sreće ovih par dana, nešto dobio. To je dobro. Sad me ovo tipkanje razbudilo. Jebemu. Sto posto sad neću moć zaspat. E, Thermalsi su veselje. Na Ribotu i ekipi bilo prevruće i prepuno, a ja jedva na nogama. Pa jebiga, nisam izdrža duže od pauze. I imam smrdljivog martina u sobi. Došao popodne i sad je negdi sakriven. Mrzim te beštije. Bube su uglavnom podnošljive dokle god nemaju krila (osim graštapana). A ovi su blesavi, lete okolo i zabijaju se u sve živo i još su glasni. A glupo mi ga je ubit samo zato šta mi ide na živce. |
12.04.2005., utorak
Dan ne bi smia bit ovakav.Prva artikulirana mi misao u nedjelju ujutro. A neartikulirana: dojam da imam kubus betona umjesto nosa, kubus koji izgleda kao one instalacijske gluposti na vrhu nebodera u Čazmanskoj. I glava i drob. Sve neartikulirano. Ić po KSETu i praznit tuđe ostavljene pive je stvarno pretjerivanje. Zlo vrijeme se pretvori u zao dan. Pa da se čovjek onda ne počne osjećat kao baba vračara. Ma dan je bio prastar i trul. A navečer mi se svijet približio na nedobronamjeran i zlomisleni način. Nije me dohvatio, sreća. Jedna stvar je završila dobro, ali još se brinem, i tražim i čekam glasove. Hoću da bude dobro. Druga stvar nije. Ostavimo to tako. E, da mi se svijet ne bi više tako približavao, odlučia sam to ić radit po svojim uvjetima, neće on meni tako. Po kiši na bicikli jučer put tamo daleko na rub grada. Sa kapuljačom na glavi, nisam moga vidit ni livo ni desno. Nikad u životu nisam toliko ovisio o pažnji nepoznatih. I nijedno auto mi nije satralo. Uglavnom, skupljam karmičke bodove. Meggle mlijeko je loše pakirano. Presporo tetrapak izlijeva. Bolje bi bilo da sva ta mlijeka imaju dvi rupe na vrhu. Kao one šta je trebalo probivat na onim starim Fructalima. Otkria sam jednu stvar. Svu pamet koju su mi godinama krali na faksu su stavili u diplomu. To znam jer sam jutros slučajno gurnuo tubu na pod, a ova se odma otkotrljala do linije i otvorila ona vratašca na pojačalu di su botuni. Planiram otkrit je li zna usisavat. To bi me spasilo. A meni se stvarno spava. Stvarno. Ono do sad su sve bila prenemaganja. Ovo je prava stvar. Ali isto idem gledat Thermalse, trebali bi bit zabavni. Zvala me baka popodne i kaže mi kako trebam nać curu, tako da me čeka ručak kad dođem doma s posla. Nekim tokom asocijacija me to sjetilo na jedan stariji razgovor. Ono je svojevremeno bia onaj skandal sa prostitutkom u, jel Mostaru?, i AIDSom. Pa mene moja baka pita je li ja idem na kurbe. Da trebam pazit. Eh. Idem se tuširat. |
10.04.2005., nedjelja
|
Idem u krivom smjeru, prilično sam siguran. Znam da prčkam negdi, znam da sam u nezgodnom mjestu, da nešto ne bi treba dirat. A ja svejedno. Izvrtia sam u glavi par savršenih sekvenci večeras koje bi točno opisale šta mi je sad. Nijedne se više ne sjećam. Samo sam siguran da moje želje idu di nisu trebale. Ne vjerujem da tamo mogu išta dobit. Ja bi. Želim bit dobar i prikladan. A prelako pucam. Ne, ne, ne i ne. Moram ić drugamo. Ovo je preopasno za mene. Ova rečenica mi se nije sviđala, pa sam je maka, iduća je izvorna, ono posli nje nije. Sad znate. A? Nisam siguran da sam ovo treba napisat ovako... da budem u duhu posljednjih dana... urbi et orbi, al neka sad stoji. Briga me. |
09.04.2005., subota
Sasvim je ok dan, zapravo. Naspava sam se, boja je ok, smiruje, kiša je ok dok ne budem mora izać (valjda će do tad stat), toplo je, nije vruće, zrak je svjež (novootvoren, ne svjež kao prohladan) i miriše. Fino je. Imao društvo do maloprije, i opet ću.Bia sam kratak s vremenom zadnjih dana, počelo mi se i to događat. Dva Notwista u dva dana (drugi dan bolji, ali mi ionako nikad nisu bili previše drag bend, svi oni pusti projekti u koje su članovi upleteni su mi draži, al bilo je u redu i ovo), dugi radni dan u četvrtak. Nije mi se onda dalo više gledat u ekran jučer, a iša sam do grada nešto, taman precizno da dođem do banaka kad se zatvaraju, eh. Idem onda putem, mobitel: "Di si?" i ja gledam zbunjeno okolo i trebalo mi je desetak sekundi da se sjetim odgovarajućeg naziva. Na izboru su mi bili Marulićev trg (jel itko to koristi? zapravo je, jedna cura s kojom sam radia u jednome birou je živila tamo, pa je ona tako govorila), Botanički vrt, Vodnikova i stari NSB. Glavno da se ja u tom momentu nisam moga sitit nijednog, nego sam se zbunjeno zavrtia: "A, ovi...". Eh. Ali je, reka sam: "Kod starog NSBa" na kraju. U svoju obranu, bia sam nenaspavan. Tako onda stvari znaju izgledat neočekivano, kao zgrada MUPa i HoTo nesreća u pozadini. Kako se preklapaju. Najedanput mi je neka druga perspektiva tu upala, između njih je komodno moga bit Pariz ili nešto, neki drugi grad, veliki poslovni, a ne ono malo Savske i nešto stabala. Veće su izgledale nekako, a eto, ne znam baš to opisat. Eh. Zadnjih par dana bi mi onda svako toliko pale na pamet neke stvari koje sam mislia pisat ovde, a sad mi je malo glupo sve te sitnice utrpavat u jedan dan. Ali mogu nabrojit neke: puhalo je preksinoć, pa sam pomislia da bi negdi blizu trebalo bit more (kad sam bia mali, nisam moga zamislit da postoji vitar tamo di nema mora. pa di (otkud) onda on ide?), pa jučer crna mačka na krovu, njena silueta prema nebu odma kraj siluete crne zastave, veliki flatscreen televizor u holu faksa, da se može gledat pogreb, kasnije par starijih ljudi i jedan mladi katolik tronuto gledaju, knjige o papi u izlogu dućana, tamo di su inače šamponi ili banane. I nešto mi se vrtilo po glavi jučer. Nemam pojma više šta. Jedna osoba je išla nešto napravit, a da nas troje to ne primjetimo. Ja sam sumnja, drugo dvoje nisu davali znaka da primjećuju, pa sam pomislia da ne moram baš bit previše sumnjičav. Kad smo se nas dvoje onda vraćali doma, ispalo je da sam bia u pravu. Treba bi prvo vjerovat sebi. Ali nije to bilo sad nešto ključno i strašno važno, pa ok. Ostala su otvorena tri prozora sa tuđim mejlovima, bit ću pristojan i neću pročitat nijedan. Ići ću večeras do KSETa. Gle čuda. |
06.04.2005., srijeda
Nešto puštam podočnjake u zadnje vrijeme. Sinoć opet nisam dobro spava. Ima sam jedan grozni san, probudilo me i nije bilo dobro. Do jutra sam ga zaboravia, sreća, jedino šta mi je smetalo je jutro samo. Još bi bia spava, parilo mi se da mi je nešto zalijepljeno na lice, šta steže i preteže. Pa su se u ogledalu pokazali mi neki viškovi na licu. Sad kad ima puno sunca, možda budem i manje blijed?Jučer stojim na križanju Savske i Vukovarske, u vrime kad je popodnevno sunce rastegnuto do kraja, taman prije nego šta stvari opet počnu dobivat boju, i vruće je, umoran sam i gladan, osjećam se malo nestabilno, preteže mi gornji dio tijela i roba mi nekako nezgrapno stoji na tijelu, čekam da ta masa auta prođe i osjećam kako mi vrućina prži male kesaste stvari pod očima. Sparni osjećaj neki. Rijetko sam prije ima takve podočnjake. Barem me sinoć nije probudio zamišljeni telefon, kao neku večer. A večeras idem do KSETa, pa se opet neću naspavat, i sutra isto tako. Jebate, šta je meni to opsesija. Inače, Pravilnik (ima on puno ime, samo ga ja ne znam, nešto sa prostornim planiranjem) dijeli sportsko-rekreacijska područja na: R1 - golf terene R2 - centre za jahačke sportove / hipodrome R3 - centre za zimske sportove R4 - teniske terene R5 - centre za vodene sportove Ehm... Podsjetilo me na nešto iz Borgesa, idem potražit... Evo, iz eseja o analitičkom jeziku Johna Wilkinsa (duhovita stvar, taj jezik, sama po sebi, ali ako koga zanima neka nađe i čita): "Te dvosmislice, suvišnosti ili nedostaci, podsjećaju na one što ih doktor Franz Kuhn pripisuje stanovitoj kineskoj enciklopediji pod naslovom Nebeska tržnica korisnih znanja. Na njezinim drevnim stranicama piše da se životinje dijele na a) one koje pripadaju Caru, b) balzamirane, c) pripitomljene, d) mladunčad, e) sirene, f) izmišljene, g) pse lutalice, h) uvrštene u ovu klasifikaciju, i) koje se luđački tresu, j) neizbrojive, k) nacrtane najtanjim kistom od devine dlake, l) itd., m) koje su upravo razbile vrč, n) koje izdaljega sliče muhama." Zadnjih dana čitam svoju prvu knjigu od Saula Bellowa, koji je uz to i umro ovih dana. Ponosim se svojim osjećajem za tajming. "Te se čežnje mogu nadalje podijeliti na divljenje ljepoti, želju da se bude povezan sa jednom ženom u ljubavi i nježnosti, i konačno, seksualne potrebe koje, da govorimo iskreno, gotovo nikada nisu oslobođene komplikacija, ako već nisu potpuno perverzne." Saul Bellow, Više ih umire od tuge Jedina slavna osoba koju znam me zvala jučer, nalazimo se svi u Limbu prije koncerta. Idem se sad tuširat pa odo pit. |
05.04.2005., utorak
Uglavnom upirem prstom, a ne opisujem, iako možda izgleda da opisujem. Pa ću onda upirat malo. Evo, jutros sam sta na kvadar sunčanog poda dokle mi se grijalo mlijeko, posli sam se izad boks-vreće sakriva od sunca da mogu na miru popit kakao i pogledavat televiziju, onda sam gleda odsjaje po skalama. Prije svega toga sam gleda di mi je sunce na zidu, za par sedmica će doć dovoljno nisko da me počne budit rano ujutro. Sinoć sam gleda crvenilo od sunca u portunu, i iša sam u crveno sunce na bicikli, po Ljubljanskoj putem na ono mjesto na zapadu. Treba mi pola sata do Jankomira tako. Putem nazad sam se smrza, jer je već bila noć. Danas me guzica boli od sica. Imam doma sad dva paka Vegete iz Poljske. Nemam pojma šta ću sa njima. Mi doma tu stvar nikad nismo koristili, a meni je malo blesava ideja univerzalnog začina (ignorirajmo sad sol i papar, to je posebna kategorija). A šta ću, frendu otac radi u Podravci, nešto bitno ima bit, pa mi ih je uvalia. Ali sam uspia izbjeć da mi dade i DVD pun suvišnih stvari koje nikad ne bi ni pogleda ni posluša. Baš ne volim kad mi se tako gluposti talože. Samo se motaju okolo i nikad ne znam di ću s njima. No, kako smo pili sinoć jerbo je čovjek dao zadnji ispit, onda mu je pažnja dovoljno pala da ja odem samo sa Vegetama. Heh. Vegeta Twist. I zato mi se spava cili dan. Nešto novo, a? Poruke me prekidaju pa mi tok propada. Eh. Ovo je genijalno, i mislia sam nešto napisat o tome, samo sam izgubia zalet i ne sviđa mi se onaj pasus o Vegeti, pa neću dalje mrcvarit. Samo ću uprit prstom u Anton Chekov i The Moebius misije na istome sajtu. Od pročitanih mi najdraže. Bogovi. |
03.04.2005., nedjelja
|
Iša sam sad izvadit robu iz mašine, da je stavim sušit. Sad, uvik na kakvome tulumu kad uđem u banj, miriše drugačije nego moj. Svaki banj miriše različito, svaki stan miriše različito, samo ne obraćam uvijek pažnju na to, ali je na tulumima taj miris tako očit i meni se sad čini da je uvijek nekako isti. E, i ja sam sad otvorio mašinu za robu, i zamirisala je kao banj na tuđem tulumu. Bit će mi je mater zadnji put kad je bila kupila neki novi deterđent, ili omekšivač, ili štajaznam. A možda sam i ja prešao u paralelni svemir di su se mirisi mojih i tuđih banjeva obrnuli. |
Samo ovo danas, trebalo je ić jučer, nego sam zaboravia. E ovo je zastrašujuće. |
02.04.2005., subota
Brine me šta malo čitam otkad radim. U početku je bilo OK, sad popuštam. Ne sviđa mi se to, pari mi se da se djelim na dva dijela, jedan za posao koji je velik i svjetao i izgleda kao onaj Table Mountain iznad Cape Towna, drugi je ostalo, ravnica, tamna i vodenasta. Ne mislim tamna kao zla, mučna, nešto tako, nego samo da se ništa puno ne ističe. Nije da mi je život mrtav, je, neke stvari fale, jebemu, puno važne, drage i super stvari, nego se ne trudim koliko bih htio. Regularne stvari, obrazovanje, posao i to, sam riješio bez puno problema, moji doma mi govore kako je to super uspjeh i da znači da sam sposoban i divan i krasan. E, pa ja ne virujem u to. To mi je uvijek predstavljalo životni default, tu nije bilo sumnje, nije moglo ić drugačije, i na kraju mi ne znači previše, jer se to moralo dogodit, ne izgleda mi kao neko *moje* postignuće, samo je došlo samo od sebe. I ono šta ja kažem je: uspjeh su nepotrebne stvari. Dodana vrijednost, nešto šta nikad nisam mora napravit, ono šta nikad niko nije očekiva, ni tražia od mene, nego nešto šta je bila moja odluka i želja. Samo moja, stvarno nepotrebna, stvarno izvrsna i prekrasna na kraju. Moj trud, moj rad od početka do kraja. Pa tako, radim, dođem doma, ručam, šest je popodne, čitam nešto bezveze, dignem se, prčkam po netu, pišem ovo. A imam stvari koje bi pročita, časopisi (imam jedan dvojezični španjolsko-engleski, pa vježbam svoj mali španjolski jezik), knjige, članci. I uvik se nekako izvučem od toga. Ja želim ne radit ništa, ja težim izležavanju, ali se isto i mrzim kad popustim i kad mi suvišno vrijeme ostavi onaj blesavi okus u ustima kao nakon spavanja popodne. I još izađem navečer, i eto. Štajaznam, valjda ću se snać. Eh, eto. Danas sam naučio da mi je tjelesna sprema lagano otišla kvragu. Biciklom do Jankomira, dobro, biciklom od Jankomira, ajme. U svoju obranu moram reć da mi je onda vjetar iša u prsa, i da se teren od tamo pa do Vrbana stalno lagano penje (a možda i ne, možda umišljam). Tamo je i neka medicinska sestra koja pazi, i pristojna i simpatična i sve, i drago joj je šta smo došli u posjete, ali stvari koje još kaže onoj koja je tamo te prepadnu. Shvatiš, ako si tamo, ti jesi zatvoren, ti jesi pod kontrolom, nisu sve tvoje odluke, neka prava su ti oduzeli. Nadam se da nikad neću morat na takvo mjesto. Dobit ću svoju prvu plaću iduću sedmicu. Kad ih dobijem još par, foto-zvijer-aparat je moj. Imam novi mobitel. Moji crtani Dona Hertzfeldta (link neki drugi dan) nisu ovde, inače bi stavio jedan dobar screenshot. -I'm a consumer whore! -And how! Ma, treba to vidit, blesavo je malo ovako. A i nisam ja kriv šta stari mobitel više nije moga izdržat. Ovo postaje suvišno. Idem stat. |