Pjesme s drugog kata
09.04.2005., subota
Sasvim je ok dan, zapravo. Naspava sam se, boja je ok, smiruje, kiša je ok dok ne budem mora izać (valjda će do tad stat), toplo je, nije vruće, zrak je svjež (novootvoren, ne svjež kao prohladan) i miriše. Fino je. Imao društvo do maloprije, i opet ću.Bia sam kratak s vremenom zadnjih dana, počelo mi se i to događat. Dva Notwista u dva dana (drugi dan bolji, ali mi ionako nikad nisu bili previše drag bend, svi oni pusti projekti u koje su članovi upleteni su mi draži, al bilo je u redu i ovo), dugi radni dan u četvrtak. Nije mi se onda dalo više gledat u ekran jučer, a iša sam do grada nešto, taman precizno da dođem do banaka kad se zatvaraju, eh. Idem onda putem, mobitel: "Di si?" i ja gledam zbunjeno okolo i trebalo mi je desetak sekundi da se sjetim odgovarajućeg naziva. Na izboru su mi bili Marulićev trg (jel itko to koristi? zapravo je, jedna cura s kojom sam radia u jednome birou je živila tamo, pa je ona tako govorila), Botanički vrt, Vodnikova i stari NSB. Glavno da se ja u tom momentu nisam moga sitit nijednog, nego sam se zbunjeno zavrtia: "A, ovi...". Eh. Ali je, reka sam: "Kod starog NSBa" na kraju. U svoju obranu, bia sam nenaspavan. Tako onda stvari znaju izgledat neočekivano, kao zgrada MUPa i HoTo nesreća u pozadini. Kako se preklapaju. Najedanput mi je neka druga perspektiva tu upala, između njih je komodno moga bit Pariz ili nešto, neki drugi grad, veliki poslovni, a ne ono malo Savske i nešto stabala. Veće su izgledale nekako, a eto, ne znam baš to opisat. Eh. Zadnjih par dana bi mi onda svako toliko pale na pamet neke stvari koje sam mislia pisat ovde, a sad mi je malo glupo sve te sitnice utrpavat u jedan dan. Ali mogu nabrojit neke: puhalo je preksinoć, pa sam pomislia da bi negdi blizu trebalo bit more (kad sam bia mali, nisam moga zamislit da postoji vitar tamo di nema mora. pa di (otkud) onda on ide?), pa jučer crna mačka na krovu, njena silueta prema nebu odma kraj siluete crne zastave, veliki flatscreen televizor u holu faksa, da se može gledat pogreb, kasnije par starijih ljudi i jedan mladi katolik tronuto gledaju, knjige o papi u izlogu dućana, tamo di su inače šamponi ili banane. I nešto mi se vrtilo po glavi jučer. Nemam pojma više šta. Jedna osoba je išla nešto napravit, a da nas troje to ne primjetimo. Ja sam sumnja, drugo dvoje nisu davali znaka da primjećuju, pa sam pomislia da ne moram baš bit previše sumnjičav. Kad smo se nas dvoje onda vraćali doma, ispalo je da sam bia u pravu. Treba bi prvo vjerovat sebi. Ali nije to bilo sad nešto ključno i strašno važno, pa ok. Ostala su otvorena tri prozora sa tuđim mejlovima, bit ću pristojan i neću pročitat nijedan. Ići ću večeras do KSETa. Gle čuda. |