Pjesme s drugog kata
02.04.2005., subota
Brine me šta malo čitam otkad radim. U početku je bilo OK, sad popuštam. Ne sviđa mi se to, pari mi se da se djelim na dva dijela, jedan za posao koji je velik i svjetao i izgleda kao onaj Table Mountain iznad Cape Towna, drugi je ostalo, ravnica, tamna i vodenasta. Ne mislim tamna kao zla, mučna, nešto tako, nego samo da se ništa puno ne ističe. Nije da mi je život mrtav, je, neke stvari fale, jebemu, puno važne, drage i super stvari, nego se ne trudim koliko bih htio. Regularne stvari, obrazovanje, posao i to, sam riješio bez puno problema, moji doma mi govore kako je to super uspjeh i da znači da sam sposoban i divan i krasan. E, pa ja ne virujem u to. To mi je uvijek predstavljalo životni default, tu nije bilo sumnje, nije moglo ić drugačije, i na kraju mi ne znači previše, jer se to moralo dogodit, ne izgleda mi kao neko *moje* postignuće, samo je došlo samo od sebe. I ono šta ja kažem je: uspjeh su nepotrebne stvari. Dodana vrijednost, nešto šta nikad nisam mora napravit, ono šta nikad niko nije očekiva, ni tražia od mene, nego nešto šta je bila moja odluka i želja. Samo moja, stvarno nepotrebna, stvarno izvrsna i prekrasna na kraju. Moj trud, moj rad od početka do kraja. Pa tako, radim, dođem doma, ručam, šest je popodne, čitam nešto bezveze, dignem se, prčkam po netu, pišem ovo. A imam stvari koje bi pročita, časopisi (imam jedan dvojezični španjolsko-engleski, pa vježbam svoj mali španjolski jezik), knjige, članci. I uvik se nekako izvučem od toga. Ja želim ne radit ništa, ja težim izležavanju, ali se isto i mrzim kad popustim i kad mi suvišno vrijeme ostavi onaj blesavi okus u ustima kao nakon spavanja popodne. I još izađem navečer, i eto. Štajaznam, valjda ću se snać. Eh, eto. Danas sam naučio da mi je tjelesna sprema lagano otišla kvragu. Biciklom do Jankomira, dobro, biciklom od Jankomira, ajme. U svoju obranu moram reć da mi je onda vjetar iša u prsa, i da se teren od tamo pa do Vrbana stalno lagano penje (a možda i ne, možda umišljam). Tamo je i neka medicinska sestra koja pazi, i pristojna i simpatična i sve, i drago joj je šta smo došli u posjete, ali stvari koje još kaže onoj koja je tamo te prepadnu. Shvatiš, ako si tamo, ti jesi zatvoren, ti jesi pod kontrolom, nisu sve tvoje odluke, neka prava su ti oduzeli. Nadam se da nikad neću morat na takvo mjesto. Dobit ću svoju prvu plaću iduću sedmicu. Kad ih dobijem još par, foto-zvijer-aparat je moj. Imam novi mobitel. Moji crtani Dona Hertzfeldta (link neki drugi dan) nisu ovde, inače bi stavio jedan dobar screenshot. -I'm a consumer whore! -And how! Ma, treba to vidit, blesavo je malo ovako. A i nisam ja kriv šta stari mobitel više nije moga izdržat. Ovo postaje suvišno. Idem stat. |